U Buhenvaldu, kraj Vajmara…

Pre šezdeset godina završio se Drugi svetski rat. Adolf Hitler je izvršio samoubistvo u svom bunkeru. Mnogi mladi Nemci danas sebi postavljaju pitanje da li o aprilu i maju 1945. godine treba da misle kao o porazu Nemačke ili kao o pobedi slobode za svoju zemlju i celu Evropu? Da li je dolazak Crvene armije na istoku i Amerikanaca, Engleza i Francuza na zapadu bilo oslobođenje ili okupacija?

Niz velikih manifestacija, koje obuhvataju celu Nemačku, podseća generaciju koja rat nije doživela pre svega na užasne zločine nacističkog režima. To je osnov da bi se shvatilo da 9. maju – danu kapitulacije Hitlerove Nemačke – treba prići kao pozitivnom datumu. Niko ne ukazuje na činjenicu da je poražena zemlja izgubila gotovo trećinu svoje površine. Ako se danas uporede granice Nemačke iz 1937. godine – pre početka nacističkog osvajačkog pohoda – i sada, posle ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, to je očigledno. Ne znam zašto to niko ne pominje.

PROSLAVA: Zvanično obeležavanje masovnog ubistva u ime Hitlerovih ideja, holokausta, počelo je 10. i 11. aprila, na dan oslobođenja najvećeg koncetracionog logora na tlu Nemačke, Buhenvalda kraj Vajmara. To se nastavilo prošlog vikenda povodom oslobađanja takođe zloglasnih logora Saksenhauzen, Bergen-Belzen i Ravensbrik. Vrhunac će predstavljati spomenik holokaustu u Berlinu, koji će biti posvećen 10. maja. Ne znam da li ga možemo nazvati spomenikom, jer on to u klasičnom smislu i nije, bolje bi bilo reći da je to „spomen-polje“ usred grada. Nalazi se u samom centru, sasvim blizu parlamenta i čuvene Brandenburške kapije, nimalo slučajno na mestu na kome je nekada bila Hitlerova rezidencija, a u njenom podrumu njegov bunker. Na polju većem od dva fudbalska igrališta nalaze se kameni blokovi različite veličine koji stvaraju lavirint, kroz koji se može prolaziti, a ispod tog kompleksa je muzej.

Kao bivši zatvorenik logora Buhenvald, bio sam pozvan na proslavu oslobođenja. Nas sedamnaestorica, kojima je namenjena i neka uloga u proslavi, pozvani smo da dođemo ne samo sa bračnim drugovima nego i sa unucima, a oni koji nemaju unuke mogli su da dovedu izabranika iz te generacije. Osim nas, Nemačka je pozvala i sve preživele bivše logoraše, njih oko šest stotina.

JEDINSTVENA PRILIKA: Program je bio tako obiman da mogu pomenuti samo neke meni najzanimljivije tačke. Mediji su najviše pažnje posvetili centralnoj akademiji 10. aprila u pozorištu u Vajmaru. To je istorijska zgrada. U njoj je posle Prvog svetskog rata utemeljena demokratska Nemačka, koju će Hitler srušiti posle 12 godina. To pozorište, iako sama zgrada više nije ista, nastavlja tradiciju teatra u kome su održane premijere većine Geteovih i Šilerovih dramskih dela, upravnik ove kuće godinama je bio sam Gete. Govorio je savezni kancelar Šreder, prisustvovali su predsednik saveznog parlamenta i šefica opozicije, zapravo sam vrh nemačke politike. Svirao se Betoven i Šostakovič, intonirana himna Buhenvaldovaca. Govore su održali predsednik Saveza Jevreja Nemačke Paul Špigel, Roma i Sintija Nemačke Romani Rozen, a u ime bivših logoraša Francuz Bernard Herc i Španac Horhe Semprun, prvi ministar kulture Španije posle pada Franka i čuveni pisac.

Semprun je, između ostalog, rekao da je ovo poslednja prilika da govore preživeli zatvorenici, jer, reče, na proslavi 70-godišnjice, 2015. godine, niko od nas više neće biti živ. Zanimljivo je da je posle toga nastala vika u sali, mnogi, a naročito Francuzi, vikali su: „Nije istina!“ i „Još ćemo mi biti živi!“.

Kao govornik bio je najavljen i nobelovac Imre Kertes iz Mađarske. Zvanično je rečeno da je bolestan. Ja sam, međutim, saznao da je veoma depresivan zbog situacije u svojoj domovini. Potreslo ga je to što su ga javno napali i pitali zašto on, kao Jevrejin, u svetu predstavlja savremenu mađarsku književnost?

