Šezdeset godina posle prvih bombi svet nikada nije bio ravnodušniji a da, istovremeno, ukupna snaga svetskog nuklearnog arsenala nije bila veća. Dokument Pentagona koji predviđa izmenu američke nuklearne doktrine najavljuje da bi zemlje kao što je Iran mogle i uživo da vide deo tog arsenala
Ljuljaške u parku dok se klate na vetru, nekoliko penzionera na klupama i dva dečaka koja se igraju na toplom jesenjem danu. Bezbrižna scena iz američkih filmova nalik na uobičajeni intermeco pred dolazeću nuklearnu apokalipsu. Kada se ta slika zaista vidi u nekom od naših parkova, mada nema nikakve nuklearne pretnje, može se dogoditi da motiv nuklearne bombe bude razrađen onako kako ga scenaristi apokaliptičnih filmova nikad ne bi očekivali. Jedan dečak pritrčava drugom i uzvikuje „Bang“, što drugog ostavlja sasvim ravnodušnim. „Bomba“, kaže prvi dečak. Drugi se, pak, penje na ljuljašku i samouvereno objašnjava: „Najjača je atomska bomba, ona može da razori celu Zemlju.“ Posle toga, nijedan od dečaka ne pokušava da interpretira eksploziju najjače bombe na svetu. Obojica se samo ljuljaju.
U međuvremenu, daleko od parka sa ljuljaškama, vodeća nuklearna sila i zemlje koje bi da to postanu igraju svoje dečje igre. U najnovijem sukobu sa Iranom, SAD su pokrenule lavinu optužbi za ilegalno razvijanje nuklearnog programa. U zamršenom spletu diplomatskih pritisaka i inadžijskih odgovora, nedavno je postalo jasno da Iran ima nuklearnih ambicija – ova zemlja je odbacila superviziju Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, a na ulicama Teherana okupilo se skoro milion ljudi da podrži nuklearnu bombu u islamskoj proizvodnji. Posle primera jalovih otpužbi sa Irakom, čitav sukob bi bez sumnje ostao na nivou teških reči iz antiterorističkog vokabulara, uz mogućnost konvencionalne vojne intervencije, da se oko 11. septembra ove godine nije pojavila jedna manje-više nezapažena vest koju je preneo AFP. Ova novinska agencija došla je do dokumenta iz odeljenja Pentagona za prilagođavanje promenana nastalim nakon 11. septembra u kome se od američke vojske zahteva „priprema za korišćenje nuklearnog oružja“. Dokument predviđa promenu nuklearne doktrine i mogućnost preventivnih nuklearnih udara na vladine ili nevladine ciljeve. To znači da bi SAD pod nekim izgovorom mogle da upotrebe nuklearno oružje protiv Irana ili bilo koje zemlje optužene za terorizam.
MAD STRATEGIJA: Tokom prvih trideset godina nuklearne ere, uz velik razvoj više nacionalnih nuklearnih programa, nastala je takozvana MAD strategija, kojom je bilo predviđeno da se nuklearno oružje koristi samo kao odbrana od nuklearnih napada. Ova strategija je održavala ravnotežu među nuklearnim silama, ali se uz razne izmene i dopune zadržala i posle pada Berlinskog zida. Do sedamdesetih godina mnoge zemlje razvijale su nuklearna postrojenja za vojne potrebe, ali je sa porastom svesti o globalnoj opasnosti taj trend zaustavljen, tako da je drugih trideset godina nuklearne ere obeleženo skladištenjem i uništavanjem onoga što je u prvih trideset godina napravljeno. Mada je MAD bio na snazi, potpisano je više međunarodnih sporazuma o prekidu proliferacije nuklearnog oružja, a njihov dalji razvoj je u velikoj meri zaustavljen takozvanim NPT protokolom (Non–Proliferation Treaty) iz 1970. godine kome su pristupile skoro sve zemlje koje su do tada bile pokrenule svoje nuklearne programe. Početkom devedesetih stupio je na snagu i sporazum o zabrani nuklearnih proba (CBTB), ali je on u nekoliko navrata bio grubo prekršen.
