Prvi avgustovski broj magazina „Rolingstoun“ (Rolling Stone) biće gotovo nemoguće pronaći na kioscima naredne nedelje. Razlog, međutim, nije ekonomska kriza koja teško pogađa štampane medije, koji se gase iz dana u dan. „Rolingstoun“, koji inače izlazi na svake dve nedelje, živ je i zdrav, a novo izdanje je već odštampano. Ipak, u prodajnim objektima šesnaest trgovinskih lanaca širom Sjedinjenih Američkih Država neće ga biti jer su uprave trgovina odbile da ga prodaju. Ovo će bez sumnje naneti veliku finansijsku štetu časopisu, budući da su među pomenutim trgovinskim lancima i Volgrin, sa 8300 prodavnica širom SAD, CVS sa 7000 objekata i Volmart, treća po veličini trgovinska korporacija na svetu čiji je broj objekata, zbog različitih naziva i franšiza, nemoguće prebrojati. Razlog: na naslovnoj strani nalazi se fotografija Džohara Čarnajeva, teroriste odgovornog za aprilski bombaški napad na Bostonski maraton, kada je troje ljudi poginulo, a 264 povređeno.
CVS se oglasio saopštenjem u kom kaže da je povlačenje „Rolingstouna“ sa rafova ovog trgovinskog lanca „prava odluka, doneta iz poštovanja prema žrtvama napada i njihovim bližnjima“, dok je Volgrin na svom Tviter nalogu kratko najavio da naredni broj magazina neće biti dostupan u njihovim trgovinama. Ostali lanci samo su sledili njihov primer.
DEČKO SA NASLOVNE STRANE: Bez obzira na jačinu ovog finansijskog udara, uredništvo „Rolingstouna“ ostalo je pri stavu da je fotografija Čarnajeva na naslovnoj strani ispravna odluka. U saopštenju izdatom prošle nedelje, urednički kolegijum časopisa kaže: „Svim srcem i mislima smo uz žrtve bombaškog napada na Bostonskom maratonu i njihove porodice. Priča koju smo stavili na naslovnu stranu urađena je u najboljoj tradiciji novinarstva, uz ‘Rolingstounovu’ posvećenost ozbiljnoj i promišljenoj obradi najvažnijih političkih i kulturnih tema današnjice.“ Uredništvo dalje saopštava da je upravo zbog toga što je Džohar Čarnajev mlad, iste životne dobi kao većina njihovih čitalaca, važno ispitati složenost teme, kako bi svi bolje razumeli zašto događaju ovakve tragedije.
Na naslovnoj strani nalazi se fotografija sa Fejsbuka, koju je Čarnajev sam snimio, a ona je ilustracija za glavnu priču u broju – hroniku njegovog života i događaja koji su doveli do bombaškog napada 15. aprila. Kritičari tvrde da fotografija, stavljena u kontekst „Rolingstounove“ naslovne strane, glorifikuje tinejdžera-ubicu, samim tim i terorizam, i pravi od njega pop-kulturnu ikonu.
Zanimljivo je da sam noseći tekst ne napada niko. Uredništvo je donelo pametnu odluku da ceo članak još 17. jula postavi kao besplatan sadržaj na sajtu magazina. Među kritičarima i braniteljima „Rolingstounove“ naslovne strane vlada konsenzus da je životna priča Džohara Čarnajeva odlično istražena i briljantno napisana a plod je tromesečnog rada novinarke Dženet Rajtman. U tekstu, Rajtmanova do tančina rasvetljava kako je popularan i ambiciozan student prvo izneveren od porodice, zatim je upao u zamku radikalnog islama i na kraju postao monstrum. Problem je samo odluka da se fotografija teroriste nađe na naslovnoj strani časopisa koji je prethodnih meseci na tom prostoru objavljivao slike Rijane i Džastina Bibera.
