Umeće mira

Centralno pitanje o kome su kineski predsednik Si Đinping i ruski Vladimir Putin tri dana razgovarali u Moskvi je – Ukrajina. Sve ostalo, takođe značajno za odnose dve susedne zemlje, kao što su ekonomski i drugi odnosi, bilo je u drugom planu, bez obzira na publicitet koji su tome obe strane pridavale.

Već svojim programom o principima za rešavanje ukrajinske krize od pre mesec dana, Kina se predstavila kao mogući posrednik i učesnik u budućim pregovorima o miru. To je na otvoren način rekao i Si Đinping uoči posete, naglašavajući tri glavna cilja: prijateljstvo, saradnju, mir.

Mir se, naravno, odnosi na ratni sukob u Ukrajini. Putin je to pozdravio i naglasio da je stav Kine oko “događaja u Ukrajini” uravnotežen, te da je Kina spremna da igra konstruktivnu ulogu u rešavanju krize.

Kineski mirovni program polazi od poštovanja suvereniteta svih zemalja, ukidanja sankcija, prestanka rata, ali je Si u članku za ruske novine napisao da nema lakih rešenja i da će se do rezultata doći samo ako se konsultacije o miru budu vodile na ravnopravan i pragmatičan način, jer ne postoji univerzalan model vlasti i svetski poredak u kome odlučujuća reč pripada samo jednoj zemlji.

Za Rusiju i Vladimira Putina ova poseta je značajna jer pokazuje svetu da Moskva, izolovana i pod sankcijama zbog agresije u Ukrajini i neposredno nakon podizanja optužnice protiv Putina u Hagu, ima moćnog saveznika na Istoku. Reč “saveznik” treba, međutim, shvatiti uslovno. Sadržaj tog saveza je Si Đinping precizirao u pomenutom tekstu za rusku javnost.

Kina i Rusija grade svoj odnos na tri principa: ne ulaze u vojno savezništvo, ne konfrontiraju se međusobno i njihova saradnja nije usmerena prema trećim zemljama. Takođe, one ne tolerišu da se iko meša u njihove odnose.

O NAJVAŽNIJIM PITANJIMA – BEZ DETALJA U JAVNOSTI

Već prvi susret kineskog i ruskog lidera, i to onaj najvažniji, u četiri oka, trajao je gotovo pet sati. Tu su se rešavala najvažnija pitanja o kojima se za sada malo zna. U javnost su pocurili samo uzajamni komplimenti.

Putin je rekao da zavidi Si Đinpingu na uspesima koje je njegova zemlja postigla u razvoju (Kina je sada deset puta ekonomski snažnija od Rusije), a Si je rekao da očekuje da će na izborima sledeće godine ruski narod ponovo glasati za Putina kao predsednika.

Ovo poslednje bi mogla biti loša procena ili greška u koracima. Ti izbori nisu raspisani, niti je Putin rekao da će da učestvuje. Ne bi bilo prvi put da Kinezi pogreše u proceni, rukovođeni vlastitim političkim interesima i željama. Dovoljno je podsetiti kako je kineski partijski vrh poslao čestitke pučistima u Moskvi koji su smenili Gorbačova, da bi nekoliko dana kasnije Jeljcin zbrisao pučiste sa političke scene.

Zapad je susret u Moskvi posmatrao kroz tamne naočare. Najpreče pitanje bilo je da li će Kina vojno pomagati Rusiju i snabdevati je oružjem. Demantiji Pekinga nisu mnogo ubedili nikoga, posebno ne Vašington. Američki državni sekretar Entoni Blinken rekao je da ova poseta predstavlja diplomatsku zavesu iza koje Rusija nastavlja rat u Ukrajini.

Brajan Hart, stručnjak u Centru za strateške i međunarodne studije, ocenio je međutim da poseta Si Đinpinga neće imati drastičan uticaj na rat u Ukrajini. Ni Moskva ni Kijev nisu spremni da učine potrebne ustupke da se rat okonča, i to Peking ne može da promeni. Ako Kina predlaže primirje, to znači da ruske trupe neće napustiti Donbas i Krim.

PREKO RIJADA I TEHERANA…

Kina je nedavno uspešno okončala posredničku ulogu u sporazumu Irana i Saudijske Arabije o uspostavljanju diplomatskih odnosa i saradnji u rešavanju regionalnih problema. Taj sporazum, potpisan u Pekingu, ima izgleda da doprinese rešavanju regionalnih konflikata i predstavlja doprinos naporima na jačanju globalne bezbednosti u ovom delu sveta.

Nije poznato koliko je Kina uložila napora u svoju posredničku ulogu, ali je registrovano da je Si Đinping u tri navrata putovao u Rijad i jednom je posetio Teheran. U Rijadu je Si bio nedavno, u decembru prošle godine. Tada je potpisano više desetina investicionih sporazuma u vrednosti od 30 milijardi dolara.