Čuvanje i skladištenje zaostalog nuklearnog materijala zahteva velika materijalna sredstva, tako da sve zemlje koje su prihvatile NPT dobijaju finansijsku i logističku podršku međunarodne zajednice. Svaki prijavljeni gram uranijuma i plutonijuma nalazi se pod stalnom kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Inspektori IAEA redovno obilaze lokacije na kojima se nalaze nuklearna postrojenja, a većina nuklearnih skladišta je pod njenim elektronskim nadzorom. IAEA, kao agencija Ujedinjenih nacija sa sedištem u Beču, više puta u poslednjih nekoliko godina demonstrirala je svoj integritet, suprotstavljajući se pokušajima SAD da okrive Irak za razvoj nuklearnog oružja, što je bio glavni američki izgovor za početak poslednjeg rata u Iraku.
Za tu vrstu savesnog delovanja, agencija je ove godine podelila Nobelovu nagradu za mir sa svojim predsednikom Mohamedom el Baradejem, ali je sukob sa SAD doneo mnoge neugodne posledice po rad agencije. Budžet IAEA je ozbiljno smanjen, a uz to američka obaveštajna agencija CIA obustavila je saradnju, tako da svoje operativne podatke više ne šalje u Beč. Zapravo, slučaj sa nepostojećim nuklearnim arsenalom Sadama Huseina najbolje pokazuje koliko je IAEA nemoćna da zaustavi sukobe na temu nuklearnog oružja, ma koliko pritom uspevala da očuva svoju neutralnost. Bilo da se nuklearnih oružja nekim čudom dokopaju teroristi ili da ga, nasuprot tome, upotrebi antiteroristička koalicija u preventivne svrhe, što je uz novu doktrinu jedan od mogućih raspleta scenarija u Iranu, teško da će IAEA ili bilo koja druga mirovna organizacija uspeti da zaustavi nuklearni rat. No, to zapravo nije čudno, naročito ako u SAD dođe do izmene nuklearne doktrine. Istorija XX veka je definitivno pokazala da nuklearne udare neke zemlje ne može da spreči jedna kancelarija sa nekoliko računara, gomilom papira i stotinak funkcionera Ujedinjenih nacija, već samo druga nuklearna sila.
REZERVE STRAHA: Da li je zato opravdan strah od nuklearnih oružja? Posle stupanja na snagu NPT-a, čitav svet je iz nuklearne paranoje polako prešao u ravnodušnost na istu temu. Uz svest o nuklearnim opasnostima i primere kao što je nedavno odustajanje Libije od dalje proliferacije nuklearnog oružja, razloga za strah realno ima manje. No, činjenica je da šezdeset godina posle prvih bombi svet nikada nije bio više ravnodušan, a da uporedo s tim ukupna snaga svetskog nuklearnog arsenala nikada nije bila veća. Kada su u avgustu 1945. bačene prve atomske bombe na Japan, eksplozija u Hirošimi imala je snagu eksplozije 15.000 tona običnog TNT eksploziva (15 kilotona), a eksplozija u Nagasakiju 20 kilotona. Prema najnižim procenama, ukupan svetski nuklearni arsenal danas ima snagu od 3000 megatona TNT-a, što odgovara snazi od 150.000 bombi bačenih na Nagasaki. Manje optimistični istraživači smatraju da je u arsenalima nuklearnih sila uskladišteno raznih fisionih i fuzionih oružja ukupne snage do 15.000 megatona, što je uporedivo sa 750.000 bombi kakva je u Nagasakiju za jedan sekund usmrtila 70.000 ljudi. Prema ovogodišnjim podacima objavljenim u delu J. Cirincionea, J. B. Volfstalsa i M. Rajkumara Smrtonosni arsenali: nuklearno, hemijsko i biološko oružje, na svetu trenutno ima više od 27.600 nuklearnih bojevih glava.