Guverner Masačusetsa Deval Patrik okarakterisao je naslovnu stranu magazina kao neukusnu, a kada je na zvaničnoj Fejsbuk stranici „Rolingstouna“ objavljena ova fotografija, pristiglo je oko 1600 komentara, mahom poziva na bojkot časopisa i optužbi za „glamurizaciju“ teroriste. Jedan među njima možda najbolje pogađa suštinu nerazumevanja na relaciji redakcija–čitaoci: „‘Rolingstoun’ je muzički magazin, a ne ‘Taliban tajms’.“
MUZIČKO I POLITIČKO: Upravo na liniji rasprave da li je „Rolingstoun“ samo muzički časopis, gradi se prilično snažna odbrana odluke magazina da stavi teroristu sa frizurom poput Džima Morisona na naslovnu stranu. „Rolingstoun“ je mnogo više od muzičkog časopisa. Reč je, zapravo, o prvoklasnom političkom magazinu, sa vrlo merljivim političkim uticajem. Dokazi za to mogu se naći uzduž i popreko u više od 45 godina dugoj tradiciji časopisa osnovanog 1967. Pre samo tri godine, nakon članka koji je u „Rolingstounu“ objavio Majkl Hejstings, američki general Stenli Mek Kristal bio je prinuđen da podnese ostavku sa mesta komandira američkih trupa u Avganistanu. Razlog: neprimerene opaske na račun predsednika Baraka Obame i potpredsednika Džoa Bajdena, izrečene pred Hejstingsom, uz punu svest da je reč o novinaru poznatog časopisa.
Osim toga, tekstovi Meta Taibija (inače, rođenog u Bostonu), koji svake druge nedelje izlaze u „Rolingstounu“, spadaju među najstručnije i najopsežnije analize finansijskog kolapsa SAD i uloge Vol strita u njemu.
Koliko su politika i teške društvene teme važan segment „Rolingstouna“, možda najbolje svedoči podatak da je magazin pravi procvat doživeo sedamdesetih godina prošlog veka kada se oštrije okrenuo ovoj tematici. U to vreme, među zapaženijim autorima bio je, recimo, Hanter S. Tompson, autor legendarnog „Fear and Loathing in Las Vegas“, koji je pokrivao izbornu kampanju Ričarda Niksona. Osamdesetih godina, „Rolingstoun“ se udaljava od ozbiljnijih tema, više se orijentišući na muziku i popularnu kulturu, što već početkom devedesetih dovodi do pada tiraža, koji će trajati čitavu tu deceniju. Veliki povratak „Rolingstouna“ među najčitanije periodične časopise u Americi događa se početkom dvehiljaditih, kada redakcija dobija pojačanje u vidu dva mlada novinara – Majkla Hejstingsa i Meta Taibija. Prvi je specijalizovan za rat u Avganistanu, a drugi za ekonomski krah zemlje. O muzici ni reči.
Štaviše, jedan od najblistavijih momenata u Taibijevoj karijeri dogodio se 2010. kada je dokumentovao prevare banaka u procesima aktiviranja hipoteka građana u Džeksonvilu, Florida. Sa druge strane, Hejstings, koji već može da se pohvali time što je uticao na smenu komandanta američkih trupa u Avganistanu, u „Rolingstounu“ je u januaru prošle godine ekskluzivno objavio odlomke iz svoje knjige Divlja i zastrašujuća priča o američkom ratu u Avganistanu. Knjiga je na „Amazonu“ ušla na listu najprodavanijih za samo 48 sati nakon objavljivanja.
PRAVO LICE UBICE: Da paradoks bude veći, Džohar Čarnajev nije ni prvi ni najveći zločinac na naslovnoj strani „Rolingstouna“. U drugom junskom izdanju iz 1970. godine na njegovom mestu našao se Čarls Menson, jedan od najpoznatijih masovnih ubica na svetu, osuđen za ubistvo glumice Šeron Tejt i još dvoje ljudi. Tekst sa naslovom „Čarls Menson: Neverovatna priča najopasnijeg živog čoveka“ iste godine dobio je „National Magazine Award“, nagradu koju dodeljuju Američko udruženje urednika štampanih medija i Univerzitet Kolumbija. Ovih dana, u brojnim analizama na ovu temu, pominje se i detalj da je na naslovnici „Rolingstouna“ bio i O. J. Simpson. Međutim, to je bilo 1977. godine, kada je Simpson još uvek bio samo velika ragbi zvezda, ali ne i osuđenik zbog dvostrukog ubistva, nekoliko pljački, prevara i otmice.
