Totalni feragosto

Sve od vremena kad je ustanovljeno da je najpoznatiji reper–belac, a najpoznatiji igrač golfa–crnac, ljudi su se pitali kuda ide ovaj svet. Ali, da se sve okrenulo naglavačke, konačno je postalo jasno ovog leta, kada je bilo dana tokom kojih je London bio topliji od Rija.

Evropa je ovog avgusta bila istinski ujedinjena pod talasom omorine koji se širio od Istanbula, Rodosa, Ibice na jugu, preko Rima, Milana i Alpa pa sve do severa kontinenta. Međutim, bila je razjedinjena u posledicama koje je letnji žar ostavio za sobom. U Španiji, Portugalu i na jugu Francuske požari su ostavili pustoš i na stotine hektara spržene zemlje gde su pejzaž nekada krasile borove šume i maslinjaci. Požari nisu mimiošli ni Nemačku ni Švajcarsku, a u velikim gradovima zabeležen je rekordan broj smrtnih slučajeva zbog vrućina.

SVOĐENjE RAČUNICE: Vlasti širom Evrope računaju štetu koju je poljoprivredi i infrastrukturi naneo toplotni udar. Samo su u Portugalu požari progutali preko jedne milijarde evra, a stručnjaci kažu da je potrebno pola veka da borove šume prekriju zgarišta.

Pokazalo se da su se francuske vlasti najlošije snašle, jer je talas vrućine bio na vrhuncu upravo kada je većina vladinih institucija i javnih službi na godišnjem odmoru. Francuzi su verovali da će vrelina trajati samo nekoliko dana, iako su oprezni Skandinavci u medijima uveliko upozoravali da je posredi ozbiljna promena klime i da godišnja doba nisu više kakva su bila iako su u Španiji i Portugalu požari već odneli na desetine žrtava.

Požari koji su stihijski zahvatili velike površine širom kontinenta nagnale su čak i papu Jovana Pavla II da se zajedno sa hiljadama vernika moli za kišu. Bog je, izgleda, preterao kada je, uslišivši njihove molitve, Valensiji u Španiji poslao strašno nevreme praćeno obilnom kišom koja je dokusurila ionako uništene useve.

Francuski ministar zdravstva Žan-Fransoa Matej najavio je da je zbog nezapamćenih vrućina u Francuskoj umrlo blizu 3000 mahom starijih ljudi, najviše u Parizu, ali je odbio da preuzme bilo kakvu odgovornost za kolaps zdravstvenih službi u kojima je zbog godišnjih odmora desetkovano osoblje. Žan-Patrik Lažonšer, direktor velike pariske bolnice „St. Lui“ u 10. arondismanu, izjavio je za pariski „Monde“ da su bolnički kapaciteti smanjeni za 35 odsto zbog godišnjih odmora, a jedna od najvećih pariskih bolnica Laribosije objavila je da je u najvrelijoj nedelji avgusta bila prinuđena da dnevno prima i preko 200 bolesnika koji su posustali usled vrućine. „Broj mrtvih dosegao je razmere katastrofe“, izjavio je dr Patrik Pelu, predsednik udruženja lekara urgentnih centara i hitne pomoći. U najvećoj francuskoj pogrebnoj službi kažu da su u prvih nedelju dana avgusta obavili oko 3300 sahrana, što je za oko 40 odsto više od nedeljnog proseka. U mrtvačnicama nije bilo dovoljno mesta, pa su pogrebnici oko grobalja podigli šatore s rashladnim uređajima. Katolička crkva dozvolila je sahrane nedeljom zbog vanredne situacije. Vrućina je primorala i premijera Francuske Žan-Pjera Rafarena da prekine godišnji odmor i sazove sednicu vlade koja je uvela niz mera, ali u trenutku kada je život u gradu već postao podnošljiviji. Zahlađenje je donelo i olakšanje i zbog toga što su višenedeljne vrućine pretile da ugroze rad francuskih nuklearnih elektrana odakle se strujom napaja gotovo cela zemlja. Temperatura u elektranama popela se na rekordnih 48,5°C, što je samo stepen i po do dozvoljene granice.

