Ujedinjeni Zapad – razdvojen od ostalih

U magli rata na istoku Evrope svet se menja i ta promena se odražava i u javnom mnjenju, a na ratove u Africi niko ne obraća pažnju.

Ruski rat protiv Ukrajine je konsolidovao Zapad. Građani Evrope i Amerike imaju mnogo zajedničkih stavova o glavnim globalnim pitanjima, ali na paradoksalan način, novostečeno jedinstvo Zapada ne signalizira vaskrsenje međunarodnog poretka predvođenog Amerikom. U Evropi i Americi značajan broj ljudi očekuje svet kojim će dominirati dva bloka predvođena SAD i Kinom. Za razliku od javnog mnjenja na Zapadu, javno mnjenje u Rusiji, Kini ili Turskoj veruje da će biti uspostavljen multipolarni svetski poredak u kome će se nove sile kao što su, na primer, Indija ili Turska, odupreti da budu uvučene u bitku između Amerike i Kine…

Takvu sliku očekivanja, predviđanja ili pribojavanja (kako ko na to gleda) u globalnom javnom mnjenju nalaze Timoti Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard, koji su pod naslovom United West, divided from the rest (Ujedinjeni Zapad, odvojen od ostalih) prikazali istraživanje koje je povodom godišnjice rata u Ukrajini sprovedeno krajem decembra 2022. i početkom januara 2023, u saradnji Evropskog saveta za spoljne odnose i projekta “Evropa u svetu koji se menja” programa Darendorf na Koledžu San Antonio Univerziteta u Oksfordu.

Anketirano je 19.765 pripadnika odrasle populacije (starosti 18 i više godina) u devet zemalja Evropske unije (Danskoj, Estoniji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Portugalu, Rumuniji i Španiji), u Velikoj Britaniji, Rusiji kao i u četiri zemlje van Evrope (Kini, Indiji, Turskoj i Americi).

ODBRANA DEMOKRATIJE – ILI DOMINACIJE

Krajem 2021, dok su vođeni propali pregovori između Rusa, Amerikanaca i Evropljana o novom aranžmanu bezbednosti, a pre nego što je rat u Ukrajini od građanskog postao međudržavni, pa potom u mnogim aspektima i svetski, predsednik SAD Džozef Bajden je obnovio narativ “američkog vođstva slobodnog sveta” i, nakon haotičnog povlačenja iz Avganistana, u vlastitoj zemlji i u inostranstvu proglasio borbu između demokratije i autoritarizma.



Tim pokličem, zaključuju pomenuti autori, Bajden je možda uspeo da ujedini Zapad, ali pokazuje se da to nije siguran način da se privuku građani zemalja van uticaja Zapada koji prilično masovno izjavljuju “i mi smo demokratija”…

Na primer, na pitanje koja je zemlja najbliža “pravoj demokratiji”, 77 odsto anketiranih u Kini odgovara “Kina”; 57 odsto Indijaca odgovara “Indija”, a 36 odsto Turaka kaže da je najbolja demokratija u Turskoj (videti tabelu: Koja je od sledećih zemalja najbliža pravoj demokratiji?).



Dok zapadni političari opisuju američku i evropsku podršku Ukrajini kao odbranu demokratije, za 38 odsto Rusa, 45 odsto Kineza i 30 odsto Turaka američka podrška Ukrajini je motivisana željom da se zaštiti zapadna dominacija (videti tabele: Šta mislite da je glavni razlog zašto Amerika stoji iza Ukrajine?).

Zanimljivo je da 46 odsto Rusa, 40 odsto Kineza, 27 odsto Turaka angažman u Ukrajini radi zaštite zapadne dominacije pripisuje i Evropljanima kojima, na primer Rusi, propagandno prigovaraju da se ponašaju kao da su pod američkom okupacijom.

Sedamdeset dva odsto ljudi u Turskoj, 60 odsto u Kini i 59 odsto u Rusiji ne vidi razliku između politika EU i SAD prema njihovim zemljama.



