U Beogradu je nedavno boravio Žak Rupnik, direktor istraživačkih projekata u pariskom Centru za međunarodna istraživanja i analize, autor velikog broja radova na temu tranzicije i evropskih integracija. S gospodinom Rupnikom razgovarali smo o budućnosti Evropske unije i o evropskoj budućnosti Srbije.
„VREME„: Pošto ne krijete da ste zakleti pristalica proširenja, prošle godine ste nesumnjivo imali veliki povod za slavlje. Ona je i inače bila jedna od najuzbudljivijih u istoriji EU–a, ne samo zbog toga što je EU primila čak deset novih članica. Sada, kada su se emocije malo stišale, u kom taboru ste se zatekli – među onima koji smatraju da EU mora malo da uspori i da „svari“ sve te velike odluke, ili među onima koji smatraju da su nova poglavlja tek otvorena?
RUPNIK: Da, sada kada je san postao stvarnost, kada je Evropa ujedinjena a „nasleđe Jalte“ prevaziđeno, uistinu je mnogo onih koji se pitaju – kuda dalje? Međutim, oduvek sam tvrdio da je proces proširenja EU-a tesno povezan sa procesom produbljenja njenih institucija. Svako uspešno proširenje EU-a nepobitno za sobom povlači i produbljivanje institucija unutar Unije. To se dobro vidi na primeru Nacrta ustava EU-a. Naravno da je nakon tako velikog proširenja, kada je broj aktera udvostručen, postalo neophodno da se osmisli novi sistem odlučivanja u EU-u, jer bi u suprotnom sistem bio paralizovan. Prema tome, tekst Ustava predstavlja ogroman napredak u procesu produbljivanja institucija, u uvođenju reda u mehanizme odlučivanja, ali je dokument pre svega posledica ovako velikog proširenja.
Ipak, čini se da EU–u tek sada predstoji zadatak da osmisli kakvu ulogu želi da igra u svetu. A kao što se ugled i uticaj UN–a najviše meri po uspehu njenih mirovnih misija, tako se i ugled EU–a meri po snazi njene zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Razlike su bile primetne i pre proširenja, hoće li se one produbiti nakon proširenja?
Najpre da podsetim, praktično pola veka od njenog nastanka, svi žele da budu u EU-u. Teško da od toga ima veće počasti! Svi vole da kritikuju EU, ali se svi utrkuju da postanu njen deo. EU već ima 25 članica, u redu čekaju Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Turska, Makedonija i ostale zemlje bivše Jugoslavije. I Ukrajina je dobila tu perspektivu, SAD predlažu da se u obzir uzmu i zemlje Kavkaza! Međutim, došlo je vreme da EU preispita sebe, da ponovo pronađe smisao postojanja, jer se onaj stari u procesu izgubio. Uvećana EU nije više ona stara, samo znatno veća. Zbog toga ima nostalgičara za „starim, dobrim vremenima“, kada je sve bilo mnogo jednostavnije.
Mislite na vreme „hladnog rata„?