VRELINA NAD LONDONOM: Oni koji su ostali u Parizu ili koji su se u vreme toplotnog udara zadesili u francuskoj prestonici kao turisti, a čiji je organizam uspeo da se nosi s vrućinama, prepustili su se čarima metropole i dokolici koja se proširila kao epidemija. Šetališta duž Sene zaličila su na Kan i Nicu, avgustovske rasprodaje razveselile su podjednako i Parižane i turiste. Paniku je krajem jula izazvao dim na Ajfelovom tornju. Hitno je evakuisano preko hiljadu turista, a ispostavilo se da nije reč o diverziji, već o kratkotrajnom požaru koji je izbio na električnim instalacijama. Ovo najčuvenije obeležje Pariza godišnje privuče oko šest miliona posetilaca. Spas od vrućine pružala je i čuvena Bulonjska šuma, koje je ovog leta posetiocima ponudila tematski park s motivima iz mitova klasične Grčke. Jedna od najvećih atrakcija bio je deo parka u kome je drveće i grmlje aranžirano tako da čini sedam lavirinata, što je posetiocima obećavalo višesatnu zabavu. U pariskom Muzeju mode u toku je velika izložba posvećena divi Marlen Ditrih, koja je poslednjih 17 godina života provela u Parizu.

Vrelina se nadvila i nad Engleskom i navela mnoge da se prisete reči junaka proslavljenog romana Iana Mekjuana Iskupljenje: „Obožavam Englesku po vrućini. To je onda sasvim druga zemlja. Stara pravila više ne važe“. Njegova baka koja je živela u vreme kraljice Viktorije zasigurno je smatrala da „vrućine podstiču mlade na nemoral“, otkrivajući večitu fascinaciju uzdržanih Ostrvljana toplijim predelima. No, oni koji iz nekog razloga nisu napustili glavni grad da bi uživali u vrućinama Sicilije, Ibice, Krfa i Rivijere, učinili su pravu stvar – jer im se pružila prilika da čari Mediterana iskuse u srcu Londona. Trafalgar je ličio na rimski trg Kampo de Fjori, u čijoj su fontani stanovnici glavnog grada i mnogobrojni turisti tražili priliku za rashlađenje na preko 38 stepeni, u danu kada je u Londonu zabeležena najviša temperatura u istoriji britanske meteorologije. Na londonskom aerodromu Hitrou na usijanom limu isprženo je jaje za potrebe medija gladnih senzacija, kao da su svetu uopšte bili potrebni dodatni dokazi da je u Londonu vrelo. Vrućina i do 35 stepeni donela je većini stanovnika veliku radost, ali i iskustvo posle koga će im biti teže da kritikuju stanovnike mediteranskih zemalja, članica Evropske unije, zbog nerada i fjake. U gradu gde su uređaji za rashlađivanje prostorija prava retkost nakon ovog leta sprema se zakon po kome službenici neće morati da idu na posao ukoliko temperatura bude previsoka. Ovog avgusta nikom nije bilo do rada, oni koji nisu otišli na odmor hitali su posle otaljanog posla do mnogobrojnih parkova, a vikendom do brajtonskih plaža gde se vodila velika borba za svaki kvadratni centimetar peska. Narod je prestao da radi punom parom, i to bez griže savesti. Statističari kažu da je porastao broj lažnih bolovanja. Ljudi bi na sunčanje i kupanje, a ne na posao. Za mnoge od milion i trista hiljada ljudi, koji svakodnevno putuju u London na posao, kolaps železnice je zbog opasne pregrejanosti pruga bio razlog da svežinu potraže u svojim baštama. U metrou je temperatura dostizala i preko 45 stepeni, pa su na stanicama spremne čekale interventne ekipe da pruže neophodnu pomoć posustalima. Ken Livingston, gradonačelnik Londona, ponudio je nagradu od 250.000 funti najboljem projektu za rešenje rashladnog sistema za londonski metro. Portabl klima-uređaji su rasprodati već nedeljama ne samo u Londonu već i na čitavom jugu Engleske. „Ipak, London i vrućine ne idu zajedno“, kaže jedan Iračanin. Njega je ispred zgrade u kojoj radi čekao bicikl i jednočasovna vožnja do kuće.

OTKRIVANjE SKRIVENOG: Preduzimljivi trgovci prodavali su po parkovima i na Trafalgar skveru bočicu vode za neverovatnu cenu od dve funte (oko tri evra). Engleskinjama, kojima ni zimi nije teško da hodaju bose u sandalama i majicama na bretele, ovo je bila prilika da se skoro sasvim razgolite i uživaju u besplatnom sunčanju. Tako je vreli talas otkrio skrivenu stranu poslovično uzdržanih, revnosnih i radnih Engleza. Narod se bestidno poskidao. Čak i u kancelarijama tolerisane su gotovo nepristojno raskopčane košulje, kravate preko stolica, haljine „bez leđa“, bose noge i cipele na štikle gurnute u ćošak. Čak su i komplimenti padali. Sa vrućinom su došle i nesanice i žustre svađe na javnim mestima. U autobusu je postalo uobičajeno da se znojavi putnici prepiru za mesto uz obilje sočnih psovki, a ostali navijaju. Razdražljivost je postala vidljiva na svakom koraku – u supermarketu su mladić i devojka bili na ivici raskida birajući instant jela za večeru. Nikom nije ni do kuvanja. U jednom od najvećih lanaca engleskih supermarketa Sejnzberi i frižideri su otkazali poslušnost na vrućini, pa su ograđeni žicom da kupci ne posegnu za pokvarenim namirnicama.

Ako su neobično vreli dani bili iskušenje, večeri su bile pravo uživanje. Dok je padao mrak, u komšiluku se teško moglo umaći mirisima roštilja. Sa restorana su poskidani izlozi, a stolovi sa blještavo belim ištirkanim stolnjacima izneti su na trotoar. Žurke preko vikenda uz prijatno ćaskanje na travi pod zvezdama protegle su se do ranih jutarnjih sati. Naravno, onima u elitnijim krajevima grada, poput Ričmonda na Temzi, bilo je lakše da uživaju u mediteranskom štimungu nego stanovnicima južnog dela koji žive po soliterima. Njima su ventilatori bili jedina uteha. Ričmond se zato pretvorio u rivijeru na kojoj su se smenjivali muzičari iz Australije, Afrike i Jamajke, spontane svirke pretvarale su se u celodnevne mini festivale. Čak je i prljava Temza privukla nekoliko kupača, ali najpopularnija zabava bilo je konzumiranje velike količine piva. Zbog nenadane vrućine trošile su se neverovatne količine piva, tako da su pivare prošle nedelje najavile da imaju zaliha za samo još četiri dana. Na svu sreću, zahlađenje je donelo olakšanje i London je spasen nestašice piva čija bi cena dostigla cenu šampanjca.

POVRATAK U NORMALU: Već ove nedelje London se vratio sebi, kada su se nad grad posle dužeg vremena nadvili teški sivi oblaci. Sve je opet mirno, kontrolisano i umereno, ali stanovnici glavnog grada sada znaju da će tako biti samo do sledećeg vrelog talasa.

I oni koji su se odlučili da baš ovog leta posete Lisabon i tamo provedu letnji odmor, osećali su se prevarenim statistikama po kojima se temperatura u avgustu u glavnom gradu Portugala retko penje iznad 30°C. To je možda nekada bilo tako. U Lisabonu se proteklih nedelja temperatura sa prosečnih 27,28 popela na svakodnevnih 40 stepeni. U Portugalu, gde sve izgleda kao da je podređeno uživanju i ležernom životu, vrućine su doprinele tome da se inače spor tempo života uspori gotovo do granice mirovanja. Tihi redovi pred turističkim agencijama postali su primetno duži. Red za ribu u supermarketu nepregledan, ali isto tako tih. I onima koji rade i onima koji čekaju podjednako je vruće, pa nema razloga za nervozu. Svi izgledaju spokojno.