Najtačniji uvid u snagu pojedinačnih nacionalnih arsenala može se dobiti kroz raspodele masa uskladištenog nuklearnog goriva. Prema podacima Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost iz Vašingtona (ISIS), ukupna količina radioaktivnog plutonijuma i visoko obogaćenog uranijuma (uranijum koji ima više od 20 odsto radioaktivnog izotopa U235) iznosi 3730 tona. Po podacima ISIS-a, u vojnim zalihama se na kraju 2003. godine nalazilo 2106 tona, od čega su 263 tone plutonijum, a 1843 tone visoko obogaćeni uranijum. Ove zalihe su neravnomerno raspoređene među nuklearnim silama. Pet zemalja koje su započele svoje nuklearne programe pre 1970. godine – SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska – poseduju čak 2103 tone, dok preostale nuklearne sile – Izrael, Indija, Pakistan, Severna Koreja i Iran – sve zajedno imaju samo tri tone nuklearnog materijala. No, mada su neke od njih još daleko od bombi koje se mogu upotrebiti, uopšte se ne može govoriti da su nuklearni arsenali ovih zemalja za potcenjivanje. Svaki kilogram uranijuma i plutonijuma vredi deset hiljada ljudskih života. Zato ništa u vezi sa nuklearnim oružjem nije dečja igra, naročito ako se promeni nuklearna doktrina koja je tokom i posle hladnog rata svet bombi održavala u nekakvoj ravnoteži.
SAD
Sjedinjene Američke Države imaju 10.000 nuklearnih bojevih glava, prema procenama Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA). Veći deo tog arsenala raspoređen je na nuklearnim podmornicama, a ostatak čine interkontinentalni balistički projektili i avionske bombe za dugodometne B2 i B52 bombardere. Prema podacima Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost (ISIS) iz Vašingtona, SAD u vojnim zalihama poseduju 799,5 tona nuklearnog goriva. Mada je američki Kongres predvideo smanjenje nuklearnog arsenala za 50 odsto, SAD planiraju razvoj naprednih nuklearnih oružja. Njihova proizvodnja mogla bi da počne ako dođe do izmene nuklearne doktrine i preventivnih nuklearnih udara na zemlje optužene za saradnju sa teroristima. SAD su od 1945. do 1992. godine izvršile 1030 nuklearnih proba, da bi potom potpisale ugovor o njihovoj zabrani (CTBT). Mada u međuvremenu nisu vršile probe, SAD još nisu ratifikovale ovaj sporazum.
Rusija
Ruska Federacija ima više od 16.000 nuklearnih bojevih glava, sa 1215 tona nuklearnog materijala, po podacima ISIS-a. Veći deo tog materijala uskladišten je na desetak lokacija u Rusiji, uključujući i materijal koji je preuzet od Ukrajine, Kazahstana i Belorusije, ali mnogi eksperti smatraju da nije obezbeđen na odgovarajući način. Poslednjih godina Rusija je pokrenula nekoliko programa za razvoj interkontinentalnih raketa u čijem se vrhu nalazi više nuklearnih projektila koji mogu da izbegnu rakete presretače razvijene u američkom programu strateške odbrane „Rat zvezda“. No, Rusija ulaže velike napore da smanji svoj arsenal čije je održavanje skupo i rizično. Posle 715 nuklearnih proba iz doba Sovjetskog Saveza, Ruska Federacija je obustavila dalje testove. Jedna je od retkih nuklearnih sila, uz Francusku i Veliku Britaniju, koje su i potpisale i ratifikovale CTBT.
Kina
Kina ima oko 400 nuklearnih projektila, sa oko 25 tona nuklearnog goriva. Većina ovih projektila su kratko i srednjedometne rakete, i mada poslednjih godina ne proizvodi novo nuklearno oružje, Kina pokušava da razvije sistem dugodometnih projektila. Kina je izvršila 45 nuklearnih proba, potpisala CTBT, ali ga nije ratifikovala.
Francuska
U francuskom arsenalu trenutno postoji 350 nuklearnih bojevih glava, sa 34 tone nuklearnog materijala, mada je od 1960. godine proizvela 1110 nuklearnih oružja, od kojih su mnoga kasnije demontirana. Sadašnji materijal je raspoređen na 84 bombardera sposobna da nose nuklearnu bombu i četiri nuklearne podmornice od kojih svaka može da nosi 16 projektila. Francuska planira da zameni sadašnji arsenal u nuklearnim podmornicama novim savremenijim projektilima, ali će ga naoružati postojećim nuklearnim bojevim glavama. Izvršila je 210 nuklearnih proba, potpisala i ratifikovala CTBT.
