Svako za sebe, Bog protiv svih

Od početka rata u Siriji pre četiri i po godine jedan od osnovnih utisaka je da nema pouzdanih informacija iz ove zemlje. Nemiri najavljeni kao još jedan od ustanaka u okviru Arapskog proleća kojim demokratija i sloboda dolaze u severnu Afriku i na Bliski istok, od početka na Zapadu tumačeni kao sukob između sila mraka oličenih u sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu i njegovih golorukih protivnika, preko noći su prerasli u krvavi građanski rat. Niko čak ne zna da li je sukob počeo tako što je vojska pucala na mirne demonstrante u gradu Deri, na jugu Sirije, februara 2011, ili kada su „naoružani teroristi“ zapucali na vojsku i policiju, jer obe su verzije u opticaju, zavisno od toga ko ih priča. Mada, pitanje je da li više ikoga i zanima početak rata u koji je danas, posredno ili neposredno, uključeno više svetskih i regionalnih sila nego u bilo koji vojni sukob u poslednjih nekoliko decenija.

Ne zna se ni koliko je ljudi do sada ubijeno. Opoziciona Sirijska opservatorija za ljudska prava, čije je sedište u Londonu i koju redovno citiraju svi svetski mediji, tvrdi da ih je više od 250.000. Logično je pitanje kako ovoj organizaciji uspeva da podatke emituje gotovo u realnom vremenu, kao da u svakom mestu, na svim zaraćenim stranama ima svoje predstavnike, mada organizaciju iz svog dvosobnog stana u Londonu vodi jedan čovek, sirijski imigrant koji je u Britaniju došao 2000. godine.

Od proverljivih činjenica, sigurno je da je Sirija postala prva država u kojoj u isto vreme direktno vojno intervenišu Sjedinjene Američke Države (od prošlog leta) i Rusija, od 30. septembra. Iako SAD deklarativno imaju isti cilj u Siriji kao Rusija – borbu protiv Islamske države (ID) – ne prestaju međusobne optužbe ko koga intervencijom podržava ili ruši sa vlasti. Kada se razgrne nepodnošljiva kakofonija, jasno je da SAD i njihovi saveznici kao osnovni cilj imaju uklanjanje Asada, a da je Rusiji prvenstveni cilj njegovo očuvanje na vlasti, uz borbu protiv njegovih mnogobrojnih unutrašnjih protivnika.

KO PROTIV KOGA U SIRIJI: Ko su sve, osim ID, neprijatelji sirijskog predsednika unutar zemlje, teško je razabrati, jer i tu je situacija takva da pouzdanih informacija nema. Od početka rata SAD i njihovi evropski saveznici, zatim Turska i zemlje Persijskog zaliva predvođene Saudijskom Arabijom, pričaju o „umerenoj opoziciji“ i umerenim pobunjenicima koje oličava izvesna Slobodna sirijska armija (SSA). Javna tajna je da su se na istoku Turske naoružavali i u Siriju slali i „umereni“ i ljuti džihadisti koji su pristizali iz mnogih zemalja sveta, pridružujući se nekoj od ekstremnih organizacija od kojih je najpoznatija bila Al Nusra front, sve dok mu slavu prošle godine nije preuzela Islamska država.

Ovih dana najavljuje se formiranje „Demokratskih snaga Sirije“ sastavljenih od Kurda, hrišćana i „umerenih sunita“, koje će, kao i SSA, pomagati SAD, pa antiasadovski front poprima tragikomične razmere bezbrojnih palestinskih oslobodilačkih frontova iz legendarnog filma Žitije Brajanovo.

No, osim pomenutog umnožavanja slobodnih vojski, ništa drugo u Siriji nije smešno. U haosu se može razabrati da borbu vode, što protiv Asada što među sobom, bezbrojne džihadističke grupe, klasične bande, grupe „umerenih“ koje se često prelivaju kod „ekstremnih“ čim dobiju oružje i obuku od stranih saveznika; na Asadovoj strani tu su plemensko-religiozne milicije, libanski Hezbolah, regularna vojska koja se, sudeći po nekim izveštajima o situaciji na terenu, drastično osula i oslabila.