Sve ovo sasvim dovoljno dokazuje da „Rolingstoun“ nikada nije bio samo muzički časopis, te da su politika i delikatne teme uvek činile vitalan deo njegovog sadržaja. Ali, šta ćemo sa Čarnajevim? Nije li njegova slika na naslovnoj „Rolingstouna“ previše lepa? Na društvenim mrežama već postoji kritična masa devojčica koje mu izjavljuju ljubav, ispisuju njegovo ime po telu i obožavaju ga skoro kao Džastina Bibera, najveću tinejdžersku zvezdu današnjice. Sa razbarušenom kosom, nevinim pogledom i dečačkim licem, na naslovnoj strani popularnog magazina, teško da izgleda kao monstrum odgovoran za krvoproliće. Međutim… Džohar Čarnajev na naslovnici „Rolingstouna“ možda ne izgleda kao terorista, ali on jeste terorista. Zapravo, njegova pojava nije u skladu sa uobičajenom predstavom o tome kako terorista treba da izgleda. Od medija se očekuje da tu predstavu potvrde tako što će objavljivati fotografije na kojima se odmah vidi da su teroristi sumanute, jezive psihopate, te ih je stoga lako uočiti i kao teroriste označiti. Ali, teroristi ne izgledaju uvek tako, o čemu najbolje svedoči naslovna strana „Rolingstouna“. Posao medija je da govore o stvarima onakvim kakve jesu. U tome je ključ nesporazuma javnosti sa „Rolingstounom“.
Koje je boje krivica
„Pre 35 godina, ja sam mogao da budem Trejvon Martin“, rekao je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama, obraćajući se naciji u predvečerje 19. jula. Predsednikov dvadesetominutni govor usledio je kao Obamina reakcija na žestoke proteste javnosti zbog oslobađajuće presude Džordžu Cimermanu, optuženom za ubistvo afroameričkog tinejdžera Trejvona Martina. U februaru 2012, Cimerman, pripadnik građanske straže, primetio je Martina u susedstvu i ocenio ga kao sumnjivog. Pozvao je policiju, koja je stigla dva minuta nakon što je Cimerman smrtno ranio momka vatrenim oružjem. Trejvon Martin nije bio naoružan. U komplikovanom procesu koji je usledio Cimerman je optužen za drugostepeno ubistvo, a na kraju oslobođen na osnovu Zakona o pravu na nužnu samoodbranu. Presuda je izazvala proteste širom Amerike, praćene optužbama da je šestočlana porota na ovaj način institucionalizovala rasizam, budući da je Martin izgledao sumnjivo samo zbog boje kože.
Obamin govor nadovezuje se na njegovu raniju, prošlogodišnju izjavu: „Da imam sina, izgledao bi isto kao Trejvon Martin.“ Predsedničko obraćanje javnosti nije bilo najavljeno, a održano je u terminu za uobičajeni brifing novinara u Beloj kući. Obama se osvrnuo na reakcije na presudu, procenjivanje ljudi na osnovu rase, i na međurasne odnose u SAD. „Malo je Afroamerikanaca u ovoj zemlji koji nikada nisu iskusili da ih neko prati tokom kupovine i sumnja da kradu. Među njima sam i ja. Takođe, vrlo je malo Afroamerikanaca kojima se nikad nije desilo da idu ulicom i čuju kako ljudi zaključavaju vrata i automobile. Meni se to događalo, sve dok nisam postao senator. Malo je Afroamerikanaca kojima se nije desilo da uđu u lift sa ženskom osobom, koja odmah počne grčevito da steže svoju torbu. To se događa stalno.“ Predsednik SAD rekao je da sva ta iskustva čine da reakcija na oslobađajuću presudu Cimermanu bude razumljiva i opravdana. Govoreći bez ikakvih beležaka, Obama je precizirao svoje ideje o tome kako povratiti međusobno poverenje, menjati zakone o naoružanju i samoodbrani, i kako se boriti protiv rasnih predrasuda.
Inače, nakon oslobađanja Džordža Cimermana, veliki broj američkih muzičkih zvezda saopštio je da će bojkotovati Floridu. Akciju je pokrenuo pevač Stivi Vonder, a do sada su se priključili Madona, Rijana, Džej Zi, Kanje Vest, Ašer i Rod Stjuart. Vonder je rekao da neće nastupati na Floridi sve dok je na snazi zakon „Stand your ground“, koji daje pravo onome ko je napadnut da upotrebi vatreno oružje. Slični zakoni postoje u još 23 američke savezne države.
J. G.
