Tako je govorio Zaratustra

„Putevi su Božiji asfaltirani“, pisao je Zuko Džumhur prolazeći pustinjama Bliskog i Srednjeg istoka pre tridesetak godina. I ne samo asfaltirani, u nekim delovima Dašt e Kavira nekadašnje karavanske staze sada imaju po šest traka, na autobuskim stanicama usred ništavila žute se klupe. Pa ipak izgleda kao da ponekad ljudi biju uzaludnu bitku sa pustinjom. U mesečevom pejzažu isprekidanom divovskim, naboranim stenama iza dina proviruju poslednji ostaci asfalta koji je zavejao pesak, a autoput deluje ništavno u odnosu na mora i ostrva soli koja iz daljine liče na snegom zavejan predeo.

Stotinama kilometara južno od Mašhada, na horizontu su crni, teški oblaci trudnih trbuha ležali navaljeni na snežne vrhove planina. Put je proleteo kroz uzak kanjon i na drugoj strani se otvorilo prozračno, svetlo nebo u sumraku koji je padao na pustinju. Senka drugog automobila koji je prešao na pogrešnu stranu, trzaj volana u poslednjem trenutku i prasak razbijenog retrovizora zaledili su u sekundu ovaj lirski prizor, a onda je auto krenuo dalje i život je nastavio da teče.

Uklješten između dve pustinje, Kavir i Lut, Jazd žilavo čuva svoje staro srce okupljeno oko bazara. U njemu nema teheranske gužve ni isfahanskog plavetnila, ali ima neverovatne atmosfere koja pokazuje da je to poseban univerzum. Nigde kao u Jazdu nije moguće videti kako već vekovima izgleda život u pustinjskim mestima centralnog Irana. Uske, skoro sasvim natkrivene ulice starog grada puštaju u sebe malo svetlosti, a sa svake uzvišice vide se iznad krovova hvatači vetrova, strukture nalik dimnjacima koje hvataju i najmanji dašak vetra, sprovode ga u kuće i cisterne za čuvanje vode i održavaju ih na konstantnoj temperaturi i u vreme paklene letnje žege. I rezervoari za vodu posejani po pustinji u okolini Jazda vekovima se hlade na taj način.

U pustinji

Jazd je na neki simpatičan način i konzervativna i otvorena sredina. Konzervativnost duguje svojoj pustinjskoj izolovanosti, atmosferu tolerantnosti mešavini religija. U Jazdu živi najveća zajednica zoroasterijanaca u Iranu (oko pet hiljada), sledbenika vere koja je na ovim prostorima bila dominantna pre dolaska islama. Tu je i najvažniji zoroasterijanski hram, ataškade (hram vatre), u kome gori plamen upaljen pre 1500 godina. Održavaju ga sveštenici koristeći suvo i kvalitetno drvo badema ili kajsije. Mada samo pominjanje njihove vere zvuči kao ostatak davne prošlosti, zoroasterijanci se na prvi pogled skoro ničim ne razlikuju od svojih savremenika. Žene poštuju islamske norme oblačenja, ali nikada ne nose čador i odeća im je živih, jarkih boja. Male zajednice u okolini Jazda polako nestaju, mladi su uglavnom po velikim gradovima ili u inostranstvu.

Zoroasterijanci kažu da u Iranu sa muslimanima žive u skladu, bez ikakvih problema. Čudan je odnos Iranaca muslimana prema predislamskoj prošlosti. Mada će svi reći da je svejedno da li je neko šiit ili sunit, da su svi muslimani iz bilo koje zemlje braća, izuzetno su ponosni na tu prošlost i često ističu sa gordošću da jedino oni nisu prihvatili jezik Arapa. I zoroasterijance i hrišćane poštuju kao „ljude knjige“, pripadnike jednobožačkih religija, a i Zaratustra i Isus se smatraju Božjim izaslanicima na zemlji, u nizu koji se završava Muhamedom.

U Jazdu se mogu videti i kule tišine, mesta gde su zoroasterijanci nekada ostavljali svoje mrtve da ih pojedu lešinari, svete ptice-čistači u toj religiji. Na taj način, tela mrtvih nisu prljala četiri osnovna elementa – vatru, vodu, zemlju i vazduh. Sveštenik bi čekao pored tela koje je bilo u sedećem položaju da vidi koje će oko prvo iskljucati lešinar. Ako je bilo u pitanju desno, bio je to dobar znak za dušu, levo oko je predskazivalo mračnu budućnost. Kule tišine nalaze se neku stotinu metara daleko od poslednjih ulica, usred pustinje, jer u Jazdu pustinja, ona prava, počinje već u dvorištu zadnje kuće na periferiji. Visoke, kružne zemljane zidove na vrhu dva susedna brda obilaze samo radoznalci i lokalni poklonici motokrosa koji se spuštaju niz njihove padine. Zoroasterijanci sada imaju obično groblje nedaleko odatle, a poslednje „nebeske sahrane“ obavljene su šezdesetih godina dvadesetog veka.

Nomadi XXI veka

U svakom gradu poput Jazda postoji bar jedan hotel koji je mesto okupljanja modernih nomada. Na tim raskrsnicama puteva razmenjuju se informacije o svakom kutku sveta, od Japana do Londona – gde se može spavati u Alamutu, kako najlakše proći severni Avganistan, kojim putem je najbolje iz Pakistana ići u Indiju. U Jazdu je to hotel Silk roud, smešten u staroj, izvanredno renoviranoj kući, ogromnog dvorišta po kome su razmešteni kreveti za dnevno lenčarenje. Hotel vode Ali, Iranac, i Sebastijan, tridesetdvogodišnji Holanđanin iz Amsterdama. Prošao je kroz taj grad na putu za Indiju, zapamtio ga i vratio se posle godinu dana. Zna da je čudno sresti u Jazdu nekoga iz grada koji je sigurno najveći kontrapunkt Iranu, ali kaže da je, ma kako to banalno zvučalo, samo sledio svoje srce. Čak i Iranci ga pitaju zašto, ako baš želi da živi u Iranu, to mora da bude u Jazdu. Njegov odgovor je isti kao reči mnogih mladih ljudi u Jazdu – zato što volim pustinju.

Nomadski narod koji boravi u hotelu sastavljen je od ljudi iz gotovo svih zemalja koje spadaju u ono što se zove zapadni svet. Različitih su godišta, od golobradih brucoša do ostarelih hipika koji idu stazama zlatne mladosti, polovi su ravnopravno zastupljeni. Nemaju predrasuda, ne veruju medijima jer su se svojim očima uverili da svet ne izgleda onako kako ga opisuju u udarnim vestima, koje se svode na ratove i katastrofe. Kreću se svim mogućim prevoznim sredstvima. Lin, četrdesetosmogodišnja Norvežanka, krenula je od kuće na put do Indije biciklom. Do Irana je stigla za šest meseci i kaže da je jedina neprijatnost koju je do sada doživela to što je ljudi previše često zaustavljaju na putu i pozivaju je u goste, pa zbog toga putuje sporije nego što je planirala.

Nova, 1386. godina počela je 21. marta u 3.37 sati. Nije bilo petardi, vatrometa, buke – Iranci Novu godinu slave po kućama, to je porodični praznik. Na krovu hotela, grupa stranaca je sa nekolicinom iranskih prijatelja čekala prvu zoru nove godine. U prohladnoj noći, u presečenom metalnom buretu gorela je vatra naložena od starog nameštaja, na tlu su bili poređani delovi tradicionalne novogodišnje trpeze – zeleni strukovi žita, beli luk, ofarbana jaja, ogledalo koje će narednu godinu učiniti svetlom. Italijanske njoke spremao je Đakomo Stipčević iz Venecije, čiji preci su nekada davno sa Hvara otišli u Mletačku republiku. Kada se završilo odbrojavanje na Radio Teheranu, nazdravilo se „baltikom“, ruskim bezalkoholnim pivom na čijem dnu piše da alkohola ipak ima 0,5 odsto. U blizini su u vazduhu lebdeli diskretno osvetljeni plavozeleni minareti Džamije petka, a nad Jazdom se širila meka, prijatna tišina.

Iako se Nova godina zvanično slavi pet dana, većina Iranaca uzima dvonedeljni odmor. Beskrajne reke putnika koje se kotrljaju svim putevima zapljusnu svaki kutak zemlje. U hotelima se mesto teško nalazi, ali zato najbolji posao prave prodavci lako sklopivih šatora. Ti šatori su postavljeni svuda, po parkovima, ispred hotela, na ulicama, očigledno je da za kampovanje ovde ne postoje ograničenja. Dok traje praznik, Iranci ne žele da razmišljaju o problemima. Sankcije i zarobljeni britanski marinci zanimaju samo vladu i medije. Brige koje oko Nove godine muče mnoge Irance su mnogo prozaičnije – kako uz niske plate za praznik kupiti poklone, novu odeću i otići na putovanje.

Sva veća mesta centralnog Irana su gradovi-oaze, između kojih se pružaju stotine kilometara pustinja i polupustinja. Posle nekoliko sati putovanja kroz sve nijanse sivog, postaje jasna opsednutost ovog naroda cvećem, vodom i zelenilom. To se najbolje može videti u Širazu, srcu južne provincije Fars, po kojoj je i jezik koji mi zovemo persijski dobio svoje izvorno ime – farsi. Širaz nije grad pustinje poput Jazda, mada je okružen pustinjom, smešten je u dugoj i plodnoj dolini.

