Uloga novinara u autoritarnoj javnoj sferi

Omiljeni Trampov konzervativac i propagandista, bivši politički analitičar Foks njuza i istaknuti predstavnik američke tvrde desnice Taker Karlson podigao je prašinu u svetskoj javnosti pošto je u Moskvi intervjuisao ruskog predsednika Vladimira Putina za svoju emisiju na društvenoj mreži Iks. Ispostavilo se da je intervju gledalo više od 200 miliona ljudi. Poznavaoci političke komunikacije tvrde da su Putinove poruke upućene pre svega američkoj javnosti, i to ne bilo kojoj nego najpre onima koji podržavaju Republikansku partiju i iskazuju divljenje i Trampu i Putinu.

Ali intervju nije uradio bilo koji američki novinar, nego Taker Karlson, za koga se zna da je i u svojoj nekadašnjoj emisiji na Foks njuzu veličao populizam, teorije zavere, propagirao negativne stavove o migrantima, ženama, feminizmu, pa i rusko-ukrajinskom ratu. Putin je iskoristio intervju, pa i domet platforme, da istakne svoje glavne argumente o ratu protiv Ukrajine i opravda postupke Rusije, tako što je predstavio Ukrajinu kao “žrtvu lažnih obećanja Zapada”, a Rusiju kao stranu koja je u tom ratu oštećena. Jedan politički analitičar je dobro sažeo poruku intervjua sa Putinom: “Rezultat Putinovog intervjua sa Karlsonom je da nekoliko miliona Amerikanaca kaže ‘dobro, Putin je za mir. I Tramp je za mir. Samo su Bajden i Zelenski za rat…tako da mi treba da glasamo za Trampa, a protiv Bajdena i onda će vladati mir i neće biti pretnje od nuklearnog rata’.”

Intervju sa Putinom otvorio je jedno značajno pitanje u delu javnosti – da li je Putina uopšte trebalo intervjuisati? Da li je to profesionalno novinarstvo? Da li je u interesu (američke) javnosti da čuje šta ruski predsednik, usred rata sa Ukrajinom, ima da kaže o nacionalnim interesima i da opravda svoje postupke? Ova pitanja su zanimljiva i važna, posebno u kontekstu političkog novinarstva, svetskih sukoba i aktuelne debate o tome treba li intervjuisati autokrate, diktatore ili teroriste, ko ih intervjuiše, za koje medije, da li oni predstavljaju “drugu stranu” i zašto.

Prvo je na ova pitanja odgovorio sam Karlson: “Intervjuisao sam Putina jer je to naš posao. Mi se bavimo novinarstvom. Naš posao je da informišemo građane”. “Politiko” piše da je Karlson razbesneo američke i ruske novinare jer je u svom “monologu” pre emitovanja samog intervjua oštro kritikovao zapadne medije, optužio ih da im je samo stalo do toga šta ukrajinski predsednik Zelenski ima da kaže i objasnio kako se zaista nisu potrudili da “čuju Putinovu stranu priče”. Nemali broj novinara mu je odgovorilo na Iksu pišući da je dosta profesionalnih medija intervjuisalo Putina ranije, da su mnogi tražili intervju od početka rata, ali da je ovaj Karlsonov razgovor sa njim drugačiji jer “on nije novinar, nego propagandista koji pomaže autokratama da zamaskiraju korupciju”. Zanimljivo je da se u raspravu uključila i fektčeking redakcija u okviru “USA Today”, koja je Karlsonovu tvrdnju – da se nijedan novinar sa Zapada do sad nije potrudio da intervjuiše Putina kao predsednika “druge zemlje” u konfliktu – ocenila kao netačnu. Naime, prema navodima “USA Today”, pa i samog Kremlja, potvrđeno je da je mnoštvo medija i novinara od početka rata tražilo intervju s Putinom, ali da im oni nisu odobreni. Među njima je i čuvena Kristijan Amampur, koja je kratko objavila na svom nalogu na Iksu: “Zar Taker zaista misli da mi novinari nismo dosad pokušali da intervjuišemo predsednika Putina od prvog dana invazije na Ukrajinu? To je apsurdno!” Karlsonove navode demantovali su i AP, BBC i drugi svetski mediji.