Velika Britanija
Po podacima ISIS-a, Velika Britanija ima 27,5 tona nuklearnog materijala, a prema međusobnom ugovoru koji datira još iz vremena projekta „Menhetn“, Britanci mogu da pozajme nuklearne bojeve glave od SAD. Britanija ima četiri nuklearne podmornice od kojih svaka može biti naoružana sa 16 Trident II projektila i ukupno 48 nuklearnih oružja. Britanija zavisi od američkih kapaciteta tako da nikada nije mogla samostalno da izvodi nuklearne probe. Pod američkim nadzorom izvela je 44 probe. Potpisala je i ratifikovala CTBT.
Izrael
Prema istraživanjima ISIS-a, Izrael ima samo 580 kilograma radioaktivnog plutonijuma. Mada nikada nije objavio podatke o postojanju i broju svojih bombi, taj nuklearni materijal dovoljan je za opremanje 100–170 nuklearnih bombi. Proizvodnja materijala se nastavlja, a Izrael svoje nuklearno oružje može da upotrebi pomoću nekoliko vrsta aviona i balističkih projektila, ali precizni detalji nisu poznati.
Indija
Indija ima 380 kilograma plutonijuma, a po procenama ISIS-a mogućna je i proizvodnja visoko obogaćenog uranijuma. Ovaj materijal je dovoljan za 75–110 nuklearnih bombi. Smatra se da Indija ima komponente da za samo nekoliko dana ili nedelja sklopi nuklearno oružje. Indija proizvodi nove količine plutonijuma, ali nema zvaničnih najava o daljim planovima u razvoju nuklearnog programa. Indija je jedna od nekoliko zemalja koje nisu potpisale ni NPT ni CTBT.
Pakistan
Pakistan ima 40 kilograma radioaktivnog plutonijuma i više od jedne tone visoko obogaćenog uranijuma. Može da proizvede oko 50–110 nuklearnih bombi. Komponente za ovo oružje uskladištene su u delovima, a fisiono jezgro je odvojeno od eksploziva koji služi kao upaljač za bombu. Kao i Indija, Pakistan nije potpisao NPT, ali je zato potpisao CTBT. Smatra se da je od 1998. proizvodnja nuklearnog materijala uvećana.
Severna Koreja
Severna Koreja ima između 15 i 40 kilograma plutonijuma, a količina visoko obogaćenog uranijuma nije poznata. Drugi detalji o severnokorejskom nuklearnom programu takođe nisu poznati, ali CIA pretpostavlja da Severna Koreja može da sastavi devet nuklearnih bombi. Prema nekim neproverenim obaveštajnim izveštajima, Severna Koreja je tokom devedesetih uspela da proizvede dve nuklearne bombe.
Iran
Nije poznata trenutna količina nuklearnog goriva. Sumnja se da je Iran započeo svoj nuklearni program posle 1970. godine. Pod izgovorom da će koristiti nuklearnu energiju u civilne svrhe, Iran je razvio postrojenja za obogaćivanje uranijuma. Pošto je veći deo opreme kupljen u evropskim zemljama, naročito u Francuskoj, nedavno je došlo do sukoba između Irana i Evropske unije zbog 3000 gasnih centrifuga koje Iranci žele da koriste za proizvodnju slabo obogaćenog uranijuma. One godišnje mogu da proizvedu 25 tona slabo obogaćenog uranijuma, koji ne može da se koristi za nuklearne bombe. Međutim, kada rade u bloku, prema procenama IAEA ove centrifuge mogu da proizvedu i dovoljno visoko obogaćenog uranijuma da Iran godišnje napravi dve do tri nuklearne bombe.
