Dok su američki mediji prepuni detalja o poslednjim trenucima monstruoznog ubice, evropski mediji i organizacije ne kriju gnušanje i osudu
Timoti Mekvej, koji je 11. juna pogubljen u zatvoru u američkoj državi Indijani, oprostio se od života upravo onako kako je i želeo: kao zvezda među teroristima i osuđenicima na smrt. Mekvej je prvi osuđenik nad kojim je izvršena smrtna kazna po saveznom zakonu u 38 godina. Pre njega, 1963. godine u Ajovi je obešen Viktor Heri Fegjuer, ali njegovo pogubljenje nije izazvalo ni približno toliku medijsku senzaciju.
Mekvejevo pogubljenje kroz staklo posmatralo je desetoro ljudi, rodbina i žrtve njegovog zločina od pre šest godina koji je on brižljivo isplanirao, baš kao i način na koji će okončati. Aprila 1995, Mekvej je kamionom bombom teškom 3,5 tone u vazduh digao vladinu zgradu u srcu Oklahoma Sitija. U ekploziji je poginulo 168 osoba, među kojima 19 dece. Soba odakle odabrani mogu da posmatraju izvršenje smrtne kazne, što nije neobično u onim američkim državama gde je i dalje na snazi smrtna kazna, bila je premala da primi sve žrtve ili ožalošćene koji već šest godina čekaju na ispunjenje pravde. Zato su vlasti učinile presedan i omogućile da 232 žrtve posmatraju pogubljenje u direktnom televizijskom prenosu na mestu zločina u Memorijalnom centru u Oklahoma Sitiju koji je izgrađen na mestu gde se nekada nalazila glavna meta Mekvejovog napada.
RODBINA I NOVINARI: Trenutak kada se u venu osuđenikove desne noge ubrizgava smrtonosna injekcija, osim advokata pratilo je iz neposredne blizine i deset novinara. Terorista nije mogao da vidi rodbinu i žrtve koje su ga posmatrale iz susedne sobe preko stakla-ogledala, ali ga je od novinara delilo obično staklo. Pre nego što mu je u venu ubrizgan otrov, Mekvej se kratkim naklonom glave oprostio od predstavnika sedme sile. Rodbinu i žrtve nije udostojio nijednim pogledom. Zatim je ostao da leži zagledan u plafon, na kome se nalazila kamera koja je omogućila ostalima u Oklahoma Sitiju da prate kako se Mekvej oprašta od života.
Nezapamćen broj novinara tiskao se na travnjaku ispred zatvorske zgrade, dok je oko stotinak protivnika smrtne kazne demonstriralo u blizini. Među demonstrantima je bilo i ekscentrika koji su hteli da iskoriste prisustvo toliko velikog broja kamera poznatih TV stanica za ličnu promociju.
Tako je, zahvaljujući modernoj tehnologiji i napretku telekomunikacija, više od 200 osoba moglo u direktnom prenosu ili neposredno da prati jedno pogubljenje. Cilj eksperimenta bio je da žrtvama i ožalošćenima koji su u eksploziji izgubili svoje najdraže pruži malu utehu ili tračak spokoja. Među njima je malo onih koji su odbili ovu jedinstvenu priliku da vide pogubljenje ubice, a nema nijedan koji smatra da je kazna neodmerena.