PRIŽELJKIVANI ISHODI RATA

A kad se govori o miru, to liči na casus belli. Svaki treći (30 odsto) ispitanik u EU i svaki peti Britanac (22) i Amerikanac (21) žele da rat u Ukrajini prestane što je pre moguće i po cenu da Ukrajina izgubi deo teritorije, ali četiri od deset Britanaca (38 odsto) i Evropljana (44 odsto) i svaki treći Amerikanac (34 odsto) kaže da uslov mira mora biti to da Ukrajina povrati svu svoju teritoriju, čak i ako to znači duži rat ili više ubijenih i raseljenih Ukrajinaca (videti tabelu Zaustavljanje rata vs pobeda u ratu).



Broj zapadnjaka koji podržavaju celovitu Ukrajinu je ipak manji od broja onih koji priželjkuju poraz Rusije, koju sedamdeset jedan odsto ispitanika u SAD, 77 odsto u Velikoj Britaniji i 65 odsto u zemljama EU vidi kao suparnika ili kao protivnika sa kojim će odnosi i u budućnosti biti obeleženi sukobom (videti tabelu: Šta najbolje odražava vaš pogled na to šta je Rusija za vašu zemlju?)

Odgovor u ruskim sondažama glasi: “I mi vas, takođe…”

Prema istraživanju ruskog Levada centra, negativan stav prema Sjedinjenim Državama saopštava osam od deset Rusa (73 odsto u celoj populaciji, 83 odsto ispitanika od 55 i više godina). Udeo pozitivnih ocena SAD u februaru iznosio je 14 odsto (27 odsto ispitanika starosti 18-24 godine).

Istraživanje Pju centra u novembru 2022. otkriva da mladi Evropljani žele da se angažuju i sarađuju sa SAD, i ostaju oprezni optimisti u pogledu budućnosti transatlantskih odnosa jer SAD i Evropa dele osnovne demokratske vrednosti. I na mnogo načina, kritike koje upućuju Sjedinjenim Državama su slične onima koje ljudi – posebno oni sa leve strane – imaju i prema sopstvenoj vladi. Mnogi su sugerisali da su SAD bile licemerne u prošlosti zalažući se za ljudska prava i demokratiju u inostranstvu bez rešavanja sopstvenih problema kod kuće, ali Kinu vidi kao svetsku fabriku 55 odsto mladih Nemaca i kao svetsku ekonomiju u kojoj se, po mišljenju 83 odsto mladih Francuza, 84 odsto Engleza i 85 odsto mladih Nemaca ne poštuju ljudska prava.

IRAČKA GODIŠNJICA, KOLOSALNO NESLAVNA

“Evropljane bi moglo razočarati što vlade i javnost u Indiji ili Turskoj imaju tendenciju da posmatraju rusku agresiju kroz prizmu svog nacionalnog interesa, a ne kroz univerzalne principe. Ali ne treba da ih previše iznenadi. Mnoge nezapadne nacije imale su svoje trenutke razočaranja u način na koji su zapadne zemlje zanemarile krize koje su bile egzistencijalno važne za ove igrače. Razgovor o zapadnom licemerju je najoštrije vidljiv u različitom tretmanu izbeglica iz Ukrajine i Sirije – ali za mnoge sile u nastajanju to je samo vrh ledenog brega”, pišu Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard.

U pomenutom istraživanju američkog Pju centra, mladi Evropljani su u fokus grupama otkrivali stalnu zabrinutost zbog načina na koji je Amerika koristila svoju moć u svetskim poslovima, često raspravljajući o američkim akcijama u inostranstvu kao o tački poređenja sa sopstvenim zemljama. Većina veruje da SAD ne uzimaju u obzir interese saveznika kada donose odluke o spoljnoj politici. A učesnici te ankete su posebno bili kritični prema vojnim intervencijama SAD, kao što su Irak i Avganistan.

Godišnjica rata u Ukrajini, u kom su se već pokazale mnoge visoke cene rata – i gašenja požara barutom – poklapa sa drugom kolosalno neslavnom ratnom dvadestogodišnjicom: 19. marta 2003. godine počeo je rat u Iraku sa ogromnom predstavom američke vojne moći, opisanom frazom “šok i strahopoštovanje”. Prema istraživanju Centra Pju, 73 odsto Amerikanaca je bilo za vojnu akciju u Iraku, a samo 16 odsto je bilo protiv. Više od polovine (56 odsto) reklo je tada da bi SAD trebalo da preduzmu akciju protiv Iraka “čak i ako to znači da bi američke snage mogle da pretrpe hiljade žrtava”.