foto: ap

INSTRUMENTALIZACIJA MEDIJA KAO NAJVAŽNIJI KORAK

Autoritarni režimi širom sveta uvek imaju potrebu da objasne javnosti zašto su baš oni poželjni kao vlast. Ova težnja za opravdanjem i legitimizacijom autokratije prisutna je u mnogim nedemokratskim političkim režimima, od Burme, preko Kambodže, Severne Koreje, Kine, do Rusije. Aleksander Dukalskis je u svom opsežnom istraživanju koncepta autoritarne javne sfere otkrio da se opravdanje autokratske vladavine nekad izvodi tako što vođe tvrde da im je potreban nedemokratski oblik vladavine i moć da sačuvaju državu od ekonomske propasti ili da zaštite narod od spoljašnjih neprijatelja. Mnogi autokratski vladari svoju viziju države i društva legitimišu putem medija kao jednog od najboljih instrumenata koji očitavaju moć i kontrolu režima. Upravo kontrolom javne sfere i legitimizacijom autokratske ideologije putem medija diktatori učvršćuju svoju moć i, što je važnije, “utiču na način na koji građani misle i govore o politici”, piše Dukalskis u svojoj knjizi i dodaje: “Ako ljudi veruju u poruke vladara, onda on lakše održava svoju moć, a i manje ga košta jer ne mora da koristi nasilje da bi ih naterao da budu poslušni”.

Kako u legitimizaciji poruka autokratskih lidera pomažu mediji i javna komunikacija koja služi za opravdanje rata, sukoba, autoritarnog načina vladanja i slično? Najpre, u pitanju je ogromno polje medija i komunikacija koji se koriste da, s jedne strane, potvrde moć režima, ali i da istovremeno iskrive narativ i poguraju ga u određenom pravcu. Tome služe televizijski prenosi zvaničnih govora, propaganda u nastupima na radiju i štampi, televizijska obraćanja masama, zvanične ceremonije kojima se prikazuje moć i ideologija režima, pa i intervjui sa diktatorima. U akademskoj literaturi, poruke kojima se legitimiše moć autoritarne vlasti spadaju u domen autoritarne javne sfere, koja se od demokratske javne sfere razlikuje po tome što ne omogućava otvorenu političku diskusiju, koristi se manipulativnim medijskim i komunikacionim tehnikama, a pre svega naglašava ulogu države i njenu apsolutnu kontrolu nad glavnim narativom u javnosti iz kojeg su isključeni bilo kakva drugačija, alternativna viđenja ili perspektive. Dukalskis to dobro objašnjava: “Autoritarna javna sfera ograničava političku diskusiju, izvrće politički diskurs i pojačava prorežimske glasove tako da se moć argumenata protiv režima i alternativnih opcija zapravo umanji”.

Osim tradicionalnih medija, sve više se govori i o autoritarnoj kontroli onlajn sfere, pre svega uticajnih društvenih mreža. Jedan od najočiglednijih primera je digitalno novinarstvo u Kambodži, koje sponzoriše država. Ono je nastalo na slomu nezavisnih medija, tako što je vlast uspostavila sopstveni, potpuno kontrolisani onlajn svet putem fejsbuk platforme “Freš njuz”. Zadatak ovog medija je bio da popuni prazninu koja je ostala u kambodžanskoj javnoj sferi nakon sloma nezavisnih medija. “Freš njuz” je pomogao vladi i njenom višedecenijskom premijeru Hun Senu da se obračunavaju sa političkom opozicijom, lansiraju lažne vesti, vode beskrupulozne negativne kampanje i da utišavaju one glasove u javnosti koji bi se usudili da kritikuju režim. U Pnom Penu su, u međuvremenu, ugašeni američki Radio Slobodna Azija, Glas Amerike, i drugi, a pre samo pet godina nadležno ministarstvo je zatvorilo 330 štampanih medija jer, navodno, nisu bili aktivni. Zanimljivo je da je ova glavna kambodžanska državna medijska platforma i sama nazivala Hun Sena diktatorom, ali u pozitivnom kontekstu jakog čoveka kome po vladavini liče aktuelni kineski i ruski predsednik, a koji su, takođe u vrlo pozitivnom smislu, otvorili novo poglavlje azijskog autoritarizma. Sad već bivši premijer Hun Sen je tokom svoje dugogodišnje vladavine davao intervjue, ali isključivo domaćim medijima koji su mu naklonjeni i koji ne preispituju odnose Kine i Kambodže, niti odnose sa svetom.

Slično je i sa Čavezom u Venecueli, Fudžimorijem u Peruu, Mohamadom u Maleziji, Koreom u Ekvadoru, Orbanom u Mađarskoj – ovi autoritarni državnici se nazivaju i “informacionim” autokratama, čijim se začetnikom ipak smatra prvi singapurski premijer Li Kuan Ju, koji je, kako pišu autori Gurijev i Trajsman, usavršio nenametljivo upravljanje privatnim medijima i pokazao svojim “kolegama” iz Malezije i Kine kako da koriste medije da bi vladali. Ali, šta je ono što ove režime 20. i 21. veka, uključujući Rusiju predsednika Vladimira Putina, čini “informacionim autokratijama”? Slično kao i populisti, oni žele da “odvoje narod od elite koja je opoziciono orijentisana, ali dok populisti otvoreno napadaju elite, informacione autokrate to rade tiho da bi ih kooptirali ili cenzurisali”. Kao jedan od glavnih instrumenata za postizanje tog cilja koriste se mediji.