Prema klasifikaciji Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost, među zemljama koje su pristupile NPT protokolu, posebnu grupu čine države koje su nasledile nuklearno oružje. To su tri zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza: Ukrajina, Belorusija i Kazahstan. Politička situacija u ove tri zemlje uglavnom je nestabilna, ali one ne predstavljaju nikakvu nuklearnu pretnju. Tokom devedesetih sve tri zemlje su svoj nuklearni arsenal predale Ruskoj Federaciji, a potom potpisale NPT. Preostale zalihe nuklearnog goriva koriste se samo u civilne svrhe i nalaze se pod redovnom kontrolom inspektora IAEA.
Bivša Jugoslavija smatra se jednom od zemalja koje su imale vojni nuklearni program, ali su od njega odustale kada su potpisale NPT. Postoji mnogo dokaza o postojanju nuklearnog programa u SFRJ, ali on nikada nije dostigao nivo zemalja poput Francuske ili Izraela. Poznati jugoslovenski naučnik Pavle Savić, koji je još 1939. godine zajedno sa Irenom Žolio-Kiri radio na cepanju jezgra uranijuma neutronima, tokom kasnih četrdesetih osnovao je Institut za nuklearne nauke u Vinči gde su nastale prve ideje o jugoslovenskoj bombi. Na sastanku državnog vrha održanom 17. januara 1950. Edvard Kardelj je rekao: „Mi moramo imati atomsku bombu. Makar nas koštala polovine godišnjih prihoda.“ No, i pored raznih intencija i velikog ulaganja u tri jugoslovenska nuklearna instituta, nije učinjeno mnogo da se realizuje ovaj Kardeljev stav. Tokom 1948–1952. potrošeno je više od 35 miliona dolara za razvoj nuklearnog programa. Od 1955. program je nadgledao Aleksandar Ranković i mada je uranijumsko gorivo uglavnom kupljeno u Sovjetskom Savezu, na izgradnji reaktora u Vinči SFRJ je sarađivala sa Norveškom. Kasnije je program obustavljen, da bi 1974. bio obnovljen kao Program A, koji je vodio pukovnik Martin Sajnkar. U međuvremenu, SFRJ je javno zagovarala protivljenje širenju nuklearnog oružja, ali je ovaj program sasvim obustavljen tek 1988. godine. Rezultati su izostali zbog nedovoljnih ulaganja, neažurnosti vojnih vlasti, birokratskih zavrzlama i pacifizma naučnih radnika koji su ovaj program koristili uglavnom da nabave opremu za svoje laboratorije. Titova bomba je izvesno bila tema za igru između dve nuklearne sile, što se najbolje moglo primetiti u vreme NATO bombardovanja. U seriji članaka u „Njujok tajmsu“ tokom aprila 1999. raspravljano je o tome kolika opasnost preti od šezdesetak kilograma uranijuma u Vinči, s obzirom da u to vreme inspektori IAEA nisu mogli da ga kontrolišu. Kasnije, posle petooktobarskih promena, taj uranijum je izvezen iz zemlje i prenesen u Rusiju.
Sve više Ukrajinaca spremno je da razmotri pregovore s Rusijom, ali odbijaju da ih vide kao priliku za teritorijalne ustupke. Stručnjaci ističu da bi svaki dogovor morao uključivati međunarodne garancije
Donald Tramp uskoro stupa na predsedničku dužnost. Tvrdi da nema nikakve veze sa ultrakonzervativnim „Projektom 2025“, ali više autora tog manifesta najverovatnije će biti članovi njegove administracije. Šta očekuje Ameriku
Mir i zajedništvo napustili su gradić Vitlejem na Zapadnoj obali, koji drugi Božić zaredom dočekuje u senci rata. Isusovo rodno mesto više ne privlači turiste, stanovnici odlaze, a u vazduhu se osećaju tuga i tišina
Nakon pojave groznice, Bil Klinton je u pondeljak prebačen u bolnicu, a već narednog dana pušten je na kućno lečenje. Pre toga hospitalizovan je 2021. godine zbog infekcije koja se proširila na njegov krvotok
Donald Tramp prezire Svetsku trgovinsku organizaciju. Stručnjaci se pribojavaju da bi ona, kao zaštitnica siromašnijih zemalja, mogla da bude potpuno skrajnuta. Udar na ekonomije bio bi dramatičan
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