U roku od nekoliko nedelja Sjedinjene Države su postigle primarni cilj operacije “Sloboda Iraka”, kako je nazvana vojna operacija radi zbacivanja režima Sadama Huseina. Palo je 4000 američkih i stotine hiljada iračkih žrtava u ratu koji je trajao dve decenije nakon razaranja te države.

Vojna kampanja koja je počela tako povoljno završila je duboko podelivši Amerikance i otuđivši ključne saveznike SAD-a. Prema istraživanju Pju centra, 62 odsto je u jednom istraživanju reklo da Irak “nije vredan borbe” (“It was not worth fighting…”), rečenica koja više liči na usvajanje nepovoljnog završnog računa nego na neko pokajanje. Većina vojnih veterana, uključujući one koji su služili u Iraku ili Avganistanu, došla je do istog zaključka…



EVROPA, SAD, GAS I BARUT

Tokom rata u Iraku 2003, vodeći evropski intelektualci kao što su Žak Derida i Jirgen Habermas pokušali su da definišu politički identitet EU u suprotnosti sa američkim. Slavili su evropsku civilnu moć kao krajnji kontrapunkt američkoj vojnoj moći. Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard konstatuju da su se u prethodnoj deceniji, a posebno posle Trampovih godina u SAD, “pojmovi evropskog suvereniteta i strateške autonomije ponovo preselili u srce evropskih debata, ali da je ruska invazija na Ukrajinu u punom obimu potvrdila obnovljeno centralno mesto američke moći u Evropi – sa milijardama dolara potrošenih na održavanje ratnih napora, koji su održali jedinstvo preko Atlantika u pogledu sankcija i diplomatskih pozicija prema Rusiji i dali su novi život institucijama koje predvodi Zapad kao što su NATO i G7…”

U proseku 55 odsto građana u svakoj od devet anketiranih zemalja EU podržava (od strane Amerikanaca očigledno nametnutu) odluku da ne kupuju ruska fosilna goriva, čak i ako to rezultira problemima u snabdevanju energijom.

Belgijska think tank organizacija Brojgel 24. marta 2023. objavljuje rezultate istraživanja “Odgovori nacionalne fiskalne politike na energetsku krizu”, koji pokazuju da je u evropskim zemljama od početka energetske krize u septembru 2021. do januara 2023. dodeljeno i opredeljeno čak 768 milijardi evra radi smanjenje negativnih efekata te krize. Reč je o smanjenim porezima, regulaciji maloprodajnih i veleprodajnih cena, transferima ugroženim grupama, pomoći državnim firmama i privatnom biznisu.

Samo za zaštitu potrošača od direktnog uticaja rasta veleprodajnih cena energije na životni standard tokom relativno blage zime potrošeno je, po računici Brojgela, 657 milijardi evra u EU – u Nemačkoj 265 milijardi, u Velikoj Britaniji 103 milijarde.

Ako je ta procena tačna, onda su troškovi oslobađanja od “ruske ucene jeftinim gasom” višestruko veći od evropskih vojnih budžeta, koji su u zemljama EU iznosili 257 milijardi (u Nemačkoj i Francuskoj po nešto više od 56 milijardi dolara u 2021), ako je verovati podacima švedskog Instituta za mir koje prenosi Svetska banka.

Vojni budžeti se povećavaju sinhrono sa rastom revolta protiv ruske agresije, a zatim i sa zagrevanjem militarističke ratne homogenizacije koja menja krvnu sliku Evropske unije, čiji je raison d’etre bilo okončanje jednog dugog neprijateljstva.

Koji političar u Evropi sme sada da ponovi Čerčilove reči iz 1948: “Tražimo od evropskih naroda među kojima su reke krvi tekle da zaborave hiljadugodišnje sukobe”?