foto: ap

LASKANJE KAO CRVENA ZASTAVA

Još jedna zanimljiva perspektiva koja može da osvetli kontekst o kome govorimo – instrumentalizaciju medija u veličanju autoritarnog režima, pogotovo onih koji iniciraju sukobe i sprovode nasilje – jeste koncept pozitivne meta-pragmatike na kojoj radi dr Roni Danziger sa Univerziteta u Lankasteru. Ona se u svojoj knjizi, koju je pre mesec dana objavio Kembridž Juniversiti Pres, bavi pitanjima pozitivne komunikacije i mračnim stranama društvenosti i raznih društvenih aktivnosti. U svom zanimljivom istraživanju, dr Roni Danziger, na primer, ispituje ulogu laskanja i pozitivne komunikacije u nedoličnom i neprihvatljivom društvenom kontekstu na primeru sukoba Izraela i Palestine. Laskanje je, kao jezički konstrukt, mnogo češće u političkom diskursu u kome se politički sistemi kreću u pravcu autoritarizma ili su već duboko u njemu. Dominacija laskanja i ulagivanja kao glavni metod odnosa prema političkom lideru može da bude jedna od interpretacija intervjua sa autoritarnim liderima, ali i znak upozorenja na autoritarne tendencije u političkom sistemu kome je cilj osvajanje medija i kontrola narativa.

Ipak, da bi se razumela veza medija, novinarstva i autoritarnih režima, profesorka istorije i italijanskih studija sa Univerziteta u Njujorku Rut Ben-Gijat smatra da se mora vratiti u dvadesete godine 20. veka, period u kome je za vreme Benita Musolinija poteklo takozvano “uputstvo za autoritarizam”. Ona u svojim intervjuima i radovima ističe kako se “pravila igre” ondašnjih i današnjih autoritarnih lidera svode na (medijsku) propagandu, nasilje, korupciju, mačizam i mit o nacionalnoj izuzetnosti, te da međupovezanost ovih elemenata pomaže u dolaženju na vlast i održanje na njoj. Profesorka Ben-Gijat ističe i javna prikazivanja Musolinija i Putina sa golim grudima kao “strategije za političku legitimizaciju i važan element autoritarne vlasti”. U tom smislu, uloga medija nije samo instrumentalizovana da prenosi i održava taj narativ, nego i da bude vreća za udaranje koja treba da pomogne uspehu njihove vlasti. Na primer, piše ova autorka, Berluskoni, Putin i Tramp, inače svi pod istragama za korupciju, napadali su medije od početka svoje vladavine, ali ako se slučajno u trenutku dok su na vlasti pojavi informacija o istrazi za korupciju, krađu i slično, “tada im je potrebna javnost koju moraju da uvere kako su mediji izuzetno pristrasni” i da je to o čemu negativno izveštavaju zapravo netačno.

LEKCIJE DOBRIH NOVINARA

Musolinija je 1929. intervjuisao profesor Čarls Sarolea. Novinar američkog “Njuz kronikla” Džej Alen je u julu 1936. intervjuisao generala Franciska Franka u Španiji, koji je tada rekao da je spreman da ubije pola Španije da bi pobedio. Džordž Silvester Virek je za “Amerikan mantli” intervjuisao Adolfa Hitlera u oktobru 1923. u Minhenu. U tom intervjuu, koji je danas dostupan i onlajn, Hitler propagira svoj program jedinstva duha i tela, moralnog i fizičkog zdravlja i izgovara rečenicu: “Moramo da povratimo svoje kolonije i da se proširimo na istok”. U avgustu 1932. Hitlera je intervjuisao i Hans V. Kaltenborn, radio-voditelj i dobar poznavalac međunarodnih prilika iz Viskonsina u SAD, kome je Hitler poslednjem dao intervju pre nego što je postao kancelar Nemačke u januaru 1933. Ovaj intervju je zanimljiv i zbog toga što ne počinje laskanjem niti pravdanjem uspona nacističkog vođe, nego novinarskim opisom Hitlera kao “nemirnog i nepoverljivog” čoveka koji ne voli da razgovara sa strancima, a pogotovo ne sa ljudima koji se ne slažu sa njim, i koji umesto da odgovara na pitanja, drži besomučne i duge govore. Ne zaboravimo da je čuveni Vilijam Herst 1934. posetio Hitlera u Berlinu, nakon čega je morao da se slika sa nacističkim funkcionerima i objavljuje Hitlerove kolumne u svojim novinama. Istoričari tvrde da je Herstova medijska industrija slala filmske trake u Nemačku i za uzvrat dobijala zvanične nacističke filmove koji su se onda distribuirali po Americi.