Dali su mi priliku da 11. aprila predveče govorim u samom logoru Buhenvald pred učenicima iz Vajmara i okoline. Trebalo je da kažem nešto u ime prošlosti, šef memorijalnog centra Buhenvald Daniel Gede govorio je u ime sadašnjosti, a jedna maturantkinja u ime budućnosti. Uz muziku deca su puštala zmajeve. To je, kao što je javno rečeno, bilo na osnovu scene iz mog romana Guvernanta, u kome junak na jednoj izraelskoj plaži nailazi na takmičenje dece u puštanju zmajeva, zmajevi se šareno vijore pod plavim nebom pored beskrajnog mora, a njegova žena kaže: „To su duše dece pobijene u Aušvicu!“ Osim toga sam – kao i mnogi drugi bivši zatvorenici – imao mnoge razgovore sa omladincima i decom.

FOND PROTIV NACIZMA: Godinu dana pripreman je sastanak 35 omladinaca iz 21 zemlje sa temom „Duge senke Drugog svetskog rata“. Oni su diskutovali preko interneta, zatim deset dana bili u Nemačkoj i u Vajmaru na kružocima obrađivali tu temu, a sastajali se i s nama, bivšim logorašima. Njima su se priključili i „naši unuci“. Iz Srbije je u tom projektu učestvovao Ivan Nikolić, maturant V beogradske gimnazije. Tu zanimljivu aktivnost finansirala je jedna privatna zadužbina, „Kerber“. Kurt Kerber, nemački inženjer, posle rata uspešno je proizvodio mašine za fabrike cigareta. Ostavši bez poroda, svu privatnu imovinu i svoje fabrike uneo je u zadužbinu, čiji je cilj da podrži pozitivne akcije mladih, prvenstveno u borbi protiv nacionalizma i recidiva fašizma, a godišnje ima na raspolaganju do 15.000.000 evra.

Vajmar ima pet gimnazija. Učenici tih škola pripremili su pedesetak akcija – diskusija, skečeva, koncerata, predavanja – povodom oslobođenja logora, borbe protiv antisemtizma i nacizma, pravog shvatanja demokratije. Slično je bilo i u drugim nemačkim gradovima. Najbolji radovi su nagrađivani.

PONOVO – BEZ NAS: Na mestu logora Buhenvald podignut je džinovski šator koji se čak i grejao. U njemu je za bivše logoraše priređena svečana večera i svečani ručak. Okrugli stolovi bili su postavljeni kao na banketima za državnike, sa po četiri čaše, posebnim priborom za svako jelo, a jelovnik je sastavio i pripremio jedan od najboljih kuvara u zemlji. Služena su i francuska i španska vina. Direktor memorijalnog centra Buhenvald, profesor Folkhard Knige, valjda najzaslužniji za organizaciju svih sličnih priredbi u Nemačkoj, rekao mi je da je želja bila da oni, koji su ovde gladovali, bar jednom svi zajedno jedu kao što valja. Za ručkom su bili i kancelar Šreder i elita nemačke politike, ukupno je prisustvovalo 1000 zvanica. Umesto kelnera, posluživali su mladi pevači, baletski igrači i glumci iz pozorišta u Vajmaru i obližnjih gradova Erfurta i Jene. I to je trebalo da bude simboličan gest. Uzgred, neka je rečeno, bili su u tome sjajni.

U podne, na sam dan oslobođenja logora 10. aprila, posle pomenute svečane akademije, kancelar Šreder je položio venac svoje vlade u bivšem logoru. Pored drugih institucija po venac su poslale i sve države, čiji su podanici bili zatvorenici u Buhenvaldu, kao i SAD, čiji su vojnici oslobodili logor. Mi, bivši zatvorenici, dobili smo po jednu ružu da bismo je položili u pomen naših ubijenih drugova. Hteo sam, kao i svi drugi, da svoj cvet stavim pored venca svoje zemlje. Video sam vence Hrvatske, Slovenije, Albanije, Mađarske, Bugarske, Rumunije… da ne nabrajam sve. Iako je na kamenu, koji su organizatori postavili, lepo, kao što treba, pisalo „Srbi, Crnogorci“, venac Srbije i Crne Gore nisam našao. Da li u tome ima sistema? Predstavnici moje zemlje nisu stigli da odu ni u Aušvic…

Moja žena i ja smo položili po ružu na jedan kamen, malo dalje od ostalih.