Srećan vam Bregzit

Iako je Velika Britanija još 31. januara 2020. formalno napustila Evropsku uniju, do kraja godine je na snazi prelazni sporazum po kome Britanija, osim prava glasa u institucijama EU, ima sva prava i obaveze države članice. Dve strane imaju rok do 31. decembra da usaglase ugovor o slobodnoj trgovini, bez koga bi se primenjivale carinske stope po pravilima Svetske trgovinske organizacije.

Pregovori se nastavljaju i najverovatnije će trajati do samog kraja godine jer nijedna strana ne želi prva da objavi fajront i preuzme odgovornost za neuspeh. U igri je 750 milijardi evra međusobne razmene robe i usluga; uvođenje carina i graničnih kontrola dovelo bi do značajnih poremećaja u odnosima dve strane, koje su bile ekonomski tesno vezane pet decenija. S vremenom će se privrede sa obe strane Lamanša prilagoditi novim okolnostima, ali bi šteta, posebno na početku naredne godine, bila ogromna.

Britanija izvozi u EU 43 odsto od svog ukupnog izvoza, dok 52 odsto uvoza dolazi iz EU. Deficit UK u toj razmeni iznosi 80 milijardi funti, od čega UK ima suficit u uslugama u visini od 44 milijarde evra, a deficit u trgovini robom od 124 milijarde evra. Britansko tržište je za EU drugo po veličini, posle SAD, ali izvoz u UK čini samo 15 odsto ukupnog izvoza robe iz EU. U tim brojkama se vidi prednost EU u pregovorima: relativna šteta koju će trpeti EU je manja od poremećaja koje će imati britanske firme, ali će mnogo veći apsolutni iznos štete pretrpeti EU pošto ima 120 milijardi evra suficita u trgovini.

PROJEKCIJA HAOSA

Bez dogovora, od Nove godine bi počeli ogromni zastoji na granicama pošto bi sva roba morala da prođe kroz carinski postupak i odgovarajuće inspekcijske kontrole (fitosanitarne, veterinarske i druge). Promene bi osetili i putnici koji ne bi više automatski imali pravo na zdravstveno osiguranje kada putuju, a putnički automobili bi za prelazak granice morali da imaju već davno zaboravljeni zeleni karton. Britanci bi na granicama čekali u koloni „ostali“ (u kojoj čekaju i građani Srbije) a boravak u EU bi bio ograničen na najviše 90 dana u toku polugodišta.

Treba imati u vidu da odsustvo bilo kakvog sporazuma podrazumeva da između dve strane ne mogu leteti avioni, da brodovi ne mogu pristajati u luke, da će se obustaviti ribarenje u tuđim vodama kao i kamionski prevoz robe. Ako UK i EU u poslednjem času ne zaključe određene tehničke mini-sporazume, može nastupiti potpuna blokada sveukupnog saobraćaja. To je scenario koji niko ne želi, pa se pregovori o mini-dilovima vode paralelno sa glavnim sporazumom i mogu lako biti zaključeni, ali su zapeli zbog insistiranja EU da šestomesečno regulisanje saobraćaja bude praćeno pravom ribarenja u britanskim vodama u trajanju od godinu dana.

POLITIČKI TRILER

Posle višemesečnog razvlačenja pregovori su se intenzivirali tek u poslednja dva meseca. To je sve praćeno višestrukim obrtima, pa liči na pravi politički triler. Javnost je prvo bila obaveštavana da je dogovor maltene postignut, da bi se već narednog dana ispostavilo da od toga nema ništa i da su nade za sporazum veoma male.

Od početka pregovora ključni spor se vodio oko prava UK da slobodno donosi zakone koji regulišu tržište, standarde, prava radnika i državnu pomoć. EU smatra da se za slobodan pristup tržištu od 500 miliona mora platiti cena, želi da spreči nastanak „Singapura na Temzi“ odakle bi preduzeća, oslobođena složene EU regulative, sa povoljnijim cenama poslovala na previše regulisanom tržištu Unije. Nije u pitanju samo održavanje postojeće regulative, EU želi da se u UK primenjuju i standardi koji bi se doneli u budućnosti. Tako nešto bi dovelo UK u poluvazalni položaj prema EU i praktično obesmislilo Bregzit, koji je u suštini bio težnja Britanaca da sami upravljaju svojim poslovima.

Posle svih obrta dve strane su se na kraju ipak približile, pripremljen je veoma kompleksan dokument na preko 600 stranica. Džonson je učinio značajne ustupke pošto je pristao da se sadašnji propisi ne menjaju. Odstupanje od usaglašenog regulatornog okvira aktiviralo bi arbitražu u kojoj bi dve strane pokušale da nađu rešenje pre nego što bi se uvele zaštitne carine. Tu su na dobitku Britanci, pošto će se odlučivati na neutralnoj arbitraži, a ne na Evropskom sudu pravde, kako je EU prvobitno zahtevala.

Međutim, i dalje visi pitanje državne pomoći, pošto EU želi da spreči „nelojalnu“ konkurenciju firmi iz UK koje bi, mimo EU regulative, eventualno dobile (pre)veliku državnu pomoć. Druga stvar oko koje se lome koplja je pitanje prava na ribarenje.

TOPOVNJAČAMA NA RIBARE, TUNA PROTIV SKUŠE

U prepucavanju poslednjih nedelja strasti su se posebno uzburkale oko prava na ribolov u vodama koje pripadaju ekonomskom pojasu UK. Ribarenje čini samo 0,1 odsto BDP-a UK, a sa preradom ribe ne više od 0,3 odsto BDP-a, odnosno samo 12.000 ljudi neposredno živi od ribarenja, a slično je i sa druge strane. Od 1973. godine britanske vode slobodno koriste ribari iz cele EU, što je bio ustupak premijera Hita za članstvo u tadašnjoj EEZ. Britanski ribari su platili veliku cenu – u ribarskoj luci Grimzbi pedesetih godina je bilo čak 700 brodova, a danas ih je tamo tek nekoliko. Evropljani love u proseku osam puta više ribe od Britanaca u njihovim vodama, deset puta više bakalara i 170 puta više haringe.

Međutim, ukupna vrednost ribe koja se lovi u britanskim vodama je manja od 700 miliona evra (na međusobnu trgovinu od 750 milijardi), ali je u pitanju simbolična važnost za obe strane. Francuski predsednik Emanuel Makron je obećao svojim ribarima da će i dalje moći da koriste britanske vode, a istovremeno i britanski ribari očekuju da konačno u britanskim vodama mogu da love ribu bez konkurencije iz EU.

U toj igri mačke i miša Britanci su izdali naredbu da četiri broda (doduše prilično zastarela) ratne mornarice od 1. januara krenu da privode francuske ribare ako zađu u njihove vode.

Zanimljivo je pritom da su britanske vode bogate skušom, koja se skoro uopšte ne koristi na ostrvu, pa se tako ceo ulov britanskih ribara izvozi u EU. Sa druge strane, Britanci najviše troše tunu i gambore, koji se uvoze sa Mediterana.

Evropljani traže da Britanci mogu da love ne više od 25 odsto ribe nego što sada love i da takav režim potraje bar deset godina. Druga strana insistira da se kvota poveća na 60 odsto i na prelaznom režimu od samo tri godine, posle koga bi sav ulov išao samo Britancima.

Poslednja vest je da su Britanci ponudili kompromis po kome bi se kvota za njihove ribare povećala za 35 umesto za 60 odsto, ali do zaključenja ovog teksta nije postignut dogovor. U pitanju je razlika u vrednosti ribe od svega pedesetak miliona evra i teško je poverovati koliko strasti ribarsko pitanje izaziva na obe strane, pogotovu što bi EU lako mogla da isplati subvencije kojima bi nezadovoljne ribare primirili.

ŠOK ZA KAMIONDŽIJE

Tokom vikenda je došlo do novog zapleta. U UK je zbog naglog širenja novog soja virusa korona uveden defakto karantin za London i jugoistočnu Englesku, a razmatra se i karantin za celu državu. Evropljani su panično reagovali obustavljanjem letova u UK (kao i niz drugih država). Francuska je u potpunosti zaustavila sav drumski saobraćaj preko Lamanša i zatvorila tunel, što je dovelo do ogromnih gužvi.

Samo u ponedeljak je nekoliko hiljada kamiona zaustavljeno u Folkstonu i Doveru čekajući na prelazak u Francusku, kao što bi bio slučaj pri eventualnom Bregzitu bez dogovara. Da bi propustili kamione, Francuzi traže PCR testiranje za vozače, iako do sada niko u Evropi od početka izbijanja epidemije nije postavio takav uslov za vozače kamiona. To je razbesnelo britanske političare koji u tome vide podmukli pritisak Makrona u ključnom trenutku pregovora. Sa jedne strane, to bi moglo da natera London na ustupke, ali je u pitanju rizična igra, jer pruža priliku da se britanskoj javnosti servira priča kako ih Makron namerno maltretira, odnosno da London nije kriv za neuspeh. Sada je već izvesno da će zbog francuske blokade za Božić doći do poremećaja u snabdevaju britanskih prodavnica svežim voćem i povrćem.

Blokada kamiona je dodatno digla tenziju u napetim pregovorima. Obe strane su postale svesne kakav haos može krenuti za samo nekoliko dana.