USAMLJENI GLAS “EVROPA MOJIH SNOVA JE MRTVA”

Otpori toj psihozi su sporadični: antimilitarističke demonstracije (i grupa od kojih se to ranije nije moglo očekivati) i peticija 750.000 potpisnika apela za pregovore o miru u Nemačkoj. Liberali su postali militaristi, a neki nacionalisti – pacifisti. Klasični naslov Vladimira Iljiča Lenjina iz 1916. “Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma” sada bi glasio “Liberalizam kao najviši stadijum imperijalizma”…

U sporadične primere ispoljavanja nezadovoljstva zbog presvlačenja Evropljana u maskirne uniforme spada i fatalistički opis potčinjavanja Evrope NATO-u, koji je francuski pisac, esejista i muzičar Benoa Ditertr, kolumnista francuskog levog suverenističkog nedeljnika Marianne, objavio pod naslovom “Evropa mojih snova je mrtva”: “Sneg pada na moje selo usred planina, negde u srcu Evrope. Zvonik se uzdiže u blizini ratnog spomen-obeležja i, posmatrajući ovaj krajolik prožet istorijom, nazdravljam sećanju na nestalu Evropsku uniju. Njena umrlica je u januaru imala oblik najave: potpisivanje ‘zajedničke deklaracije’ između NATO i EU uz oduševljene osmehe Ursule fon der Lajen, Šarla Mišela i Jensa Stoltenberga. Ovaj sporazum je, u stvari, kulminacija onoga što slušamo mesecima: rusko-ukrajinski rat je omogućio napredak u evropskoj izgradnji i zbližio zemlje članice u zajedničkim ciljevima u cilju postizanja čuvene ‘Evrope odbrane’, konačno ih okupio u okviru NATO…”

Da Evropljani treba da ponude perspektive “rastućem horu kritičkih pitanja u SAD, kao i u Nemačkoj”, te da počnu pripremu okvirnih uslova za mirovne pregovore između Rusije i Ukrajine kako ne bi bili dovedeni u situaciju da Amerikanci iznenada ponude papir od 1000 stranica i kažu da su se dogovorili sa Ukrajincima i da idu da pregovaraju s Rusima, predložio je nedavno u autorskom tekstu za nemački “Tagesšpigel” bivši šef Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger.

On predlaže da SAD, Britanija, Francuska i Nemačka sada treba da formiraju pregovaračko jezgro kojem bi se priključio krug partnera, uključujući Kanadu, Španiju, Poljsku, Italiju, baltičke države, kao i UN, EU, OEBS i NATO.

Taj diplomata sa iskustvom je, inače, svojevremeno bio akter “posredovanja s učestvovanjem i arbitriranjem” u pregovorima o Dejtonskom miru za Bosnu i Hercegovinu, a navodno je formulisao i ideju o faktičkom priznanju nezavisnosti Kosova po formuli Zapadna Nemačka – DDR, koja, po nekim viđenjima, predstavlja polaznu osnovu sadašnjeg nemačko-francuskog plana za Kosovo, ovde plasiranog kao neka vrsta ultimatuma.

Amerikanci su gledali sa skepticizmom, ako ne i s protivljenjem na mirovnu inicijativu Si Đinpinga u Moskvi, nakon uspeha Pekinga da pomiri Iran i Saudijsku Arabiju. Kineski “Global tajms” (engleska onlajn verzija lista “Ženmin žibao”) piše da taj plan “odražava želju Evrope da vidi nastanak mira i razgovore o miru u Ukrajini, koja duboko potresa kontinent”. List to podvlači prenoseći informaciju Rojtersa da će premijer Španije Pedro Sančez posetiti Peking naredne nedelje, a da francuski predsednik Emanuel Makron i neki drugi evropski lideri planiraju put u Kinu.

Rusi su u međuvremenu poručili da se zemlje koje šalju oružje Ukrajini, dakle, Nemačka i sve one koje Išinger pominje, ne mogu smatrati posrednicama.

