Palestinci širom sveta i ovog 15. maja obeležavaju 76 godina od gubitka domovine. Šta je Nakba, kako je povezana s izraelsko-palestinskim sukobom i zašto je i danas aktuelna?
Šta znači Nakba?
Arapska reč Nakba znači katastrofa. U svetlu izraelsko-palestinskog sukoba, termin Nakba ili Al Nakba odnosi se na Palestince koji su izgubili svoju domovinu tokom ili nakon arapsko-izraelskog rata 1948. godine, podseća Dojče vele (DW).
Smatra se da je oko 700.000 ljudi na području koje pripada današnjem Izraelu ili pobeglo ili proterano iz svojih domova. Mnoge palestinske izbeglice u inostranstvu bez državljanstva su sve do danas.
Šta je Dan Nakbe?
Petnaestog maja 1948. počeo je arapsko izraelski rat i već dugo je to dan kada Palestinci izlaze na ulice i protestuju protiv raseljavanja. Mnogi nose palestinske zastave, donose ključeve svojih nekadašnjih kuća ili nose transparente sa simbolima ključeva. Ključevi su simbol nade u povratak kući i ono što zajednica vidi kao svoje pravo na povratak.
U prošlosti su neki protesti prerastali u nasilne sukobe. Izrael optužuje Hamas i druge organizacije koje su u Evropskoj uniji i drugde na spisku terorističkih organizacija, da koriste taj dan za promovisanje svojih ciljeva.
Izraz „Dan Nakbe“ skovao je 1998. godine tadašnji palestinski vođa Jaser Arafat. Taj datum on je odredio kao zvanični dan za obeležavanje gubitka palestinske domovine.
Zašto su Palestinci morali da odu?
Sve do kraja Prvog svetskog rata Palestina je bila pod turskom vlašću kao deo Osmanskog carstva. Nakon toga, pala je pod britansku kontrolu, takozvani „britanski mandat“. U tom periodu sve veći broj Jevreja iz čitavog sveta doseljava se na to područje, smatrajući ga svojom pradomovinom: Erec Izraelom, obećanom zemljom u kojoj su Jevreji oduvek živeli, iako ih je tada bilo mnogo manje.
Nakon iskustva Holokausta u nacističkoj Nemačkoj, Generalna skupština UN usvojila je „Plan podele Palestine“. Arapska liga je taj plan odbacila, ali ga je Jevrejska agencija za Palestinu prihvatila i 14. maja 1948. godine proglašena je država Izrael.
Kao reakcija to, koalicija pet arapskih država objavila je rat, ali je na kraju 1949. poražena od Izraela. Još pre rata, između 200.000 i 300.000 Palestinaca već je bilo napustilo to područje ili je sa njega proterano tokom borbi, a još 300.000 do 400.000 Palestinaca je raseljeno. Njihov ukupan broj procenjuje se na oko 700.000 ljudi.
Tokom rata je uništeno više od 400 arapskih sela. Kršenja ljudskih prava počinjena su s obe strane, masakr u Deir Jasinu, selu na putu između Tel Aviva i Jerusalima, urezan je u palestinsko sećanje sve do danas. Ubijeno je, kako prenosi Nemačka centrala za političko obrazovanje, više od 250 ljudi. To je izazvalo strah među Palestincima i nateralo mnoge da napuste svoje domove.
Do kraja rata, Izrael je držao oko 40 odsto područja prvobitno namenjenog arapskim Palestincima planom podele UN iz 1947.
Gde su Palestinci otišli?
Većina Palestinaca završila je kao izbeglice bez državljanstva u Pojasu Gaze, u okupiranoj Zapadnoj obali i u susednim arapskim zemljama, a samo je manjina otišla dalje u inostranstvo.
Do danas je samo mali broj Palestinaca zatražio ili dobio druga državljanstva. Kao rezultat toga, velika većina od trenutno oko 6,2 miliona Palestinaca na Bliskom istoku ostala je bez državljanstva i to čak i u trećoj ili četvrtoj generaciji.
Gde oni danas žive?
Prema Agenciji UN za palestinske izbeglice UNRWA, većina Palestinaca u regionu još uvek živi u izbegličkim kampovima koji su se vremenom pretvorili u izbegličke gradove. Uglavnom su smešteni u Pojasu Gaze, na okupiranoj Zapadnoj obali, ali i u Libanu, Siriji, Jordanu i istočnom Jerusalimu.
Procenjuje se da se međunarodna palestinska dijaspora povećala na nekih šest do sedam miliona ljudi. Ako je to tačno, ukupan broj Palestinaca se kreće oko 13 miliona ljudi. Međutim, ne postoji neko globalno telo koje prati Palestince u dijaspori i tačni podaci nisu dostupni.
Šta predstavlja deklarisano pravo Palestinaca na povratak?
Prema Rezoluciji 194 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1948, kao i Rezoluciji UN 3236 iz 1974. i Konvenciji o statusu izbeglica iz 1951, Palestinci koji se smatraju palestinskim izbeglicama imaju „pravo na povratak“.
Izrael međutim odbacuje „pravo na povratak“ za Palestince navodeći da bi to značilo kraj identiteta Izraela kao jevrejske države. Izrael negira odgovornost za raseljavanje Palestinaca i istovremeno ističe da je između 1948. i 1972. oko 800.000 Jevreja proterano ili su morali da pobegnu iz arapskih zemalja poput Maroka, Iraka, Egipta, Tunisa i Jemena.
Da li postoje predlozi za rešenje?
U proteklih 75 godina pojavljivali su se različiti pristupi rešavanju palestinskog pitanja. Najprisutnije rešenje ostaje ono o dve države s Izraelom i budućom Palestinom, koje deli Jerusalim na dva glavna grada. Međutim, s obe strane postoje sumnje u realizaciju tog projekta.
Međunarodna zajednica kritikuje Izrael zbog izgradnje sve većeg broja jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, što bi moglo da isključi mogućnost formiranja ujedinjene palestinske teritorije.
U opticaju su i drugi predlozi, poput priznavanje statusa izbeglice od strane Izraela i kompenzacija, ali bez prava na povratak. Ili ograničeno preseljenje. Ili sistem sa dva pasoša u jednoj državi. No, rešenje koje ima izgleda na realizaciju za sada nije na vidiku.
Međutim, u svetlu rata između Izraela i Hamasa u Gazi, koji je izazvan Hamasovim terorističkim napadom na Izrael 7. oktobra 2023. godine, čini se da je opipljivo rešenje dalje nego što je bilo decenijama.