Da. Oni koji su mislili da je pad Berlinskog zida tek jedan događaj, a ne ogromna prekretnica koja je iz korena promenila poredak u Evropi, grdno su se prevarili. Ono što se sada dešava u Evropi posledica je pada Berlinskog zida. Otuda nostalgija kod jednih i slavlje kod drugih. Međutim, dogodio se zanimljiv paradoks. U geografskom smislu, centar teže se pomerio na Istok, ali se u institucionalnom smislu, kao nikada do sada, on pomerio na Zapad. Danas su svi pogledi uprti u Brisel! Pogledajte samo šta se dogodilo u Ukrajini i kako je jasna evropska perspektiva promenila političku dinamiku u Turskoj. Uzgred, Ukrajina nostalgičarima služi kao podsetnik da se proces ni izbliza nije završio. Vidite, vremena za slavlje nakon proširenja zapravo nije ni bilo, događaji su počeli da se odvijaju vrtoglavom brzinom: evropski ustav, evropski izbori, odluka o početku pregovora s Turskom, i preokret u Ukrajini…
Prema tome, evropska perspektiva jeste najmoćnije oruđe EU-a, ona ima snažnu moć transformacije čitavog društva. U tome leži snaga takozvane meke moći EU-a. Danas je aktuelna priča o „promeni režima“. Neki smatraju da u bivšoj Mesopotamiji demokratiju treba uvesti vojnim sredstvima. Videćemo da li će uspeti. U Iraku su sada izbori i ja sam veoma skeptičan. Zato tvrdim da perspektiva članstva u EU-u ima neuporedivo snažniju moć demokratske transformacije društva. Opet da se vratim na Tursku: od kada je 1999. u Helsinkiju dobila zeleno svetlo za priključenje, dinamika transformacije se ubrzala vrtoglavom brzinom. Isto se dogodilo ranije u Češkoj, u Slovačkoj, u Poljskoj… Pogledajte ko je u opoziciji u tim zemljama – zakleti „evrofobi“ – ekstremna levica i ekstremna desnica.
Ali, moram da podsetim da podele unutar Evrope u poslednje vreme nisu podele zbog rata u Iraku, kako se to često kaže, već zbog odnosa EU-a i SAD. Neki, poput Britanije, smatraju da će EU imati mnogo snažniji uticaj u svetu ako se u spoljnoj politici čvrsto drži SAD, a ja se s tim ne slažem. Međutim, ne slažem se ni sa onima koji smatraju da se upravo udaljavanjem od SAD, preko čvrste okosnice Nemačka–Francuska, može osnažiti uticaj EU-a u svetu. U tome se jasno ogleda činjenica da EU traži svoje mesto…
Međutim, Balkan je mesto gde se interesi i politike EU–a i SAD konačno susreću, što pre jedne decenije nije bio slučaj…
Upravo tako. Evropa jeste stravično podbacila na početku raspada Jugoslavije, ali danas je situacija drugačija. Upravo je Balkan područje gde zajednička spoljna i bezbednosna politika EU-a može mnogo toga da učini. Setimo se Makedonije, gde je Evropa uspešno suzbila sukob. Težnja Hrvatske za priključenjem dovela je do toga da vlada premijera Sanadera, uprkos nacionalističkom predznaku, nije srušila tri ključne politike koje su odredile put ka Evropi nakon Tuđmana: politika prema Bosni i Hercegovini, prema saradnji s Hagom, i prema povratku srpskih izbeglica.
Nažalost, po onome što ovde vidim, Srbija na tom putu stravično nazaduje. Srbija se nalazi pred dilemom koju nikako ne uspeva da reši: ili da se suoči sa nasleđem rata i njegovim konačnim rezultatom – raspadom Jugoslavije, i da kao svoj prioritet odredi učvršćenje demokratije i evropske integracije, ili da ostane opsednuta onim što se ovde doživljava kao ratni gubitak i da se u nedogled bavi takmičenjem ko će biti najpatriotskiji zaštitnik kosovskih Srba. Ako ovaj drugi put prevlada, Srbija će ponovo da propusti voz u kojem se sada već svi nalaze. A Brisel će na to da kaže – to je vaša stvar.
Smatram da je na vama da odlučite da li pogled upirete u Prištinu ili u Brisel. Znam da su to teška pitanja i da se od ljudi traži da se odreknu mnogo toga. Jedini način da se teritorijalna pitanja ovde reše jeste da se ljudima ponudi nešto veće za uzvrat. Zato rešenje teritorijalnog pitanja mora jasno da se veže za izglede za priključenje EU-u. Da bi se to dogodilo, neophodno je da i Brisel i Beograd na taj problem gledaju na nov način. Brisel ne sme da čeka u nedogled da ove zemlje postanu spremne, da ispune sve uslove oko harmonizacije zakona s jedne strane, ali i Beograd mora da bude spreman da uskoči u taj voz.
