Svi napreduju

Što drugi zalivski rat više odmiče od početka (20. mart), to mu se kraj nazire sve manje. Dok ofanziva koalicionih snaga protiv Iraka, praćena sinhronizovanim vazdušnim napadima (pri čemu je Bagdad na najžešćem udaru) i kopnenim prodorima sa juga prema severu (Bagdad je takođe prioritetna meta), ulazi u treću sedmicu, svaka prognoza o njenom trajanju sve je nezahvalnija. Situacija na terenu umnogome podseća na onu koju je svojevremeno jedan od ratnih izveštača veterana (takođe na Bliskom istoku) opisao visprenom kovanicom „svi napreduju“; pod uslovom, naravno, da se otpor Iračana superiornoj vojnoj američko-britanskoj mašineriji može nazvati „napredovanjem“.

U međuvremenu ratni požar razara Irak: gore gradovi, naselja, naftna polja, skladišta hrane i opreme… Kolone izbeglica lutaju iračkim prostranstvima u potrazi za sigurnim skloništem; bolnice se pune ranjenicima, među kojima je mnogo žena i dece; dopisnik Rojtersa iz iračke prestonice opisao je ovih dana atmosferu kao „zastrašujuću“.

Dok i jedna i druga strana prebrojavaju žrtve (Iračani javno govore samo o civilnim), antiratna koalicija širom sveta iz dana u dan dobija sve više neporecivih argumenata za tezu da je najnovija ratna avantura američkog predsednika Džordža Buša bila apsolutno nepotrebna. Sam Buš, čiji će izgleda ceo mandat proteći u znaku ratovanja, za sada ne odustaje. Mimo početnih najava o kratkotrajnom ratovanju, prošle sedmice, nakon susreta sa britanskim premijerom Tonijem Blerom, izjavio je da će operacija trajati „onoliko dugo koliko je potrebno“ (da se Sadam Husein ukloni sa vlasti); ovih dana je u istom stilu poručio Iračanima: „Mi dolazimo sa velikom silom da bismo okončali vladavinu vaših ugnjetača; dolazimo da bismo vam doneli hranu, lekove i bolji život; dolazimo i nećemo stati, odustati sve dok vaša zemlja ne bude slobodna.“

KVANTITET I KVALITET: Ta „velika sila“, prema podacima objavljenim u Vašingtonu, znači da je u prve dve sedmice vojne kampanje na Irak bačeno više od 8700 bombi. General-major Stenli Mek Kristal je na konferenciji za novinare precizirao da su američke snage ispalile više od 700 tomahavka i više od 8000 projektila sa preciznim navođenjem: „Vazdušni napadi se nastavljaju“, dodao je on, navodeći da se bombardovanje sve vreme odvija istim ritmom (između 1000 i 1500 poletanja dnevno), a da su na meti najnovijih udara uglavnom jedinice iračke Republikanske garde, kako u blizini Bagdada i u samom gradu tako i u Medini, Al Hamurabiju i Al Nidi.

Razarajuća sila ne „proizvodi“ odgovarajuće efekte na terenu, pa su i u Americi sve glasnije kritike na račun odabrane strategije. Kritike se u prvom redu upisuju na račun američkog državnog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda, koji navodno nije poslušao savet glavnokomandujućeg Centralne vojne komande, generala Tomija Frenksa, vojne ličnosti broj jedan u drugom zalivskom ratu. Mada je general demantovao ove navode, tvrdeći da je cela ofanziva brižljivo pripremana uz uzajamno usaglašavanje, činjenica je da su se Ramsfeld i Frenks dugo sporili oko potrebnog broja vojnika, količine potrebnog naoružanja i same taktike. Prema pisanju magazina „Tajm“, još gotovo godinu dana pre početka ratnih operacija, na Ramsfeldovo pitanje Frenksu šta mu i koliko treba za obaranje Sadama, general je odgovorio – pet divizija i pet nosača aviona; prema istom izvoru, Ramsfeld je u više navrata plan slao natrag generalu, tražeći da zahtev prepolovi (ako ne i više od toga), zalažući se za operaciju koja bi bila i „brža“ i „lakša“. Sada, kada su operacije počele i to na osnovu Frenksovog plana, pokazalo se da angažovana vojna sila (250.000 vojnika) nije dovoljna, pa se američke trupe popunjavaju novim borbenim kontingentima. Na front je već stiglo 40.000 novih trupa, ali se planira da se još oko 100.000 američkih vojnika transportuje do zone ratnih dejstava.