Zanimljivo je i to što je krajem prošle godine u jednom popularnom američkom podkastu autor Leks Fridman pričao sa kolegama novinarima o tome da li bi intervjuisali Hitlera kao “drugu stranu”. Fridmana je najviše zanimalo da li može da se napravi razlika između intervjuisanja onih sa kojima se u principu ne slažemo i intervjuisanja onih koje smatramo nemoralnim i zlim. Koja je tu uloga novinara? Deo razgovara je tekao ovako:

Endrju Revkin, novinar: “Razgovarao sam sa veoma lošim ljudima. Kad sam pisao o ubistvu ekološkog aktiviste u Brazilu, intervjuisao sam njegove ubice. Neki od njih su bili farmeri, u zatvoru, imali su svoj stav… Ali da nisam razgovarao sa njima, to ne bi bilo novinarstvo”.

Fridman: “Dok ste pričali sa njima, sa ubicama, da li ste saosećali s njima ili ste im se usprotivili? To je ključno pitanje. Ako razgovarate s Hitlerom 1941, da li saosećate s njim, razumete ga, ili mu se usprotivite? Jer većina novinara bi se usprotivila i time bi poslali poruku svojim kolegama novinarima i publici kod kuće da su oni zapravo na pravoj strani… Novinari koji hoće da sačuvaju kredibilitet i zdrav razum ne mogu da se slože sa diktatorom, ubicom. Da li smo spremni da svoje profesionalne ideale dovedemo do potpunih ekstrema?”

foto: ap

Čuveni novinar Horhe Ramos Avalos, poznatiji i kao “Volter Kronkajt Južne Amerike”, svojevremeno je intervjuisao Nikolasa Madura, venecuelanskog predsednika, i nakon tog intervjua objavio tekst o tome kako intervjuisati diktatora. Avalos zapravo radi nešto potpuno suprotno od Karlsona – on zauzima stav da je njegova obaveza da se drži profesionalnih i ličnih principa i postavlja teška pitanja čoveku koji je optužen za proneveru, krađu, korupciju, ubistvo i mučenja. Tako ovaj “intervju sa diktatorom” počinje pitanjem kojim Avalos određuje ton intervjua: “Vi niste legitimni predsednik. Kako da Vam se obraćam?” U objašnjenju toka komunikacije sa Madurom, Avalos piše da je njegov glavni posao tokom intervjua bio da otkrije javnosti da je Maduro diktator, dok je glavni Madurov zadatak bio da ubedi Avalosa zašto je on legitimno izabrani predsednik Venecuele. Maduro je, inače, došao na vlast tako što je pokrao izbore u dva navrata i uzurpirao vlast u Venecueli, pohapsio oponente i naredio ubistva mnogih.

“Reporteri nikada ne bi trebalo da intervjuišu diktatora onako kako bi intervjuisali žrtvu tog diktatora”, rekao je Avalos u jednom intervjuu kasnije. A kojim se sve tehnikama Maduro služio da ponizi novinara preko puta? Diskreditovao je njegove izvore, vređao ga i pretio mu. Iznerviran, posle samo 17 minuta Maduro je prekinuo intervju, a njegov ministar informisanja je zaplenio kamere i memorijske kartice sa intervjuom pre nego što su svi članovi TV ekipe bili deportovani iz zemlje dan kasnije. Delovi intervjua su ipak vraćeni preko “poverljivih izvora”, ali ne i ceo materijal. Tokom 2007. Dajan Sojer je za mrežu ABC uradila intervju sa iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom u Teheranu, a zatim dve godine kasnije u Kopenhagenu.

Pre neki dan je, u odbranu Takera Karlsona, objavljena lista medija koji su proteklih godina dali glas teroristima, diktatorima, autoritarnim liderima. Među njima se navode i Hedli Gembl iz CNBC, Kir Simons iz mreže NBC koji su intervjuisali Putina pre napada na Ukrajinu, kao i intervjui medijske kuće Asošiejted Pres sa ruskim predsednikom 2013. Takođe, “Njujork tajms” je 2013. objavio autorski tekst Vladimira Putina u kome je tražio da se “SAD i UN suzdrže od bombardovanja Sirije”. U ovom tekstu se navodi i da je britanski “Tajms” 2020. objavio autorski tekst, kolumnu jednog visokog funkcionera talibanskih terorista, a odavno je poznato da je 1997. CNN u pećinama Avganistana intervjuisao Osamu Bin Ladena.

Konačno, valja dodati i ovo – dok se Karlson kao pravi selebriti šetao po Moskvi, policija je ispred zidina Kremlja pritvorila i ispitivala više od 20 novinara, uključujući dopisnike medija sa Zapada, koji su izveštavali o protestu žena vojnika što su otvoreno kritikovali rat u Ukrajini.

Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu