Tajni računi Pinočea i Obijanga

Tužna epizoda, koja baca ozbiljnu senku na međunarodni pravni sistem, sa „izlapelim“ Augustom Pinočeom koji zbog godina (88) i „evidentne senilnosti“ nije u stanju da prati suđenje, pa samim tim i da bude osuđen, dobila je ovih dana još jednu dimenziju. U to da je bio diktator, desničar, antidemokrata i sve što uz to ide niko nije ni sumnjao, jer je za 17 godina svoje vladavine za to pružio nebrojene dokaze, ali i danas ima onih koji tvrde da je on bio „častan diktator“. Ta teza, međutim, pala je ovih dana u vodu jer je jedna potkomisija američkog Senata sa demokratskim senatorom Karlom Levinom na čelu do detalja otkrila milionske finansijske transakcije nekadašnjeg čileanskog diktatora. Ustanovljeno je, crno na belo, sa brojevima računa i svim mogućim fotokopijama dokumenata, da se od polovine devedesetih godina pa do 2003. na račune Augusta Pinočea i njegove supruge Lusie Iriart slilo više od osam miliona dolara! Da sve bude „lepše“, računi bračnog para Pinoče bili su otvoreni u uglednoj američkoj banci Rigs u Vašingtonu i u nekim njenim filijalama u svetu, uvek po savetu visokih funkcionera banke. Ova banka doskora je važila za „banku američke diplomatije“, jer su mnoge američke diplomate koristile njene „diskretne usluge“; ali, ispostavilo se da su direktori bili spremni da prošire svoje usluge i na diplomatski svet van SAD. Koliko u maju prošle godine, banka je morala da plati kaznu u visini od 25 miliona dolara zbog prikrivanja transakcija na računu koji pripada saudijskoj kraljevskoj porodici.

RAČUNI NA SVE STRANE: Kada je španski istražni sudija Baltasar Garson – (bezuspešno) pokušavajući da od britanskih vlasti 1998. isposluje izručenje Pinočea za vreme njegovog kućnog pritvora u Londonu pod optužbom za torturu nad španskim građanima u Čileu, zatražio blokadu bankarskih računa Pinočea, Rigs se pobrinuo da se iz londonske filijale prebaci u Vašington 1,6 miliona dolara. Pinoče je preko Rigsa 1994. otvorio račune na Bahamima, u Londonu i u SAD, a preko njih je do 2003. prošlo više od osam miliona dolara. Iscrpan izveštaj potkomisije američkog Senata citira i pikantne detalje poput boravka visokih funkcionera banke u Santjagu u martu 2000. kada se Pinoče, posle čitavog cirkusa sa (ne)izručenjem Španiji, konačno vratio kući. Štaviše, banka je „uredno vratila“ Pinočeu milion dolara koje je još imao na računu.

Posle otkrivanja skandala koji je, razumljivo, u Čileu izazvao veliku pažnju, predsednik države Rikardo Lagos najavio je istragu i formiranje parlamentarne komisije. Na nivou države od američkog Kongresa tražiće se sve dostupne informacije jer je ovo prvi slučaj da se za Pinočeovu diktaturu vezuju ekonomski skandali i lično bogaćenje. Jedan od Pinočeovih sinova, Mark Antonio Pinoče, „energično je demantovao“ postojanje tajnih računa svog oca, dok je general Giljermo Garin, portparol bivšeg diktatora, optužbe nazvao „lažnim i smešnim“, dodavši: „Svi znaju da smo između sebe sakupljali novac da bismo mu pomogli dok je bio zatočen u Londonu.“

Bivši predsednik banke Rigs Džo Olbriton lično je sa bivšim čileanskim diktatorom pregovarao o otvaranju tri tajna računa kršeći sve moguće bankarske norme, i interne i državne, o uslovima otvaranja računa i deponovanja novca. Formular koji klijent treba da popuni prilikom otvaranja ostao je prazan više od dve godine… U dokumentima banke piše da Pinočeov novac potiče od „porodičnog bogatstva i visokih primanja tokom niza godina“. Banka je za svog uvaženog klijenta otvorila dve ofšor kompanije, Ašburton i Altorp. Prema izveštaju senatske potkomisije, Olbriton je savetovao Pinočeu da prebaci 1,6 miliona dolara iz Londona u SAD što je 26. marta 1999. i učinjeno, samo dva dana pošto je pravni komitet lordova odlučio da Pinočea izruči Španiji (što se, naravno, nikada nije dogodilo).

KO JE (SVE) KRIV: Pinočeovih osam miliona dolara, međutim, izgledaju kao „bakšiš“ u poređenju s računima Teodora Obijanga, predsednika Ekvatorijalne Gvineje. Otkad je početkom devedesetih godina prošlog veka u vodama ove bivše španske kolonije otkrivena nafta (3.000.000 barela dnevno), ona se pretvorila u „lični rudnik“ predsednika. Ista senatska potkomisija koja je otkrila slučaj Pinoče u izveštaju tvrdi da je banka Rigs 1994. otvorila jedan račun na ime „gvinejske vlade“, a potom na imena Teodora Obijanga, njegove supruge, njihovog sina i još nekoliko visokih funkcionera. Za početak, na tim računima se našlo stotinak miliona dolara da bi tokom narednih osam godina suma stigla 700 miliona. Obijang je uz saglasnost Rigsa na Bahamima otvorio dva depozita, od 1,2 miliona i od 3 miliona dolara.

„Stotine hiljade dolara bile su podizane sa računa predsednikove supruge i njegovog brata, inače ambasadora Ekvatorijalne Gvineje u SAD. Kupovane su luksuzne kuće, skupa kola, pokrivani visoki troškovi kreditnih kartica“, piše u izveštaju dostavljenom Senatu. I u ovom slučaju primenjena je ista strategija, otvaranje famoznih ofšor kompanija (Kalunga i Apeksajd) ka kojima je usmereno 35 miliona dolara…

Dva poslednja slučaja korupcije ne govore samo o onima koji su zloupotrebili vlast za lično bogaćenje već i o onima koji su im to omogućili. U konkretnom slučaju to je banka iz zemlje sklone da celom svetu drži moralne pridike. Na sreću, u toj istoj zemlji postoje instrumenti koji pre ili kasnije omogućavaju da se zloupotrebe razotkriju. To pruža nadu da će se, možda, jednog dana nešto otkriti i u kiparskim ili švajcarskim bankama ili famoznim ofšor kompanijama u zemljama koje je teško naći na mapi sveta…