Opasna je ta pat pozicija u svetu u kome besni tridesetak manjih ili većih ratnih požara (videti antrfile: Žarišta), od kojih su neki lokalni i teško rešivi, a neki prete globalnom katastrofom. Ujedinjene nacije sve više liče na nemoćno Društvo naroda pre Drugog svetskog rata. Uloga “svetskog policajca kao mirotvorca” je kompromitovana, kao i mnoge dosadašnje “pregovaračke platforme”. U narativu establišmenta i mejnstrim medija tradicionalne vrednosti kao što su neutralnost i pacifizam u Rusiji se proskribuju kao destruktivna delatnost stranih agenata, a u Evropi – kao nepoželjne aktivnosti “Putinovih korisnih idiota”.

RUSKA HOMOGENIZACIJA

Ruske sondaže javnog mnjenja odražavaju jaku ratnu homogenizaciju, ali i diferencijaciju u senci ratnog sukoba i sankcija. Ipak, u istraživanju Levada centra prošlog novembra videlo se da je u Rusiji relativna većina ispitanika (53 odsto) podržavala prelazak na mirovne pregovore (57 odsto u oktobru 2022). Ali tada je, doduše malo, porastao broj pristalica nastavka ratnih operacija (sa oktobarskih 36 odsto na 41 odsto).

U anketi Sveruskog centra za istraživanje javnog mnjenja (VCIOM), šest od deset (62 odsto) Rusa izjavilo je da je tokom protekle godine postalo ponosnije na Rusiju. Među događajima u poslednjih 10-15 godina, Rusi navode tuce razloga za ponos – 17 odsto je najponosnije na priznanje donbaskih republika LNR i DNR, isto toliko njih na ponovno ujedinjenje Krima sa Rusijom, po osam odsto je reklo da je najponosnije na visok nivo jedinstva, patriotizma, kohezije, ili na jaku i nepobedivu Rusiju, ili na rešenost tipa “mi nećemo odustati”, ili na istoriju zemlje, itd.

Ruski predsednik Vladimir Putin, kome Međunarodni krivični sud (koji Rusija, kao i SAD, ne priznaje) preti hapšenjem da bi protiv njega pokrenuo istragu zbog ratnih zločina, uživa poverenje 79,3 odsto Rusa, a 77 odsto visoko ceni njegov rad, proizilazi iz ankete VCIOM-a.

I istraživanje ruskoj vladi ne baš bliskog Levada centra, koji zbog finansiranja u Rusiji nosi etiketu stranog agenta, sprovedeno 21-28. februara 2023. na reprezentativnom sveruskom uzorku gradskog i seoskog stanovništva od 1626 ljudi, starosti 18 godina i više, u 137 naselja, pokazuje da od februara prošle godine ostaju na visokom nivou pokazatelji odobravanja i poverenja u Vladimira Putina, u premijera Mihaila Mišustina, u ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i ministra odbrane Sergeja Šojgua.

Direktor Levada centra sociolog Denis Volkov u kolumni za “Forbs” napominje i da su medijska aktivnost šefa Čečenije Ramzana Kadirova i učešće bataljona iz Čečenije u ratnim dejstvima poboljšali ne toliko njegov položaj, koliko odnos Rusa prema Čečenima uopšte. Simpatije prema Jevgeniju Prigožinu, osnivaču paramilitarne grupe Vagner, održavaju i opšti pozitivan stav Rusa prema upotrebi najamnih vojnika: neka se profesionalci bore bolje od običnih građana.

Denis Volkov, međutim, piše da je slika javnog raspoloženja složenija nego što bi to moglo izgledati ako se pogledaju samo opšti pokazatelji podrške “specijalnoj operaciji” i visoki rejtinzi vlasti, koje zapravo dobijaju tzv. tvrdu podršku samo 45 odsto ispitanika, a prema kojoj je kritično oko 25 odsto ispitanika.