KO GUBI, A KO DOBIJA

EU carinskom politikom najviše štiti svoju poljoprivredu – srednja carinska stopa je 9,2 odsto dok za ostale proizvode iznosi samo 2,6 odsto. Po pravilima STO, na robu iz država koje trguju sa EU a nemaju ugovor o slobodnoj trgovini obračunavaju se iste carine, pa bi sav izvoz iz UK bio carinjen kao i da dolazi iz Trećeg sveta. Isti princip važi i u obrnutom smeru – uvoz iz EU bi se carinio kao uvoz iz bilo koje države sveta.

UK će od 1. januara primenjivati različitu carinsku politiku poštujući opšta ograničenja STO. Britanci će imati za pojedine artikle niže stope od EU – za električne aparate će se, na primer, primenjivati nulta stopa umesto trenutne od 2,7 odsto. Uvoz delova u vrednosti od 30 milijardi funti će biti oslobođen carine, dok će za automobile i poljoprivredne proizvode postojeće stope biti zadržane.

Tabela: Prosečne carinske stope po grupama proizvoda koje se primenjuju na uvoz u EU – pojedini artikli imaju posebne stope

Najviše će profitirati britanski mlekari, jer će sav uvoz iz EU biti opterećen prosečnim stopom od 37,5 odsto (konkretna stopa zavisi od artikla – kilogram rokfora će biti carinjen u apsolutnom iznosu od 1,4 evra, a parmezana i mocarele 2 evra). Kako se britanski sirevi praktično ne prodaju na kontinentu, štetu će očigledno pretrpeti samo evropska mlečna industrija, koja već ima ogromne viškove robe i ne zna šta da radi sa njima. Sa druge strane, Britanci izvoze jagnjetinu u vrednosti od 200 miliona evra godišnje a to će biti carinjeno u EU sa 12,8 odsto i fiksnim iznosom od 1,71 evra po kilogramu.

Ljubitelji evropskih vina će morati da odreše kesu pošto će, na primer, šampanjac biti carinjen sa 0,5 evra po boci, dok viski, džin i konjak neće biti opterećeni carinama. Najgore će proći kupci automobila sa obe strane Lamanša pošto će se primeniti carina od 10 odsto.

Gotovo je izvesno da će doći do određenog povećanja cena dela poljoprivrednih artikala u UK, kao i do značajnih teškoća da se viškovi koje jedna i druga strana imaju prodaju na nekom alternativnom tržištu. Ukoliko UK sklopi sporazume o slobodnoj trgovini sa nekim drugim državama, može lako da nadomesti uvoz tih artikala iz EU (voće, povrće, mlečni proizvodi), dok će EU mnogo teže naći „mušterije“ za svoje viškove.

Najveći deo industrije, osim proizvođača automobila, neće praktično ni osetiti uvođenje carina koje će za sirovine, opremu i delove iznositi oko 2,5 odsto. S obzirom da britanska funta slobodno fluktuira prema evru, i to po 5–10 odsto godišnje, najveći deo industrije uvođenje carina neće primetiti (više trpe zbog oscilacija kursa).

foto: ap

ZAŠTO JEDNOSTAVNO KAD MOŽE KOMPLIKOVANO

Posmatraču sa strane teško je racionalno objasniti ponašanje EU i UK u ovim pregovorima. Obe strane se poigravaju živcima javnosti a posebno privrednika koji posluju sa obe strane Lamanša zbog relativno minornih detalja.

Da je EU bila malo fleksibilnija sa Terezom Mej, odavno bi se cela situacija završila u njihovu korist. Pre dve godine bi sadašnja rešenja, kao što je neutralna arbitraža oko usaglašenosti propisa, sa britanske strane bila bez dileme oberučke prihvaćena i niko se ne bi mrcvario sa skušama, bakalarom i haringama. Čini se da su u Briselu ipak pritajeno očekivali da UK odustane od Bregzita i zato su otvoreno podržavali poslanike koji su se protivili izlasku iz EU, umesto da traže konstruktivna rešenja sa Vladom. EU je pored toga očigledno želela da „kazni“ UK tako da nikome drugom ne padne na pamet da napusti Uniju. Ta politika je posle izbora u Britaniji neslavno propala i EU se suočila sa neuporedivo težim pregovaračem Borisom Džonsonom.

Istovremeno je epidemija virusa korona ozbiljno uzdrmala ekonomije učesnika. Troškovi koji bi nastali u slučaju no deal Bregzita dodatno bi pogoršali situaciju. Britanija tu svakako neće nimalo dobro proći, posebno kratkoročno, pošto mora sama da trpi enormne troškove pandemije, ali ni EU se neće nimalo dobro provesti.

Međutim, to ne znači da će do dogovora na kraju doći. Džonson zna da bi prevelikim popuštanjem izazvao pobunu istih ljudi u stranci koji su zbacili Terezu Mej.

Odgovornost za Bregzit bez dogovora ne bi ležala samo na jednoj strani, istorija u tom slučaju ne bi bila nimalo nežna prema svim učesnicima u ovoj igranci.