Lisabon je smešten na ušću reke Težo u Atlantski okean. Plaže sa zlatnim peskom prostiru se u nedogled i tamo su svi koji nisu prinuđeni da rade. Portugalci vole svoje plaže. One su besplatne i prirodne. Nema uredno poređanih ležaljki i suncobrana, ali ni tuševa ili WC-a. To nikome ne smeta da se dobro provede i poveća rizik od reume kupanjem u Okeanu čija se temperatura retko penje iznad 16 stepeni, a koji su vrućine ipak uspele donekle da smlače… Uveče plaže postaju mesta na kojima se igra fudbal i odbojka, prave se žurke, izleti, sve uz prijatan vetar.

Talas vrućina vlasnicima terasa i vrtova doneo je posebno zadovoljstvo jer su konačno mogli da uživaju u njima bez obaveznih kapuljača i džempera. Ipak, oko ponoći žamor prestaje, a svi kojima nije do sna zabavu pronalaze u klubovima gde je vrućina ionako deo obaveznog provoda.

S vrućinom su najbolje izašli na kraj stanovnici onih evropskih metropola koji s njom imaju najviše iskustva – Atinjani. Ipak, grčki običaj da po povratku s letovanja već posle Velike Gospe 15. avgusta požele „dobru zimu“ zazvučao je posebno neobično krajem ovog leta, usred drugog talasa vrućine koji je pogodio Atinu. Mnogi ne veruju da temperatura nije viša od 39 stepeni, na dan kada su se u pustom gradu održavala test-takmičenja za Olimpijadu 2004. Ovo leto je na sreću proteklo bez incidenata i Atina je živela manje-više u normalnim letnjim ritmovima, građani su se zabavljali komentarišući vanredno stanje u nepripremljenim evropskim prestonicama.

ŠTA JE U SVEMU DOBRO: Mnogi su se setili leta 1997, kada je u talasu vrućine umrlo više stotina ljudi, ali stvari su se od tada umnogome promenile. To leto opametilo je i građane i vlasti pa su javne službe već rutinski preduzele mere za vanredno stanje – bolnice su spremne, a mediji unapred upozoravaju građane. Kretanje po gradu olakšano je metroom, a svi novi autobusi iz polovine devedesetih su klimatizovani, kao i većina privatnih automobila, takođe novih, koji su građanima dostupniji zahvaljujući povoljnim kreditima. Uprkos protestima organizacija za zaštitu okoline, klima-uređaji se sada već podrazumevaju u većini stanova. Postali su neophodni, između ostalog i zato što je gradnja po pravlu nekvalitetna i bez dobre toplotne izolacije. Tako opremljeni i zaštićeni, Atinjani su dočekali prvi ovogodišnji talas vrućine od oko 40 stepeni početkom jula uz gunđanje, ali bez panike i žrtava, a javne službe su procenile da nema potrebe da se primeni jedna od vanrednih mera – otvaranje javnih, klimatizovanih zgrada za one koji više nemaju kud. Onima bez klima-uređaja utehu su pružali letnji severac meltemi, hladno pivo i neki od letnjih bioskopa.

Letnje žege po kojima će se pamtiti ovo leto ipak su prošle i svi možemo da odahnemo. Ako se svi i nisu proveli onako kako su zamislili, sledi ne tako mala uteha. Enolozi najavljuju da će ovogodišnja berba biti jedna od najboljih u poslednjih pola veka. Vinari širom Evrope, od Rajne do Portugala, trljaju ruke. Vina će biti manje, ali će ono biti izuzetnog kvliteta. I skuplje, naravno.

Njujork u mraku: Uz pivo i duvanski dim

Specijalno za „Vreme“ iz Njujorka

Svuda struje može da nestane i da ljudima ne znači ništa do prolazne neugodnosti, ali kada Njujork ostane u mrklom mraku, onda je to razlog da se Njujorčani pitaju: „Gde si bila 14. avgusta?“ Sreća je htela da se u Njujorku, kao i u Detroitu, Klivlendu i Torontu, pomrčina desila u petak oko četiri časa popodne, kada su ljudi privodili posao kraju, pa se Njujorčanima pružila prilika da nenadano dobiju priliku za produženi vikend i celovečernji provod, jer je bilo malo onih koji su te večeri spavali u svom krevetu. Inače Njujorčani pate od toga da se ističu u dovitljivosti svojstvenoj samo prekaljenim stanovnicima Menhetna, ali i da pri tom obavezno ostanu cool.