Paralelno sa konsolidacijom javnog mnjenja oko rukovodstva Rusije, pojačava se društvena polarizacija i pritisci na one koji se ne slažu s vlašću, na mlađe i zapadnjačke urbane slojeve. To se, na primer, manifestuje i u “prilično uobičajenom” odnosu prema onima koji su otišli u inostranstvo kao prema izdajnicima, mada ne misle svi tako, čak ni među pristalicama vlasti, piše Volkov. On konstatuje da upravo porast ovog pritiska na neistomišljenike kako od strane vlasti, tako i od značajnog dela ruskog društva, kao i sveopšti porast unutrašnje nelagode i otuđenja spadaju u glavne motive masovne migracije predstavnika urbanih naprednih slojeva iz Rusije.

Volkov u tom kontekstu pominje i da je u pozadini zaoštrenog sukoba sa Zapadom sve veći broj onih koji smisao zakona o stranim agentima (koji pogađa i njegov institut) vide u ograničavanju negativnog uticaja Zapada na Rusiju.

RUSI O KINI, INDIJI, TURSKOJ – I OBRATNO

S druge strane, javno mnjenje u Rusiji jače nego klasična ruska izreka “Сибирь тоже Руская земля…” (“Sibir je takođe ruska zemlja”) odražava, reklo bi se dugoročnije, okretanje leđa Evropi i orijentaciju ove zemlje ka istoku i jugu Azije.

Osam od deset (85 odsto) Rusa u istraživanju Krasteva saopštava pozitivan stav prema Kini – koju u ruskoj štampi često nazivaju imenom Поднебесная, koje je nekada označavalo celi svet pod nebeskim svodom i teritoriju pod kontrolom kineskog imperatora. I obrnuto, Rusija je ili “saveznik” ili “partner” za 79 odsto ispitanika u Kini.

To se slaže s visokom dinamikom kinesko-ruske međusobne trgovine, koja je dostigla vrednost od preko 185 milijardi dolara, s perspektivom da dostigne nivo 200 milijardi dolara do kraja ove godine, pre svega zbog ruskog izvoza energije koji je prošle godine porastao za 30 odsto. Tokom trodnevne martovske posete Si Đipinga Moskvi, najavljeno je produbljivanje rusko-kineskih veza u osam strateških oblasti, pre svega u finansijskoj, industrijsko-tehnološkoj i transportno-logističkoj.

I u odnosu ruskog javnog mnjenja prema Indiji, od decembra 1998. do danas dominira pozitivno razpoloženje: 80 odsto dobrih, pet odsto loših utisaka, šest od deset Rusa (60 procenata) Indiju vidi kao partnera.

Anketirani u Indiji su specifični po tome što i SAD (47 procenata) i Rusiju (51 procenat) opisuju kao “saveznika”.

A Kina je pak za Indijce ili “protivnik” (39 procenata) ili “rival” (37 procenata)…

Turska javnost kao “partnera” doživljava i SAD (51 odsto), i Kinu (47 odsto), i EU (53 odsto), i Rusiju (55 odsto), što možda govori da Evropi bliža Turska sebe vidi u ulozi sličnoj onoj kojoj Indija teži globalno.

Po anketi Levada centra iz februara 2023. godine, odnos ruskih ispitanika prema Turskoj se unekoliko pogoršao: 61 odsto pozitivnih, a u avgustu 2022. bilo je 68 odsto. Petina (22 odsto) iskazuje loše ocene o Turskoj, a u avgustu 2022. bilo ih je 20 odsto).

Turska se uglavnom smatra “partnerom” u Kini (38 procenata) i u Indiji (39 procenata), iako trećina Kineza i Indijaca opisuje tu zemlju kao “suparnika” ili “protivnika”.

Ispitanici u SAD, Velikoj Britaniji i EU uglavnom vide Tursku kao “partnera”, mada između 40 i 50 odsto njih kaže da jednostavno ne zna kako da definiše Tursku, što po mišljenju Krasteva verovatno potiče od toga što se Turska “razmeće svojom novom suverenom spoljnom politikom dok je ostala, barem na papiru, članica NATO”.

Sve u svemu, 61 odsto ljudi u Rusiji, 61 odsto u Kini, 51 odsto u Turskoj i 48 odsto u Indiji predviđa da će budući svetski poredak biti definisan ili multipolarnošću, ili kineskom (ili drugim nezapadnom) dominacijom. To mišljenje deli i 37 odsto anketiranih u SAD, 29 odsto Velikoj Britaniji i 31 odsto ljudi anketiranih u državama EU.

