Spektakularni energetski preobražaj: „Tako nešto nije moguće“

Krajem 20. veka, usled prelivanja brazilske, a kasnije i argentinske ekonomske krize, privreda Urugvaja doživljava šok i duboku recesiju koja svoj vrhunac dostiže 2003. godine.

Kriza je ogolela visok stepen zavisnosti izvozno orijentisane urugvajske privrede od znatno moćnijih susednih privreda – Brazila i Argentine. Uočivši ovaj problem, donosioci odluka otpočeli su diverzifikaciju izvoza, fiskalnu konsolidaciju i šire društvene reforme koje su omogućile nov privredni rast.

A onda, 2007. godine, nastupa urugvajska energetska kriza. Kombinacija tri činioca – smanjenje proizvodnje hidroelektrične energije usled suše, poskupljenje proizvodnje termoelektrične energije usled rasta cene naftnih derivata i povećanje tražnje za električnom energijom usled privrednog rasta – uslovila je nestašicu struje širom zemlje.

Poučeni prethodnom krizom, u nameri da uklone još jednu zavisnost koja je uzrok nestabilnosti privrede, ovog puta zavisnost od uvoza naftnih derivata, najpre lož ulja i mazuta kojima je Urugvaj obezbeđivao između 30 i 40 odsto sopstvene proizvodnje električne energije.

Skupštinskom većinom koju su činili predstavnici svih parlamentarnih stranaka, doneta je strateška odluka o sprovođenju politike energetske nezavisnosti.

Dolaskom profesora fizike čestica Ramona Mendeza Galajna na čelo Ministarstva energetike 2008. godine, otpočinje jedan od najspektakularnijih, najefikasnijih i najbržih elektroprivrednih preobražaja zabeleženih na planeti.

Temeljna transformacija

Kao autor predloga zelene transformacije urugvajske elektroprivrede, početnoj neverici i pesimističkim očekivanjima pojedinaca i grupa u zemlji i inostranstvu, sažetih iskazom „tako nešto nije moguće”, profesor Galajn zajedno sa svojim timom sproveo je masovnu izgradnju solarnih elektrana, elektrana na biomasu, vetroparkova i novih hidroelektrana.

Za samo 5 godina, energetski miks koji su dominantno činili hidroenergija i fosilna energija transformisan je u novi miks u kojem obnovljivi izvori čine oko 98 odsto proizvodnje.

Ovim epohalnom poduhvatom, Urugvaj ne samo da je stekao apsolutnu energetsku nezavisnost, već je stvorio procenjenih 50.000 novih radnih mesta, što je oko 3 odsto tamošnje radne snage, stabilizovao je proizvodnju energije, smanjio troškove upravljanja elektromrežom, pročistio vazduh, smanjio ranjivost na klimatske promene, i konačno, smanjio je svoj ugljenični otisak na nivo 30 puta manji od svetskog proseka.

Povrh svega, urugvajska elektroprivreda je postala izvoznik, i od primaoca državnih podsticaja pretvorila se u profitabilnu privrednu granu, čijim se prihodima subvencionišu druge delatnosti.

Foto: AP Photo/Mahesh Kumar A.

Zeleni preobražaj urugvajske elektroprivrede predstavlja materijalan dokaz da je moguće izgraditi održiv, stabilan, pouzdan, jeftin, čist i profitabilan nacionalni sistem za proizvodnju električne energije, i to u roku od svega nekoliko godina. U svetlu ovog primera, mnogi argumenti da još uvek ne postoji adekvatna tehnologija i da je za tranziciju potrebno nekoliko decenija – naprosto više ne stoje.

Zašto je društvo Urugvaja, koje se ponekad naziva „Švajcarskom Južne Amerike”, pre više od deset godina moglo da sprovede uspešnu zelenu tranziciju elektroprivrednog sektora, a Srbija, koja se nalazi u oblasti globalnog žarišta klimatskih promena, jedva da je otpočela taj proces?

