„Da bismo se nečega odrekli zahtevamo za uzvrat učešće u vlasništvu“, izjavio je Detlev Vecel, potpredsednik Sindikata metalaca u Nemačkoj. Bio je to odgovor na nagoveštaj da zbog krize u metalskoj industriji radnici treba da se odreknu nekih od prava, pa i dela zarade, da bi preduzeća opstala, a radna mesta bila sačuvana. Ideja je da radnici pristanu na kresanje prihoda, a da za uzvrat dobiju akcije. Ukoliko firma uprkos tome propadne, izgubiće i novac i radna mesta. Ako pak prebrode krizu, onda ne samo da će kao suvlasnici učestvovati u kreiranju poslovne politike i visine plata, nego osim toga dobijati i dividende.
Pregovarači su s jedne strane poslodavci i njihova udruženja, a sa druge sindikati, prvenstveno oni koji su udruženi u Nemački savez sindikata – DGB (Deutscher Gewerkschaftsbund). U njemu je preko strukovnih sindikata učlanjeno oko 30 odsto zaposlenih Nemaca. U sindikate je u Švedskoj učlanjeno 80, a u SAD samo 14 odsto zaposlenih.
U Nemačkoj su sindikati moćan faktor privredne i svekolike politike. Nemci vole da naglase da je reč o veoma uspešnom modelu, jer je neposredno posle Drugog svetskog rata potpuno razorena i opustošena zemlja za samo nekoliko decenija postala bogato društvo. Sindikati, u sadašnjem obliku osnovani 1949. godine, u toku tih decenija odigrali su važnu, možda presudnu ulogu.
Iako se kako u Statutu tako i u gotovo svim javnim nastupima, govorima, deklaracijama naglašava da su sindikati DGB-a politički neutralna organizacija, nije nikakva tajna da su pre svega bliski Socijaldemokratskoj partiji Nemačke – SPD. To se suštinski nije menjalo ni kada bi između sindikata i vlada predvođenih socijaldemokratama dolazilo do krupnijih sukoba.
Neutralnost sindikata garantovana je činjenicom što se izdržava isključivo od članarina i imovine stečene zahvaljujući njoj. Članarinu, koja obično iznosi jedan odsto od bruto plate, ubiraju strukovni sindikati i 12 odsto uplaćuju Savezu. Ranija imovina Sindikata sve do 1986. godine se sastojala od krupnih organizacija poput firme za izgradnju stanova Novi zavičaj (Neue Heimat), neko vreme najvećeg građevinskog kombinata u Nemačkoj, sopstvene banke, osiguravajućih društava i sličnih ustanova. Pošto je Novi zavičaj imao velike probleme zbog nesolidnog delovanja i gubitaka, Sindikati su prodali većinu svojih udela u tim firmama, ali su pametno uložili sredstva. Trenutno održavaju obrazovne institucije, poseban Institut za istraživanja ekonomskih nauka, kao i izdavačko preduzeće, koje je neprofitno.
Ukratko, nemački sindikati se bore na tri polja, koja su u konkretnom tretmanu dosta specifična i razlikuju se od rada sindikata u većini drugih, pa i zapadnoevropskih zemalja: sklapaju tarifne ugovore za pojedine oblasti, učestvuju u izboru članova upravnih odbora većih preduzeća, u takozvanom procesu suodlučivanja, a u slučaju zaoštravanja socijalne borbe odlučuju o stupanju u štrajk.
TARIFNI UGOVOR: Svake godine se za pojedine struke u Nemačkoj potpisuju tarifni ugovori koji su obavezujući. Tarifni ugovori pojedinih preduzeća sa njihovim radnicima mogu da budu samo povoljniji za radnike od opšteg tarifnog ugovora na državnom nivou, nikako gori. U Nemačkoj se pored termina poslodavac koristi i termin „posloprimalac“ (Arbeitnehmer), što uključuje sve one koji su zaposleni počevši od direktora, preko službenika sve do manuelnih radnika.
Tarifni ugovori pre svega utvrđuju visinu plata, dužinu radnog vremena, pravo na godišnje odmore, uslove rada, uslove prekida radnog odnosa i dužinu trajanja konkretnog tarifnog ugovora. Sve do trenutne velike krize u suštini se uvek radilo o procentu povećavanja plata, eventualno obavezne trinaeste i četrnaeste plate pred letovanje i božićne praznike i skraćivanju radnog vremena u toku nedelje. Gotovo uvek su prve tarifne ugovore zaključivali sindikati metalaca, oni bi bili uzor i za ostale. Tarifne ugovore za državne činovnike, koji su mahom članovi sindikata Ver–di, sa njima sklapa savezni ministar unutrašnjih poslova. Početak pregovora o tarifnim ugovorima redovno privlači veliku pažnju medija. Ukoliko pregovori propadnu, obavezno je pokrenuti postupak kojim rukovodi neutralni pregovarač o čijoj ličnosti moraju da se usaglase oba partnera.