U evropskim zemljama 33 odsto, u Rusiji 30 odsto, u Kini 23 odsto ispitanika očekuje da će u narednoj deceniji doći do ravnomernije raspodele globalne moći među više zemalja. Pojavu multipolarnosti očekuje i više od 20 odsto Indijaca i ispitanika u Turskoj, koji su gotovo podjednako podeljeni između predviđanja američke hegemonije, kineske hegemonije, bipolarnog sveta i multipolarnosti.



UNIPOLARNOST, MULTIPOLARNOST, SUPARNIŠTVO KINA–SAD

“Zapad je možda i dalje najjača strana, ali i na Zapadu i izvan njega većina ljudi veruje da liberalni poredak predvođen SAD nestaje”, konstatuju Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard. Samo devet odsto ljudi u SAD, sedam odsto u zemljama EU, četiri odsto u Velikoj Britaniji i, zanimljivo, čak 31 odsto u Indiji vidi američku globalnu nadmoć kao najverovatnije stanje stvari u narednoj deceniji.

“Da li su zapadni lideri i zapadna društva spremni za ovaj novi svet? Naše ankete pokazuju da mnogi ljudi na Zapadu vide nadolazeći međunarodni poredak kao povratak bipolarnosti tipa hladnog rata između Zapada i Istoka, između demokratije i autoritarnosti. U ovom kontekstu, donosioci odluka u SAD i EU mogu se osećati skloni da posmatraju zemlje kao što su Indija i Turska kao nestabilne države koje se mogu nagovoriti da se pridruže Zapadu”, pišu autori ankete.

Ali ljudi u tim zemljama sebe vide sasvim drugačije. Indijci, na primer, ocenjuju da je njihova zemlja “u usponu” (35 procenata), “snažna” (28 procenata) i “mirna” (18 procenata). Samo mali procenat veruje da je Indija “u opadanju” (osam procenata) ili da pati od “slabosti” (sedam procenata). Poređenja radi, 31 odsto Amerikanaca i Britanaca kaže da je njihova sopstvena zemlju “u opadanju”. Evropsku uniju i Veliku Britaniju Indijci vide ili kao “saveznika” ili “partnera”.

Kao velike sile u nastajanju, te zemlje mogu stati na stranu Zapada po nekim pitanjima, ali ne i po drugim. Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard ocenjuju da, za razliku od dana hladnog rata, danas glavni trgovinski partneri obično nisu nečiji bezbednosni partneri. Čak i kada se sile u razvoju slože sa Zapadom, često će održavati i dobre odnose sa Rusijom i Kinom. Brazil upravo to trenutno radi: predsednik Lula govori u prilog očuvanja neutralnosti svoje zemlje u odnosu na Ukrajinu i Rusiju, kako bi se izbeglo “bilo kakvo učešće, makar i indirektno”, čak i dok prihvata da je Rusija “pogrešila” što je izvršila invaziju svog suseda. Autori naglašavaju da bi dobar savet Zapadu bio da Indiju, Tursku, Brazil i druge uporedive sile tretira kao nove suverene subjekte svetske istorije, a ne kao objekte koje treba navući na pravu stranu istorije.

“Ove zemlje ne predstavljaju neki novi treći blok ili pol u međunarodnoj politici. One među sobom ne dele zajedničku ideologiju. Zaista, one često imaju različite ili suprotstavljene interese. One znaju da nemaju globalni uticaj SAD ili Kine. Ali sigurno se ne zadovoljavaju prilagođavanjem hirovima i planovima supersila. I njihova javnost podržava takav pristup, što pokazuje, na primer, njihova nespremnost da probleme u vezi sa Ukrajinom smatraju svojim poslom. Umesto da očekujemo od njih da podrže zapadne napore u odbrani posthladnoratovskog poretka koji bledi, moramo biti spremni da sarađujemo sa njima u izgradnji novog”, pišu Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard pod naslovom koji se nameće kao zaključak: United West, divided from the rest (Ujedinjeni Zapad, odvojen od ostalih).