Prošlog petka predsednik Nemačke Kristijan Vulf dao je ostavku. U ponedeljak se već znao njegov naslednik. Pod pritiskom i opozicije i sopstvenih koalicionih partnera kancelarka Angela Merkel nevoljko je predložila Joahima Gauka, bivšeg luteranskog sveštenika u Istočnoj Nemačkoj, direktora arhiva istočnonemačkih obaveštajnih službi, borca za ljudska prava i vanstranačku ličnost. Pošto su dva predsednika po njenoj volji svaki na svoj način izazvali skandale i dali ostavku, Merkelova je bila primorana da brzo sanira štetu, povrati poverenje u ukaljanu instituciju predsednika Republike (i u sebe) i predloži čoveka koji uživa i široku političku podršku i poverenje velike većine građana.
Prvi kancelarkin kandidat, Horst Keler, posle neoprezne izjave da Nemačka u ratu u Avganistanu učestvuje da bi obezbedila slobodne trgovinske puteve za robu Made in Germany, medijski razapet i pod pritiskom javnosti demonstrativno je podneo ostavku 31. maja 2010. godine. Iako je to drugačije formulisao – posle posete nemačkim trupama u Avganistanu rekao je u jednom intervjuu da je u slučaju nužde potrebna i vojna intervencija, kako bi se zaštitili nemački interesi, na primer „slobodni trgovinski putevi“ – bilo je to isuviše iskreno za predsednika zemlje sa nacističkom prošlošću čiji ustav izričito zabranjuje bilo kakve borbene aktivnosti izvan granica Nemačke. Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine u tom kontekstu nije se pominjalo.
Posle Kelerove ostavke na predlog opozicionih socijaldemokrata i Zelenih, Gauk je još u junu 2010. godine bio jedini protivkandidat Kristijanu Vulfu. Iako je prema istraživanjima javnog mnjenja i tada bio daleko popularniji među biračima, Merkelova je bila izričito protiv njega. Nemačkog šefa države bira poseban sabor, koji se saziva samo u tu svrhu, a sastoji se od 1240 delegata, polovinu sačinjava 620 članova nemačkog saveznog parlamenta, ostalih 620 biraju parlamenti 16 nemačkih pokrajina iz redova umetnika, članova sindikata, važnijih udruženja i verskih zajednica, sportista i sličnih ličnosti. Vulf je izabran veoma tesnom većinom u trećem krugu. Mediji su tada pisali da je četrdesetdvogodišnji Vulf relativno mlad za taj položaj i da njegova druga žena, Betina, mlađa od njega 15 godina, ima vanbračnog sina, a još je i tetovirana na nadlaktici i to javno pokazuje. „Pa zar takva žena da bude prva dama naše zemlje?“, kukale su mnoge Nemice.
Sunovrat Kristijana Vulfa bio je daleko atraktivniji za tabloide od ostavke iznerviranog Kelera. Mlad i elegantan sa još mlađom zgodnom suprugom Betinom, predsednik Republike je postao meta medija kada je razotkriveno da je još kao šef vlade pokrajine Donja Saksonija uzeo sumnjivo povoljan privatni kredit. Kada je gospodin Vulf počeo da vrda raznoraznim izmišljenim izgovorima i pride pokušao da vrši pritisak na medije da zataškaju „kreditnu aferu“, mondenski, dinamični predsednički bračni par, dostojan svetskog džet-seta, pao je u surovu nemilost medija i javnosti. Trebalo je jednostavno da se izvini, i državnički pokaje za pređašnje grehe i da se spase što se spasti moglo, pisali su naknadno nemački komentatori, i možda ne bi bio primoran da siđe sa funkcije. Bar dok se ne završi pravosudna istraga.
Ostavku predsednika Vulfa tražili su kako senzacionalistički dnevni list „Bild“, uticajni konzervativni „Frankfurter algemajne cajtung“ i nedeljnik „Špigl“ tako i čitav niz regionalnih medija. „Bild“ je objavio i snimak razgovora u kome predsednik Vulf vrši pritisak na glavnog urednika ovih novina da ne objavi tekst o njegovom kreditu. Zbog „narušenog moralnog integriteta“ ostavka predsednika mesecima je bila glavna tema u Nemačkoj.
KREDITNI GREH: Vulf je 2008. kao premijer Donje Saksonije privatno uzeo kredit na pola miliona evra od preduzetnika i bogataša Egona Gerkensa, koji od 2003. godine živi u Švajcarskoj. Zakon propisuje da je „članovima pokrajinske vlade zabranjeno da prime nagrade ili poklone povezane sa svojom funkcijom“. Vulfu je kredit bio potreban da bi sagradio „kućicu“ dostojnu svoje nove mlade supruge, pisali su tabloidi. Kad je to procurilo u javnost, prvo je tvrdio da pozajmicu nije uzeo od Gerkensa, nego od njegove supruge Edite, što je opovrgao sam Gerkens, koji je javno priznao da se, naravno, radilo o njegovom novcu, da je „kredit odobren pod uobičajenim uslovima“. Nije jasno zašto je „uobičajeni“ način bio zaobilazni put preko čeka koji je ispostavila madam Gerkens.