BORBE NA SVIM LINIJAMA: Iako ratne operacije idu tako kako idu, većina Amerikanaca i dalje podržava politiku svog predsednika prema Iraku. Prema istraživanju koje je u najnovijem broju objavio magazin „Njusvik“, podršku mu je iskazalo čak 70 odsto ispitanika, što je najveća Bušova „ratna popularnost“ od septembra prošle godine, kada je ovaj nedeljnik počeo takvo istraživanje. Istina, prema nekim drugim istraživanjima (prenosi ih Rojters), više od polovine Amerikanaca smatra da je njihova vlada bila previše optimistična u procenama o dužini trajanja rata u Iraku; prema anketi drugog američkog magazina, „Tajma“, 46 odsto Amerikanaca misli da će rat trajati između četiri meseca i godinu dana, njih 32 odsto smatra da će rat trajati jedan do tri meseca, a samo 13 odsto ispitanika deli (vladin) optimizam da će rat biti gotov za dve do četiri sedmice. Poznato je odranije (naročito nakon vijetnamskog rata) da su Amerikanci izuzetno osetljivi na žrtve: prema sadašnjim istraživanjima, 59 odsto Amerikanaca podržava rat u kome bi poginulo do 500 vojnika, a samo njih 34 odsto spremno je da, kao tolerantnu, podnese žrtvu od 5000 ubijenih vojnika.

„Krv neprijatelja teče. Neka bog blagoslovi naše ruke. Pobeda će biti naša. Bog je na našoj strani“, tvrdi portparol iračke armije (koja broji 350.000 do 400.000 vojnika). Borbe se vode na svim linijama duž trase koja vodi prema Bagdadu. To prvenstveno važi za Nasariju, gde, prema iračkim izvorima, u borbama sa neprijateljem učestvuju pripadnici najelitnijih trupa, Republikanske garde, kao i regularne vojske, arapski dobrovoljci, građani i milicija vladajuće partije BAAS. Borbe traju i oko Nadžafa, gde su, prema nepotvrđenim vestima, koalicione snage bile primorane na povlačenje.

U drugoj sedmici rata dogodio se i nov obrt. U napadu jednog vozila samoubice, što je prvi slučaj ikada zabeležen u Iraku, poginulo je devet američkih marinaca. Da li se fatalan način borbe, koji protiv Izraelaca već godinama primenjuju Palestinci, „uvozi“ u Irak, teško je reći. Činjenica je da u Irak poslednjih dana pristižu dobrovoljci iz drugih arapskih zemalja, ali da li među njima ima – i koliko ih je – dobrovoljnih samoubica, ne može se objektivno proceniti. Predstavnik za štampu iračke vojske Hazi al Ravi tvrdi da ih, spremnih da žrtvuju život u borbi protiv koalicionih snaga, ima na hiljade, precizirajući da je u Irak već stiglo 4000 „šehida“, odnosno „svetih mučenika“ iz drugih zemalja.

ŠPEKULACIJE I DAljE: Ove akcije pokazale su, međutim, i drugu, tragičnu stranu ovog fatalizma. U ponedeljak uveče, na kontrolnom punktu kod Nadžafa američki vojnici pucali su na vozilo u kome se nalazilo trinaestoro žena i dece i ubili sedmoro, a ranili dvoje; vozilo se, naime, navodno nije zaustavilo nakon više upozorenja, pa su marinci pucali, najpre u motor, a potom i u kabinu; takođe, u gradu Šatra ubijen je još jedan nenaoružani Iračanin, koji se sa kamionom nije zaustavio na kontrolnom punktu. I u jednom i u drugom slučaju objašnjenje američkih vojnih komandanata bilo je da su „marinci postupili ispravno“, jer su verovali da za volanom vozila sede vozači samoubice.

Ponajviše iz propagandnih razloga, zvanični predstavnici koalicionih snaga i dalje špekulišu sa sudbinom Sadama Huseina i članova njegove porodice. Najnovija verzija ovih priča ide za tim da članovi Sadamove porodice pokušavaju da napuste Irak, ali za to nema uverljivih dokaza. I nakon najnovijeg pojavljivanja Sadama Huseina sa oba sina na televiziji, iz istih štabova je poručeno da se sa snimaka ne vidi kada su učinjeni.