Dopisnik BBC-ja iz Bejruta Džim Mur dao je jedno od objašnjenja uključivanja Rusije u sirijski rat. Mur kaže da vladine snage osokoljene ruskim vazdušnim udarima pokušavaju da povrate teritorije izgubljene početkom godine, severno od grada Hame, u centralnom delu Sirije i u planinama Latakije na severu, blizu obale. Latakija i njeno zaleđe u planinama su tradicionalno stanište alavita, šiitske sekte kojoj pripada i Asad, i jedna od retkih oaza mira u Siriji u koju rat još nije grunuo svom silinom. Rakete koje su u utorak 13. novembra pale u dvorište ruske ambasade u Damasku „u znak odmazde zbog ruskog bombardovanja pobunjenika“, pokazuju i da su tačni izveštaji da su pobunjeničke snage u samom glavnom gradu dovoljno blizu da na takav način mogu da ugroze važne objekte. Čini se da su Asadove snage zaista oslabile toliko da to zabrine njegove saveznike do te mere da se odluče na direktnu vojnu pomoć, dok ne bude kasno. Do sada, ta pomoć je bila u oružju ili preko „savetnika“, poput onih iz Irana.

SAVEZNICI I PROTIVNICI: Sami saveznici su tu zbog različitih interesa. Iran je od početka tvrdio da je osnovna svrha rata u Siriji bila rušenje šiitske osovine Hezbolah–Sirija–Iran. Tu osovinu su strugale zajednički i SAD i zalivske zemlje predvođene Saudijskom Arabijom, a na sirijskom frontu se, kao i u Iraku, rasplamsao rat šiita i sunita, u kome sunitskim ekstremistima nije važno što su sirijski manje-više sekularni alaviti ideološki daleko od iranskih šiita. Kada je Islamska država počela u Iraku da preti svetim šiitskim mestima Nedžafu i Kerbali, to je bila crvena linija koja je Iran gurnula u otvoreniju podršku kako Iraku tako i Asadu. Od kada je popustila napetost između SAD i Irana zbog iranskog nuklearnog programa, Vašington kao da pomirljivije gleda na iransko angažovanje u regionu.

Rusija tvrdi da je jedan od razloga borbe protiv Islamske države strah za sopstveno dvorište. Kavkaz je blizu, odatle su u Siriju već stigle hiljade dobrovoljaca privučene novim „svetim ratom“. Nije daleko ni Avganistan, u kome osvajanje Kunduza pokazuje da talibani dižu glavu i na severu, a sve su češće vesti o porastu popularnosti ID među lokalnim ekstremistima. A tu je i ponovno stupanje na svetsku scenu u velikom stilu, i to posle Ukrajine koja zbog Sirije deluje kao zaboravljeni sukob.

Na sirijskom frontu, i među prijateljima i među neprijateljima Asada, sklapaju se naizgled neverovatni savezi, pokazujući da se region trese u tektonskim promenama. Tragovi Saudijske Arabije i ostalih patuljastih država Zaliva sa ambicijama džinova, poput Katara i UAE, vuku se po svim bliskoistočnim i severnoafričkim ratovima poslednjih godina (Saudijci su se u te rabote uključili davno, još od Avganistana), a podrška gotovo redovno ide islamskim ekstremistima. Izraelu, koji u Iranu vidi vrhovnog protivnika u muslimanskom svetu, ne smeta da sa Saudijskom Arabijom prećutno bude na istoj strani kada je reč o opasnosti zbog uplitanja Irana u sirijski sukob i pokušaja da se minira proces otopljavanja između Irana i Zapada oko upotrebe nuklearne energije. Rusija razgovara i sa Saudijcima o Siriji, a pored protokolarnih izjava sa susreta visokih zvaničnika čuo se i jedan nepromenjen zahtev Saudijaca – Asad mora da ode.

Od regionalnih sila, u sirijski rat je do guše uvaljena i Turska, koja se bori sa svojim demonima i ponovno razbuktalim sukobima sa Kurdima. Deluje neverovatno da turski predsednik Erdogan, nekadašnji Asadov saveznik, nije mogao da predvidi kakav haos će mu se desiti u najbližem susedstvu kada je svom snagom počeo da podržava Asadove protivnike. Neposredne posledice tog haosa su trenutno više od dva miliona sirijskih izbeglica u Turskoj, bujanje radikalnih islamističkih grupa koje se neće zadržati samo u Siriji, buđenje sirijskih Kurda koji su pred zajedničkim protivnikom kao što je ID zaboravili stare svađe sa Asadovima. Sirijski Kurdi bacaju pogled u susedni Irak, gde je na severu faktički formirana kurdska država, dok Erdogan i dalje ponavlja da nema rešenja u Siriji dok Asad ne ode.

NOVI AVGANISTAN: Sirija neodoljivo počinje da liči na novi Avganistan – i tamo su prvo „borci za slobodu“ u borbi protiv Sovjeta dobijali pomoć, pare i oružje, onda su zaratili među sobom, pa su mnogi prešli u redove terorista koji su nabujali i razmnožili se, baš kao i fukara kojoj je cilj da ubije, siluje i pljačka, sve pod izgovorom da to radi u ime vere i nacije. I tamo su milioni ljudi počeli da beže, prvo od kuće u druge gradove, pa u susedne zemlje, zatim dalje u svet, svesni da se u zemlju nemaju zbog čega vraćati, sve i da se rat sutra završi.