Srbija i Urugvaj

Naime, u pogledu ranjivosti na klimatske promene, koja se meri komponentom tzv. GAIN indeksa, a koja dominantno zavisi od geofizičkih činilaca, Srbija i Urugvaj su 2004. godine bili na istom nivou.

Nakon dvadeset godina, Srbija gotovo da se nije ni makla, dok je Urugvaj svoju ranjivost značajno smanjio, prvenstveno prilagođavanjem ključnih privrednih sektora.

Kada je u pitanju miks na kojem počiva elektroprivredni sistem, trenutno u Srbiji oko 60 odsto proizvedene struje potiče od termoelektrana na ugalj, što je najveći udeo uglja u energetskom miksu u Evropi, oko 30 odsto od hidroelektrana, a oko 10 odsto od obnovljivih izvora – sunca, biomase i vetra.

Foto: AP Photo/Rick Bowmer

Ova struktura nije ista, ali je donekle slična energetskom miksu Urugvaja pre tranzicije, u kojem je udeo struje proizvedene iz fosilnih goriva iznosio oko 40 odsto.

Zahvaljujući orografskim karakteristikama koje uslovljavaju polje vetra, teritorija Urugvaja globalno je prepoznata kao oblast posebno pogodna za instalaciju vetrogeneratora, zbog čega je tamošnji udeo energije iz vetra relativno visok.

Međutim, i severoistočni delovi Srbije imaju značajan vetropotencijal pogodan za razvoj vetroelektrana. Isto kao što Srbija ima i veliki solarni potencijal koji je već godinama neiskorišćen.

Nije do bogatstva

Konačno, teza da je Urugvaj bio bogatiji, pa da je iz tog razloga započeo i uspešno sproveo tranziciju, takođe nije tačna. Zapravo, 2003. godine Srbija i Urugvaj bili su na otprilike istom stepenu ekonomske moći, merenom nominalnim BDP-om po glavi stanovnika.

Do 2008. godine i Svetske ekonomske krize, obe zemlje imale su približno jednake stope rasta, uz nešto malo veću uspešnost Urugvaja.

Međutim, od tog trenutka razvojni putevi se razdvajaju, dok Urugvaj doživljava naglu ekspanziju zahvaljujući diverzifikaciji izvoza i energetskoj tranziciji vođenoj od strane profesora Galajna, Srbija preživljava desetogodišnju stagnaciju praćenu poplavom sistemske korupcije i jačanjem ekstraktivnih političkih i ekonomskih institucija.

Nakon pandemije, obe države beleže rast BDP po glavi stanovnika, ali dok je rast Urugvaja zasnovan na energetskoj stabilnosti i izvozu hrane, dotle se rast Srbije odvija u ekstraktivnim uslovima.

Trenutni privredni rast Srbije dobrim delom utemeljen je na netransparentnim, džinovskim javnim projektima koji se finansiraju zaduživanjem, a koji su upitne ekonomske isplativosti i gotovo izvesno opterećeni korupcijom.

Istovremeno, rast BDP-a Srbije praćen je višegodišnjim zanemarivanjem elektroprivrede, vodoprivrede i poljoprivrede, kao i neadekvatnim nivoom obezbeđivanja brojnih javnih dobara i usluga.

Sve se dešava u situaciji kada Srbija može i mora da sprovede preobražaj sličan urugvajskom, ne samo zato što se nalazi u jednom od globalnih žarišta klimatskih promena, već i zbog očuvanja konkurentnosti izvozno orijentisanih preduzeća.

Priča o Urugvajskom društvu i njegovoj čvrstoj nameri da izvrši jednu od prvih i najbržih zelenih tranzicija elektroprivredne delatnosti u svetu, inspirativna je i predstavlja putokaz za sprovođenje pomenute tranzicije i kod nas.

Ona je svakako moguća, u to ne treba sumnjati, ali zahteva adekvatan institucionalni ambijent – pluralističko i demokratsko društvo u kojem je javni interes na prvom mestu.