Ono što je jedino izvesno jeste da borbe i dalje traju. Dok ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu (utorak uveče), tvrdi se da su koalicione snage stigle na 80 kilometara od Bagdada. Istog dana nastavljeno je i bombardovanje južnih predgrađa iračke prestonice, a najmanje tri eksplozije odjeknule su i u centru grada; u trodnevnom uzastopnom bombardovanju dva puta je pogođena i predsednička palata. Nastavljene su borbe i oko Basre, a prema tvrdnji jednog britanskog vojnog portparola u Kataru, britanskim snagama koje drže grad u obruču ne žuri se: „Zauzimamo grad, deo po deo. Nećemo dozvoliti da nam iračke snage nametnu neku žurbu“.

Po svemu sudeći, do odsudne bitke za Bagdad, po mnogima, proći će još koji dan. O njenom toku – da li će se Sadam Husein u odbrani prestonice odlučiti za „staljingradski recept“ uličnih borbi, na primer – i konačnom ishodu tek će se govoriti.

POSLE PADA: Ono što zasad ostaje kao neizvesnost već mesecima muči međunarodnu javnost: kakve će posledice jednostrana britansko-američka intervencija u Iraku ostaviti na međunarodne odnose i situaciju u regionu Bliskog istoka, dugo već najtrusnijem i najkompleksnijem području na planeti.

Sekretar Arapske lige Amr Musa je početkom sedmice, tokom boravka u Atini, izjavio da će pravi „rat početi kada padne Bagdad“. Po njegovim rečima, naime, SAD i njihovi saveznici su agresijom na Irak „već otvorili Pandorinu kutiju u arapskom i muslimanskom svetu“. On je, takođe, zatražio da se rat zaustavi što je pre moguće jer je reč o „veoma, veoma ozbiljnoj krizi“.

Možda još izrazitiji pesimizam u odnosu na budućnost iskazao je egipatski predsednik Hosni Mubarak. Kako on misli, intervencija koja je počela u ime „svetske borbe protiv terorizma“ imaće upravo obrnut efekat. Mubarak se pribojava da će talas terorizma tek sada ojačati: bojim se da će taj rat imati ogromne posledice i da će dovesti do povećanja terorizma. Kada se rat završi, moguće je da se pojavi sto bin ladena, umesto samo jednog“. Istom prilikom, egipatski predsednik se, kao i sekretar Arapske lige, založio za to da „svi brzo radimo na mirnom rešenju koje bi zadovoljilo volju međunarodne zajednice i očuvalo jedinstvo, suverenitet i dostojanstvo Iraka“.

U gostima kod Udaja

…Vozimo se specijalnim autobusom prema jednoj od rezidencija iračkog predsednika. Vožnja je duga i po svemu sudeći ima za cilj da nas dezorijentiše. S nama su studenti iz Brisela i pričaju kako su smešteni u susedstvu, u hotelu Šeraton, gde se u predvorju nalazi veliki mozaik s likom američkog predsednika Buša (starijeg) koji se smeši sa polomljenim zubom, a natpis ispod na engleskom i arapskom kaže: „Slomljen na Iraku“. U jednoj od zvaničnih rezidencija Sadama Huseina sedimo u kabinetu predsednika omladine i olimpijskog komiteta BAAS partije, gde nas uz sok od narandže prima lično Udaj Husein, Sadamov stariji sin. Sadam Junior nas pita da li nam se dopada Bagdad i da li bismo voleli da vidimo čuvene arapske konje, jer njegova porodica, slučajno, ima svoju ergelu baš u blizini, pa ako imamo vremena mogli bismo svratiti.