Saudijska Arabija je prošle godine izvezla u Kinu naftu za 50 milijardi dolara. Sa Iranom, Kina je potpisala ekonomske sporazume za narednih 25 godina. Posredništvo u kontaktima dve do tada suprotstavljene države za Peking ima i korisnu ekonomsku, ali i političku računicu.

Glavni razgovori su, naravno, vođeni daleko od očiju javnosti, i tu je do izražaja došla kineska tajna diplomatija. Kini je uspelo ono što nijedna velika sila ne bi mogla. Rusija nije ni pokušala, agresija na Ukrajinu ju je diskreditovala. Uz to, Moskva je u čvrstim vezama sa Teheranom, kao što su Sjedinjene Države najveći oslonac Saudijske Arabije i najveći protivnik Irana. Za razliku od Rusije i Amerike, Kina i sa jednom i sa drugom zemljom ima dobre odnose i zajedničke interese, što je bilo presudno za veliki korak u detantu koji je nagovešten na Bliskom istoku.

Iran i Saudijska Arabija su, uz Izrael, najmoćnije zemlje Bliskog istoka ali i strateški značajni proizvođači nafte, sa različitim i često suprotnim strateškim, ekonomskim, vojnim i verskim ciljevima.

Teheran i Rijad se decenijama sukobljavaju oko svojih sfera uticaja. Iran sa pretežno šiitskim stanovništvom i Saudijska Arabija sa sunitskim podržavaju različite strane u ratu u Siriji, Jemenu i drugim regionalnim konfliktima. Rijad se žestoko suprotstavlja nuklearnom programu Teherana, i tradicionalno se priklanja Sjedinjenim Državama, čiji je glavni saveznik u ovom delu sveta. Pod stalnim američkim sankcijama, Iran je bio bliže Moskvi.

Ali, iransko-saudijski sporazum potvrđuje da se i najozbiljniji međudržavni problemi mogu rešavati za zelenim stolom. To je retka ohrabrujuća vest u vreme današnjih neizvesnosti i sukoba. Sporazum nagoveštava poboljšanje odnosa između Irana i Saudijske Arabije.

To uključuje obavezu da se prekinu neprijateljska retorika i neprijateljske akcije, da se sarađuje po pitanjima regionalne bezbednosti i da se promovišu mere za izgradnju poverenja. Postoji saglasnost za diplomatske posete i razmene, kao i posvećenost radu na rešavanju sukoba u Siriji i Jemenu. Do pre godinu dana, takvu radikalnu promenu malo je ko mogao da očekuje.

Kinesku posredničku ulogu ne treba precenjivati, ali ni potcenjivati. Peking je značajno uticao na uspostavljanje kontakata i pregovore jer, za razliku od drugih, ima korektne političke i ekonomske odnose sa obe zemlje. Političke zahvaljujući kineskom principu da se ne meša u unutrašnje stvari drugih država, a ekonomske jer sa njima razvija uspešne ekonomske odnose: kupuje od njih naftu i plasira svoju robu. Peking u svemu vidi i svoje ciljeve. Pre svega zbog svog unutrašnjeg dinamičnog razvoja, zainteresovan da se izbegne bilo kakav sukob ili vojna konfrontacija na Bliskom istoku.

Kina želi da osigura da region ostane otvoren i dostupan njenim ekonomskim i komercijalnim interesima. Njena spoljnopolitička inicijativa “Pojas i put”, koji prolazi i kroz Iran i kroz Saudijsku Arabiju, može biti realizovana samo u stabilnim regionalnim uslovima. U miru, a ne u ratu.

Kina se i ovom prilikom oslonila na mudrost svog velikog stratega Sun Cua iz doba prvobitnog Puta svile: vrhunsko umeće je postići cilj u miru, a ne u ratu.

… DO MOSKVE I KIJEVA

Da li uspeh kineskog posredničkog angažmana u saudijsko-iranskoj konfrontaciji može pozitivno uticati na sličnu ulogu Pekinga u rusko-ukrajinskom ratu?

To se teško može očekivati, ali nije isključeno. Kina ima ograničen diplomatski manevarski prostor i političke mehanizme da bi u ovoj fazi bitno uticala na sukobljene strane, koje i dalje očekuju da na bojnom polju ostvare rešenje. Ali, u rat u Ukrajini upleteno je mnogo drugih igrača velike vojne i ekonomske snage.