Većini je ipak laknulo kada je isključen terorizam kao moguć uzrok nestanka struje. U gradu koji je traumatizovan od terorističkih napada 11. septembra, svi su pomislili na nov napad čim su se osvrnuli oko sebe i videli da u mraku nije ostala samo njihova kancelarija, zgrada, ulica ili komšiluk, već ceo severoistočni deo SAD i Kanade. Međutim, u gradu preosetljivom na paniku malo ih se usudilo da svoj strah javno podeli s drugima, čak i ako su svi u prvi mah pomislili na isto. To je još jedan dokaz za to koliko se Njujork promenio kada je poslednji put nestalo struje usred letnje žege, u julu 1977. Tada je gradom harao psihopata Dejvid Berkovic, ili Semov sin, kako se predstavljao, koji je nasumice ubijao zgodne brinete. Elitnom odredu njujorških policajaca trebalo je godinu dana da poremećenom Berkovicu stane na put. Uz svu paniku koju je Berkovic izazvao u leto 1977, nestašica struje izazvala je neviđene pljačke. Njujork je tada bio sinonim za opasan grad i tih godina se iz njega iselilo više od pola miliona ljudi. Dostojanstvo mu je vratio proslavljeni gradonačelnik Đulijani, koji je opravdao poverenje građana i nakon užasa u sepetembru 2001. Ovog puta, međutim, nestašica struje nije izazvala porast kriminala, i čim su Njujorčani to shvatili, predali su se zabavi, odustajući od svih planova.

Ljudi su se sjatili u barove da popiju poslednje zalihe hladnog piva, duvanski dim širio se uprkos zabrani pušenja na javnim mestima, što podrazumeva i barove i restorane. Barovi su se preselili na ulice i pivo se služilo i po autobusima koji su ostali zaglavljeni u saobraćajnom kolapsu. Najteže je bilo onima koji su ostali nekoliko sati zarobljeni u podzemnoj železnici na temperaturi višoj od 40 stepeni. Neki snalažljiviji su se ukrcali na čeze koje parove voze po Central parku, ovoga puta ne zbog romantike nego da iskoriste sva prevozna sredstva koja su na raspolaganju.

Ipak, većina ih je bila prinuđena da pešači, a usput su mogli da studiraju posledice nestanka struje na mikroekonomskom planu, tj. na ponudu i potražnju na ulicama Menhetna. Štandovi i tezge nikli niotkuda nudili su vodu, baterijske lampe i sveće. Kako je veče odmicalo, cena im je rasla. Jedna Kineskinja bila je dovoljno preduzimljiva da na tezgu izvuče svu zalihu plastičnih „japanki“, kudikamo udobnijih od obuće u kojoj su Njujorčani tog dana krenuli na posao.

Gradonačelnik Blumberg, kome popularnost naglo opada, ponadao se da će dobiti priliku da dosegne Đulijanijevu slavu i da se istakne u trenucima vanrednog stanja. Problem je bio taj što i nije bilo nekog vanrednog stanja, ali ni medija usled nestanka struje, pa samim tim ni prilike za slavu pred milionskim gledalištem.

Kako je pala noć, ljudi su nastavili da uživaju, opuštajući se uz alkohol i otkrivši da je i nebo nad Menhetnom obasuto zvezdama, samo što se one nikada ne vide zbog prevelikog električnog sjaja velegrada. Njujorčani se već šale da će se 14. maja u Njujorku desiti pravi bebi-bum zbog romantične atmosfere koju je izazvao pad sistema. Na koncu, Njujorčani su sve svalili na Ohajo gde se glavni kvar i dogodio, a po njihovom mišljenju, to je i logično jer ionako niko normalan ne bi tamo ni živeo, daleko od Menhetna, centra urbane energije.

Đina Lukareli