Sutradan, kolima sa zvaničnim tablicama, odlazimo prvo na izlet u Samaru, gde posećujemo čuvenu Malviju, ziguratski minaret velike džamije koju je u IX veku sagradio halifa Mutavakil. Sjaj i raskoš iz Šeherezadinih priča ovih dana izgleda nisu na tolikoj ceni kao druga bogatstva koje ova zemlja krije u svojoj utrobi. Omamljeni slikama iz slavne prošlosti, odvezli smo se do ergele porodice Husein, gde pod krošnjama palmi uz reku Tigar prvo razgledamo punokrvne arapske pastuve, a zatim se oprobavamo u jahanju njihove sabraće manje vrele krvi (Hišam se zvao onaj kog sam ja jahala). Uz dim voćnog duvana koji pušimo iz nergila i uz bibsi (arapski jezik ne poznaje slovo „p“, pa je naziv za pepsi evoluiralo u legitimnu istočnu varijantu) čekamo da nam se spremi mešgruf, po tradicionalnom sumerskom receptu koji preporučuje da se rečna riba odimi isključivo na kedrovini. Zatim ručamo sa članovima obezbeđenja mlađeg sina vlasnika lokala koji se prostire na više hektara. Jedan od njih, predstavljen kao Ali, uživa naročit ugled jer je sopstvenim telom štitio Udaja u atentatu koji je na njega izvršen pre nekoliko godina. Udaj je tada dobio više od 20 prostrelnih rana.

Iste večeri oko ponoći ulazimo u kombi parkiran ispred hotela i krećemo. Niko ne pita gde. Nakon više od 40 minuta vožnje kroz grad kombi se zaustavlja ispred omanjeg dvorca gde nas očekuje naš poznanik sa ručka, Ali. Bez reči objašnjenja sprovedeni smo kroz hol u omanji lounge uređen u brodskom stilu sa barom gde se toči alkohol uprkos lokalnoj prohibiciji. Ostavljeni smo da čekamo više od dva sata, a onda ulaze naši domaćini koji nam se izvinjavaju i objašnjavaju da će nas na „kasnoj večeri“ ponovo primiti „sin velikog vođe“. Upitani koje alkoholno piće želimo (jer samo to nude), neki od nas poručuju pivo uz objašnjenje da na nepoznatim mestima treba piti flaširano piće. Ali, na naše veliko razočaranje, dobijamo litarske krigle na čijem vrhu plutaju nepoznate trave. Domaće, kažu, odlično. Uz prva nazdravljanja i ćaskanje o tome koliko je neverovatno da se sporazumevamo na njihovom, arapskom jeziku grč u našim stomacima polako popušta. Potom smo sprovedeni u drugu prostoriju gde nas pored one man band muzičara i nekoliko telohranitelja dočekuje visoki Udaj, udobno zavaljen u kožni šestosed i u društvu zgodne crnke. Smeštamo se oko njega, nudi nas cigaretama, obezbeđenje pićem, kratko komentarišemo naš boravak na imanju njegove porodice i utiske o Bagdadu, a zatim počinje muzika. Zgodna devojka ćutke ustaje, skida sako i u kratkoj crvenoj haljini počinje da pleše, na šta ustaju i svi telohranitelji, značajno nas gledaju i gestikulirajući daju nam do znanja da bismo i mi trebalo da uradimo isto. Veče protiče uz tradicionalnu arapsku muziku i igru oko kožnih fotelja i samog Udaja, koji sedi pušeći svoju metarsku srebrnu nergilu, jer mu štap ne dozvoljava više od laganih bodrećih pokreta rukom. Kada su nam objasnili da je muzičar jedan od najboljih iračkih pevača, izvinili se što tradicionalni trbušni ples nije mogao da se organizuje u tako kratkom roku i kada smo se poslužili hladnom zakuskom, naše sumnje zamenili su poverenje, zahvalnost i iskreno osećanje prijateljstva. Čak i kad je domaćin u određenom trenutku izvadio pištolj i počeo da puca kroz vrata terase (što se delegaciji stranih studenata objašnjava time da je dotična pesma napisana u slavu njegovog oca i da je njegova moralna obaveza da svaki put kada je čuje ispali počasni pluton), blagonaklono smo se osmehivali i upućivali poglede razumevanja. Da, sasvim razumno objašnjenje. Pred zoru, zajednički pratimo našeg „novog najboljeg druga“ do njegovog zlatnog mercedesa u koji se smešta sa svojom prijateljicom i to na mesto vozača (uprkos telesnim ozledama), pošto se sa svima dobroćudno rukovao i izjavio: Mickey Mouse, Mickey Mouse, Everybody Goes His House.

U hotelu, bez snage da bilo šta prokomentarišemo, sručili smo se u krevete od pet zvezdica, dok u fioci ostaju neotvoreni paketi keksa i mleka…

Jelena Stojković
(Autorka je kao student arapskog jezika i književnosti 1998. godine boravila nedelju dana u Bagdadu kao gost iračke studentske organizacije)