Ishod rata je neizvestan i nije na vidiku. Zapad je negativno raspoložen prema ulozi Kine kao mogućeg posrednika, kao što je bio skeptičan i kritičan prema nedavnom kineskom mirovnom projektu za rešavanje rusko-ukrajinskog sukoba. Zapadne zemlje, posebno SAD, tvrde da su kineski predlozi samo dimna zavesa za savezništvo sa Rusijom. Amerika i dalje vidi Kinu kao svog najvećeg globalnog suparnika, i sve što dolazi iz Pekinga olako se odbacuje.

Peking, sa svoje strane, ima prijateljske odnose sa Rusijom i korektne sa Kijevom. Za Kinu je značajno da Rusija ne doživi potpuni poraz i da sačuva određeni stepen državne i političke stabilnosti. Jer, haos u susednoj državi sa kojom Kina ima granicu dužu od pet hiljada kilometara, i to haos u zemlji sa velikim nuklearnim arsenalom, doveo bi do opšte nestabilnosti ne samo u evropskom već i u azijskom regionu.

Peking će stoga i dalje pomagati Rusiju – pre svega ekonomski, kroz kupovinu velikih količina energetskih sirovina i izvoz svoje robe i usluga, uključujući verovatno i finansijske resurse. Ali, izgledi da će Kina vojno podržati Rusiju su mali, jer bi time i sama rizikovala novi udar zapadnih ekonomskih i političkih sankcija.

Peking ima korektne odnose i sa Ukrajinom. Prošlog meseca su se sastali glavni kineski spoljnopolitički funkcioner Vang Ji i ukrajinski ministar inostranih poslova Dmitrij Kuleba.

Ponovljen je kineski stav o priznavanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine, iako nije pomenuto da je preduslov za to povlačenje ruskih trupa. Zelenski je javno izrazio želju za razgovore sa kineskim liderom Si Đinpingom, ali je taj susret još neizvestan. Peking se o tome nije izjašnjavao, ali to ne mora da znači da je protiv takvog sastanka ili onlajn razgovora. Logično je pretpostaviti da će do tog susreta doći. Jer, koliko su za rat potrebne dve strane, toliko su potrebne i za mir.

Neki zapadni analitičari ocenjuju da bi Rusija i Kina mogle da formiraju vojni blok, kako bi se uspešnije suprotstavile NATO-u i SAD koji pomažu Ukrajini. Ni ovde demanti i dosadašnja praksa Kine da ne ulazi u vojne blokove nisu pomogli, novi vojni savez najavljen je na Zapadu.

Časopis “Forin afers” objavio je tekst na dan kada je kineski predsednik stigao u Moskvu gde naglašava da pripreme za mir počinju kad rat besni, a ne kad topovi umuknu. I danas je potreban takav napor, i časopis podseća da su tokom Drugog svetskog rata saveznici održavali konferencije u Kairu, Jalti i Potsdamu, gde su odlučivale o budućem svetskom poretku u miru.

Tako i danas zapadni lideri (Kina se nigde ne pominje) moraju da razviju bezbednosne mehanizme i razmotre strategije za pomoć Ukrajini i upravljanje budućim odnosima sa Rusijom, koja će, ako bude proterana iz međunarodne zajednice, besna i ponižena, predstavljati trajnu pretnju.

Jedan od načina da se to uradi bilo bi stvaranje nove bezbednosne zajednice – Atlantsko-azijske bezbednosne zajednice – sastavljene od više članica NATO-a, kao i Ukrajine, te njenih saveznika i svih neutralnih država koje žele da se pridruže. Kada Putinov režim padne i bude zamenjen vladom posvećenom miru, Rusija bi takođe trebalo da ima pravo da se takvom savezu pridruži.

Ukrajina, a o njenoj koži se najviše radi, nešto drugačije gleda na susret u Moskvi. Vlada u Kijevu oprezno prati šta se iza zidina Kremlja događa. Nije bilo otvorene kritike pre susreta i javno je ponovljen stav, u suštini pozitivan, o globalnom pristupu Kine.

Ukrajinci su, podsetimo, posebno podržali prvu od 12 tačaka kineskog mirovnog plana, koja afirmiše suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine. Njihove zamerke odnose se na činjenicu da je u kineskom planu izostao zahtev za povlačenje ruskih trupa.

Ukrajina se, naravno, boji da bi sadašnja ekonomska, privredna i tehnološka saradnja Kine i Rusije mogla postati i vojna. Značajnije je, međutim, da je Kijev spreman na razgovore sa Pekingom i da ostaje ponuda Zelenskog za susret sa Si Đinpingom. Ukrajina izgleda više od svojih zapadnih saveznika ceni kinesko umeće u pregovorima.

Pre više od dve hiljade godina, kineski filozof Sun Cu napisao je klasično delo “Umeće ratovanja”. Kina danas pokušava da formuliše “umeće mira” kao svoju glavnu strategiju, ali ne zaboravlja poruke starog filozofa.