Širaz, grad pesnika

U ovom gradu su se rodila i živela dvojica velikih persijskih pesnika – Hafez i Sadi. Mnogo njihovih pesama je, osim veri, posvećeno ljubavi i vinu. Njihovi grobovi su mesta hodočašća, zato Širaz i zovu svetim gradom persijske reči. Oba mauzoleja nalaze se usred ogromnih vrtova nad kojima stalno lebde zvuci muzike. Na Hafezovom grobu ljudi pobožno prilaze i spuštaju ruku na ploču sarkofaga, sede oko groba sa knjigama poezije u rukama i recituju. Kažu da svaka kuća u Iranu mora da ima dve knjige, Kuran i zbirku Hafezovih pesama.

Severno od Širaza leže ostaci Persepolisa. Takhte Đamšid (iransko ime za Persepolis) činio je veličanstveni kompleks palata, stepeništa i holova. To je bio centar persijske carevine u koji su svakog 21. marta, na početku nove godine, na poklonjenje dolazili predstavnici pokorenih naroda. Na južnom stepeništu apadane, prijemnog hola, prikazana su 23 reljefa sa njihovim likovima i darovima koje su nosili Kralju kraljeva.

Ono što se danas može videti u Persepolisu samo su tužni ostaci stare slave. Mnogo je skulptura, slika i čitavih zidova koji krase teheranske, londonske i mnoge druge svetske muzeje. Ipak, i ovakav kakav jeste, Takhte Đamšid stoji rame uz rame sa drugim najvećim spomenicima koji obeležavaju ljudsku istoriju.

Ispred Persepolisa još stoje ostaci luksuznog grada šatora podignutog 1971, kada je šah Reza Pahlavi želeo da zadivi svet proslavom 2500 godina persijske carevine. Abnormalni troškovi proslave i vulgarna raskoš iritirali su narod i ujedinili šahove neprijatelje svih boja, i ima mišljenja po kojima je to bila tačka posle koje je šah krenuo prema neminovnom kraju svoje vladavine koji je usledio osam godina kasnije.

Nedaleko od Persepolisa je Nagše Rustam, persijska dolina kraljeva. Tu su, visoko u stenama, u obliku krsta uklesane četiri monumentalne grobnice legendarnih vladara dinastije Ahemenida. U vreme Nove godine, kada je posetilaca mnogo, ispred Nagše Rustama je niklo pravo vašarište sa privremeno sklepanim restoranima i tezgama.

Ispred svoje prodavnice slatkiša sedi Ali, u kompletnoj kaubojskoj opremi dostojnoj Doka Holideja. Ali, inače nije usamljeni kauboj. Ispred Persepolisa i Nagše Rustama stetson šeširi su veoma tražena roba. U ćaskanju o svemu i svačemu, na pitanje ko je onako uništio Persepolis, filozofski kaže: Šta znam, došla neka velika strana sila, kao što Amerika hoće sada nas da uništi.

Nad Nagše Rustamom je počinjala kiša, ali niko se nije sklanjao ni raširio kišobran, već su svi sa osmehom gledali u nebo.

Prvosveštenik vatre

Osnivač zoroasterijanske religije je Zaratustra (Zoroaster). O životu prvosveštenika vatre ne zna se mnogo. Pretpostavlja se da je rođen 550. godine p.n.e. u blizini Mazar e Šarifa, u današnjem Avganistanu. Bila je to prva religija koja je priznavala jednog svemoćnog Boga, simbolizovanog večitom vatrom koja gori u hramovima. Osnova zoroasterijanizma je dualizam, večita borba između dobra i zla, koje postoje u svakom biću. Sveta knjiga zoroasterijanaca je avesta, a simbol krilata figura u krugu. Tri sloja na krilima prikazuju čistotu misli, reči i delanja. Simboli zoroasterizma, uz slike Ahura mazde, vrhovnog bića, i proroka Zaratustre, nalaze se na mnogim hramovima iz vremena Persijskog carstva. Zoroasterijanci tvrde da pripadaju najstarijoj monoteističkoj religiji sveta.

Kalendar

Proračunati tačan datum u Iranu nije lako. U zvaničnoj upotrebi je moderni solarni persijski kalendar, u kome godina počinje prvog dana proleća (ali ne uvek u isto vreme, to zavisi od tačnog trenutka dolaska proleća). Vreme se računa od hidžre, godine kada je prorok Muhamed prešao iz Meke u Medinu (622. godina n.e.). Taj kalendar je direktno nasleđe zoroasterijanskog kalendara, godina je izdeljena na dvanaest meseci i traje 365 dana (366 svake prestupne godine). Jedanaest meseci nose imena po likovima iz zoroasterijanske mitologije.

Muslimanski lunarni kalendar koristi se uglavnom za verske praznike. U ovom kalendaru godina traje 355 ili 356 dana, pa za persijskim kalendarom zaostaje oko 40 godina.

Zbog lakšeg komuniciranja sa Zapadom, ponekad se koristi i gregorijanski kalendar, pa u zaglavljima iranskih novina stoje uvek po tri datuma.