Privatni ugovor o pozajmici sačinjen je uz kamatu od četiri procenta. Analitičari su konstatovali da bi banke bez hipoteke inače zahtevale 8 do 10 procenata. Neki mediji su pisali i da postoji sumnja da se radilo o pranju novca.
Ovu „uslugu“ milionera mediji su doveli u vezu sa zloupotrebom političkog položaja, i zato što je Vulf vodio Gerkensa kao člana svoje delegacije na službena putovanja u Indiju, Kinu, SAD i u Japan. Gerkens je direktno i indirektno mogao od toga da ima materijalne koristi.
Zatim se saznalo i da je Vulf nekoliko puta letovao na Gerkensovim imanjima u Španiji i Americi, ali takođe i kod drugih nemačkih bogataša. Predsednik Republike je preko jedne advokatske kancelarije potvrdio svoje „privatne posete“ tim „prijateljima“. U Nemačkoj se povela rasprava o tome do koje mere je privatna stvar kad predsednik jedne pokrajinske vlade prihvata takva gostoprimstva? Na površinu su isplivali i „čarobno povoljan“ lizing za luksuzni automobil, razni pokloni za porodicu Vulf…
NOVI PREDSEDNIK: Joahim Gauk je u ponedeljak na povratku iz Beča upravo sedeo u taksiju, kad mu se na mobilni telefon javila kancelarka Angela Merkel i zamolila da krene pravo u sedište vlade, gde predstavnici vladajućih i opozicionih partija zajednički žele da ga predlože za šefa države. Pred kamerama se izvinjavao što nije stigao ni da se umije i dodao: „Ne mari, neka svi vide koliko sam zbunjen.“
Gauk je rođen 1940. u baltičkoj luci Rostok. Nije se učlanio ni u pionirsku ni u omladinsku organizaciju staljinističke istočne Nemačke, pa nije mogao da studira žurnalistiku, iako je želeo da postane novinar. Jedina šansa da iskoristi svoj govornički dar bio je da studira teologiju, postao je luteranski sveštenik. Svojim propovedima i javnim nastupima bitno je uticao na pokret koji je doveo do ujedinjenja – bolje rečeno, priključenja istočne zapadnoj Nemačkoj. Postao je direktor arhiva obaveštajnih službi i odredio metodologiju njihovom pristupu, pa se cela organizacija nazvala Gaukovom službom.
Gauk nije bio član nijedne političke partije, sebe naziva „levim liberalnim konzervativcem“. Kao penzioner, držao je politička predavanja o slobodi i odgovornosti u demokratiji. Kao jedini kandidat za budućeg predsednika rekao je da će u tom smislu nastaviti da bude „nastavnik politologije“. Iako su dužnosti predsednika Nemačke uglavnom ceremonijalne, njegova reč ima moralnu težinu i nema sumnje da će Gauk zauzimati i stavove koji neće biti po volji vlade. Upravo zato se kancelarka Merkel do kraja protivila njegovoj kandidaturi.
Iako formalno nije razveden od supruge, sa kojom ima četvoro dece, Gauk već dvadesetak godina javno živi sa 20 godina mlađom novinarkom Danijelom Šat. Pretpostavlja se da će nju povesti sa sobom u zvaničnu rezidenciju predsednika Nemačke, dvorac Belvi u Berlinu. Protiv Gauka se izjasnila jedino neokomunistička Leva partija, jer ga smatraju izrazitim antikomunistom.
Tako će početkom marta na čelu ujedinjene Nemačke – kao predsednica vlade i šef države – biti dvoje ljudi sa sličnom biografijom: Angela Merkel, rođena 1954. u istočnoj Nemačkoj kao kćerka luteranskog sveštenika, i 14 godina stariji Joahim Gauk, istočnonemački luteranski sveštenik.
Posle predsedničke sapunice, na kraju je u Nemačkoj pobedila pravna država. Protiv Vulfa će biti podneta krivična prijava, neposredno pred njegovu ostavku okružno tužilaštvo u Hanoveru najavilo je da će tražiti ukidanje imuniteta za predsednika, spekuliše se i o mogućnosti da se Vulfu uskrati predsednička penzija od 200.000 evra godišnje. Pokazalo se da baš niko nije imun pred zakonom, pa ni šef države, čak i ako se radi „samo“ o nerealno niskoj kamati za privatni kredit.