Ni Sirija ni Avganistan nisu više daleke države u kojima se divlja plemena međusobno kolju dok to ostatak sveta gleda na televiziji, već uz Irak, Somaliju, Eritreju i hrpu drugih egzotičnih geografskih pojmova dolazi u vidu unesrećenih ljudi u uspaničenu Evropu, koja bi sada da nekako reši probleme zbog kojih oni beže, mada bi se na primeru Sirije reklo da lekcije iz prošlosti nisu naučene.

Sa Zapada stižu predlozi rešavanja sirijske krize, uz koje se gotovo redovno pominje da nema kraja rata ukoliko Bašar el Asad ne ode sa vlasti. Na osnovu skorašnjih primera – u Iraku svrgavanje Sadama Huseina, u Libiji Gadafija – i ne treba mnogo pameti da se zaključi da to što njih više nema nije ništa rešilo u pomenutim državama, naprotiv (nema ni Osame bin Ladena, pa to svetskom terorizmu nije naudilo; jedino je vrhunsko terorističko strašilo postala Islamska država, umesto doskora neprikosnovene Al Kaide).

Vezivni faktor u Siriji nije Asad već strah. Na jednoj strani, taj strah je poguran od početka isticanom parolom ustanika „Hrišćane u Liban, alavite u grob“. Posle četiri i po godine, strah kod onih koji beže iz zemlje okrenut je ka svim stranama u nekontrolisanom ratu.

Što se tiče samog Asada, vrhunac zapadne velikodušnosti čuo se iz usta Federike Mogerini, koja je pomenula ovih dana da bi on mogao biti uključen u neki pregovarački proces, no na takve nagoveštaje je Karla del Ponte još pre par meseci rekla da to ne znači da Asad na kraju ne bi odgovarao pred sudom za ratne zločine. Sa takvim perspektivama, znajući šta se desilo sa Gadafijem, Asad nema izbor osim da se bori do kraja. Kako god, trio Kameron, Oland, Obama uporno gura priču da u Siriji nema rešenja sukoba dok je Asada.

Barak Obama se povodom Sirije požalio da nije bilo plana za „dan posle“ Gadafija u Libiji, pa da se zato desilo to što se desilo, između ostalog da su nekadašnji „borci za slobodu“ i saveznici ubili američkog ambasadora u Bengaziju. Kakav „dan posle“ planiraju Amerikanci u Siriji iz onoga što su radili i rade u ovoj zemlji, ne vidi se.

Ne vidi se to ni iz reči zvaničnika Rusije, sa Vladimirom Putinom na čelu. Priče o sedanju za pregovarački sto lepo zvuče, no takav kraj se ne nazire. Trijumfalizam prati izjave ruske strane kada pričaju da su njihovi avioni za nekoliko dana više učinili u Siriji u borbi protiv ID nego američki od prošlog leta, ali Rusija je tek ušla u živo blato sirijskog rata. Trenutno, čini se da su ruski bombarderi povratili u ravnotežu opasno poljuljane Asadove snage, ali nema mesta euforiji i nadama da je Sirija zbog toga bliže miru. Prestrojavaju se i grupišu i protivnici najavljujući dug rat, Al Nusra front pozvao je muslimane u Rusiji da napadaju ruske civile.

Stotine hiljada očajnika koji nemaju gde da se vrate i dalje stižu u Evropu. Milioni njihovih sugrađana koji su još u Turskoj, Libanu, Jordanu, za ostatak sveta nisu trenutno toliko vidljivi, što ne znači da uskoro neće biti. Reklo bi se da u reci sirijskih izbeglica koja prolazi ovim krajevima nema nade da će se zbog novih dešavanja u njihovoj pokojnoj domovini nešto promeniti nabolje. Ima samo dodatnog užasa što je Sirija postala poprište i „novog hladnog rata“ između Amerike i Rusije, a što je Kina već više puta zamerila nekadašnjim i sadašnjim svetskim silama.

Sirija nekada

Poneko od hiljada i hiljada izbeglica koje idu Evropom dobije lice u očima posmatrača, kroz lični kontakt ili medijsku priču sazna se njegovo ime i prezime, životni put, šta voli, koga ima od porodice, koga je izgubio. Još uvek, međutim, mnogi o Bliskom i Srednjem istoku ne znaju više od onoga što nude svetski mediji koji najčešće pominju te delove sveta kada postanu poprište sukoba. Otuda i iznenađenje, na primer, obrazovanjem izbeglica iz Sirije, njihovim sudbinama i životom pre rata.