SINDIKATI SE PITAJU: Odmah posle završetka Drugog svetskog rata sindikati su zahtevali učešće radnika u upravljanju preduzeća. Takozvano suodlučivanje, u svetu jedinstvena praksa, u Nemačkoj je regulisano zakonom. Svojevremeno se između predstavnika tadašnje Jugoslavije i nemačkih sindikata vodila diskusija o radničkom samoupravljanju i nemačkom suodlučivanju. Osnovna razlika bila je u tome što je u Jugoslaviji kapital bio nacionalizovan, a u Nemačkoj privatan, tako da su se radnicima u pregovorima partnerski suprotstavljali vlasnici preduzeća.
Većina velikih preduzeća su akcionarska društva ili društva sa ograničenim jemstvom i moraju da imaju savete preduzeća. Po zakonu o preduzećima sa 2000 i više zaposlenih rukovodi upravni odbor. Upravni odbor bira generalne direktore, direktori su njegovi službenici, s njim sklapaju ugovor o pravima, dužnostima i prihodima, a kao benefit ponekad dobijaju i određeni broj akcija.
Saveti preduzeća su paritetno sastavljeni od predstavnika kapitala i zaposlenih, koji se uglavnom oslanjaju na svoj sindikat. Predsednik se bira iz redova članova koje su postavili vlasnici kapitala, ali mora da dobije dvotrećinsku većinu, znači, za njega mora da se izjasni i deo predstavnika zaposlenih. U slučaju pat pozicije predsednik ima dva glasa, znači, definitivnu odluku o pojedinom slučaju donose predstavnici vlasnika kapitala. Ukoliko se s tim definitivno ne slažu, zaposlenima kao poslednje oružje stoji na raspolaganju štrajk. Pre toga je obavezno da se pokuša sa mirenjem kojim rukovodi neutralna ličnost od poverenja sa čijim izborom se slažu obe strane. Zamenik predsednika se uvek bira iz redova zaposlenih.
U izboru predstavnika zaposlenih u Savetu preduzeća učestvuju sindikati, a osim toga se u njihove redove obavezno biraju i profesionalni sindikalni funkcioneri iz odgovarajućeg strukovnog sindikata.
ŠTRAJKOVI: Pravo na štrajk u borbi za socijalna prava priznaje se u Ustavu Savezne Republike Nemačke, ali je u detalju regulisano zakonom. Međutim, politički štrajkovi su zabranjeni. Da to odlično funkcioniše dokazuje to, da je u periodu od 1996. do 2005. godišnje na svakih 1000 radnika u Nemačkoj u štrajkovima izgubljeno samo 2,4 radnih dana. U istom periodu je u Francuskoj izgubljeno 71, a u Španiji 144 radnih dana.
Pravo na štrajk regulisano je zakonom koji je dosta komplikovan.
Najbitniji stavovi su da je posle upozorenja Sindikata da iz određenih razloga želi da pokrene štrajk, obavezan pokušaj mirenja. Tek ukoliko ne uspe, u štrajk se stupa ukoliko se 75 odsto članova Sindikata izjasni za. Postoji mogućnost „štrajka upozorenje“, koji traje jedan ili nekoliko dana, ili štrajk do postizanja zahteva zbog kojih je pokrenut (iako se i on obično završava nagodbom ili mirenjem).
Štrajkači ne primaju plate, ali im izgubljeni dohodak Sindikati nadoknađuju iz takozvanih štrajkačkih kasa i ne prekida im se zdravstveno osiguranje. Sindikati se zbog toga služe i određenim trikovima. Tako su u jesen 2007. godine štrajk objavili samo upravljači lokomotivama, znači, samo su se njihovi lični dohoci uplaćivali iz štrajkačke kase, stali su, međutim, gotovo svi vozovi u zemlji, nisu radili ostali mnogobrojni radnici na železnicama, ali njima su plate redovno morale da budu isplaćivane, jer nisu oni štrajkovali, nego bili neka vrsta kolateralne štete.
U Nemačkoj će se na jesen održati parlamentarni izbori. Zbog toga sve političke partije pažljivo slušaju poruke sindikata, jer od njih i njihovih preporuka u priličnoj meri zavisi kako će se njihovi članovi opredeliti. Kako god da se bude rešilo pitanje suvlasništva u zamenu za privremeno odricanja dela prihoda radnika, sindikalni funkcioneri su ubeđeni da će iz krize izaći jači nego ikada.