Šta je bila Sirija do pre četiri i po godine? Etnička i religijska mešavina kojom se retko koja zemlja na Bliskom istoku mogla pohvaliti. Oko 90 odsto populacije činili su muslimani – suniti, alaviti, ismailiti, Druzi. Hrišćanska populacija činila je oko 10 odsto stanovništa i uključivala grko-katolike (Melkite), Grčku pravoslavnu crkvu, Sirijsku crkvu, Jermensku pravoslavnu crkvu, Rimokatoličku crkvu u Siriji, protestantsku zajednicu… Sirija je bila vrlo mlada zemlja, oko 39 odsto stanovnika imalo je do 14 godina, 58 odsto između 15 i 65 godina.

Prema podacima od pre nekoliko godina, stopa pismenosti u Siriji je bila veoma visoka, kod muškaraca 93 procenta a kod žena nešto više od 80 procenata. Inače, kada je reč o položaju žena, zahvaljujući socijalističkom uticaju i vezama sa SSSR, žene u Siriji su, u jednom periodu, imale jednake šanse kao i muškarci, zauzimajući visoke pozicije u pravnom i političkom životu. Godine 1967. osnovana je Generalna unija žena koja je bila rasprostranjena širom zemlje, a cilj joj je bio da ohrabri žene da preuzmu aktivniju društvenu i političku ulogu. Početkom 2000. Sirija je imala dve žene na ministarskim pozicijama i 24 članice parlamenta.

Obrazovanje se smatralo veoma važnom stavkom na društvenom i ličnom nivou. Jedan poznavalac tamošnjih prilika krajem devedesetih piše kako je za siromašne Sirijce „imati člana porodice koji pohađa univerzitet veliki ponos“. Kada je reč o fakultetima, Sirija je uglavnom pratila francuski model visokog školstva. Inače, visoko školstvo je bilo besplatno. Osim državnih, i određeni broj privatnih univerziteta bio je dostupan Sirijcima. Privatni fakulteti su na obrazovnoj mapi Sirije počeli da se pojavljuju početkom dvehiljaditih.

Sirijska vlada je u periodu od 2000. do 2005. godine znatno povećala ulaganje u obrazovanje. Naravno, na mnogo čemu je iz oblasti obrazovanja još trebalo da se radi, ali je trend bio dobar (kada se čitaju izveštaji sa tamošnjih fakulteta, problemi zvuče više nego poznato – nedovoljna usklađenost obrazovnih profila i tržišta rada, nedovoljna fleksibilnost određenih studijskih programa, potreba za većom autonomijom univerziteta, uz naglasak da je Savet za više obrazovanje u Siriji svestan da postoji potreba za reformama u školstvu i njegovom bržom modernizacijom).

U osnovnim školama su bili obavezni engleski i francuski jezik. Prema podacima UNICEF-a, pre 2011. godine procenat sirijske dece koji je pohađao osnovnu školu iznosio je 97 odsto, dok u izveštaju organizacije „Spasimo decu“ (Save the children) stoji da je taj broj sada prepolovljen, kao i da u oblastima kao što je Alepo, koje su teško pogođene borbama, tek oko šest procenata od ukupnog broja dece ide u školu. Britanski list „Gardijan“ je jedan od tekstova o ovoj temi naslovio sa „Sirijska izgubljena generacija“. U poslednje tri godine uništeno je 4000 škola, a oko tri miliona mladih je prekinulo školovanje.

Konačno, kada je reč o onome šta je Sirija bila, mnogi ističu srdačnost tamošnjih ljudi. Jedan od pratećih tekstova na stranici „Ljudi Njujorka“ (Humans of New York) govori o mladom Sirijcu Mohamedu, studentu engleske književnosti iz Damaska, koji je, nakon što su mu brata ubili pripadnici ID, nekako uspeo da dođe u Beč, ostavši bez ičega. „Posle mesec dana stigao sam u Austriju. Prvog dana ušao sam u pekaru i sreo čoveka koji se predstavio kao Fric Humel. On mi je kazao da je pre četrdeset godina posetio Siriju i da su se tamo divno ophodili prema njemu. Tako mi je on dao odeću, hranu, sve. Postao mi je kao otac.“ Makar ova priča ima lep kraj – Mohamed je dobio austrijsko državljanstvo i nastavlja se svojim obrazovanjem.

Jelena Jorgačević
foto: momir turudić