BEZ UZBUĐENJA: No, gledaoci ipak nisu dobili ono što su tražili. Ne samo što se terorista ni u sekundama pred smrt nije pokajao za svoje nedelo, već na njegovom licu nije mogao da se primeti ni tračak straha od smrti. Iako zadovoljni što su mogli da se neposredno uvere da Mekvej nije više među živima, posmatrači su ostali razočarani, neki od njih i dodatno traumatizovani od ovog neobičnog iskustva. „Sve je bilo previše bolnički, trajalo je samo nekoliko minuta i za njega bezbolno“, razočarano je novinarima okupljenim ispred Memorijalnog centra izjavila Sju Ašford, koja je tog tragičnog aprilskog dana radila u prodavnici preko puta vladine zgrade. „Nije ni najmanje patio, samo je zaspao. Monstrum je zaspao.“ Tonja Smit, koja je za dlaku izbegla smrt jer je iz zgrade izašla nekoliko minuta pre eksplozije bila je još gnevnija: „Trebalo je da ga oblepe eksplozivom i da ga puste da tako živi u neizvesnosti. Da nikada ne zna kada će bomba na njegovom telu biti aktivirana. To bi bila pravedna kazna, da oseti makar delić užasa koji su osetile njegove žrtve.“
Dok su američki mediji prepuni detalja o poslednjim trenucima monstruoznog ubice, od toga da li je u sladoledu koji je pojeo u poslednjem obroku bila obična čokolada ili ona sa mentolom, evropski mediji i organizacije ne kriju gnušanje i osudu. Usitinu, SAD su jedina zemlja koja pripada demokratskom svetu gde je i dalje na snazi smrtna kazna. Evropske zemlje odbacile su smrtnu kaznu (i Savet Evrope i Evropska unija kao preduslov za prijem u članstvo zahtevaju od vlada da ukinu smrtnu kaznu). Pored toga, meta kritike bio je i način na koji je smrtna kazna izvršena, kao i medijska senzacija koja je pratila slučaj Mekvej. U saopštenju Saveta Evrope kaže se: „Timoti Mekvej bio je hladnokrvni ubica. Nikome neće nedostajati. Ali je način na koji je umro tužan, jadan i pogrešan.“
Prekor je na mestu, ali s njim bi se terorista Mekvej teško složio. Gledaoci su bili razočarani što im se Mekvej nije direktno obratio kraćim govorom, na šta je imao pravo. Umesto toga, kao što je i najavio, za sobom je ostavio rukom ispisanu poruku, zapravo stihove pesme Invictus (Nepobedivi), koju je 1875. napisao američki pesnik Vilijam Ernest Henli a koja govori o prkosu. „Glava mi je krvava, ali ne i pognuta“, kažu stihovi pesme koja se završva rečima: „Ja sam gospodar svoje sudbine, kapetan svoje duše.“
Članovi Odbora kojem je poverena istraga u aferi mrtvog američkog bogataša naglasili su da je njihov cilj da utvrde “kako je tako aktivan predator mogao da deluje očigledno nekažnjeno tako dugo, uprkos jasnim dokazima o njegovim zločinima koji su predočeni vlastima još 1994. godine”. Uprkos ogromnoj količini dokumenata koji su bačeni u javni domen, ostaje nejasno koliko smo bliži odgovoru na ovo pitanje
Povratak zapadne hemisphere u fokus spoljne i bezbednosne politike SAD i postojanje onoga što se naziva “Donroovom doktrinom” zahteva razumevanje korena ove politike. Intelektualni, državnički i politički legat najvećeg američkog velikog stratega u XIX veku i idejnog tvorca Monroove doktrine Džona Kvinsija Adamsa svakako je prvi i najvažniji korak u celom tom procesu
“Kako bismo u budućnosti pronašli održiv oblik postojanja pravoslavlja u Ukrajini, neophodno je započeti smirenu i otvorenu raspravu o ovom pitanju sa drugim pomesnim Crkvama. Što duže svi zajedno odbijamo takav razgovor, to će rešavanje ovog problema u budućnosti biti složenije”
Feljton o jednoj pesmi od 106 reči koja je pre šest decenija najavila današnju epidemiju usamljenosti, o samoći u ritmu lake muzike, o biznisu usamljenosti, o klasnom jazu usamljenika, beskućnicima i usamljenicima, o posesivnom individualizmu, o ekonomiji usamljenosti, o “neameričkoj samoći” i krizi muškog prijateljstva, o umreženim zumerima samotnjacima, o staračkoj čamotinji, o američkim samcima, o 40 odsto ruskih jednočlanih domaćinstava i o dva odsto ljudi bez igde ikoga u staračkoj samotinji u Srbiji, o netačnom imenu svakodnevne jadikovke
Sukob između Ruske pravoslavne crkve i Vaseljenske patrijaršije najdublje se prelama u Ukrajini, gde paralelno deluju dve crkvene strukture. Arhiepiskop Ukrajinske pravoslavne crkve Silvester u intervjuu za „Vreme” govori o prekidu veza sa Moskvom, izostanku dijaloga sa Carigradom i opasnosti od crkvene izolacije
Manja Grčić dolazi u RTS sa imidžom ratraka – između novinarstva, odanosti režimu i krupnom kapitalu, uvek je birala drugo dvoje
U čemu su sličnosti i razlike razlika između klasične mafijaške porodice i mafijaške države? Kakvu ulogu oba slučaja igra Capo di tutti capi? I gde je tu Srbija
Milo Đukanović vladao je Crnom Gorom 32 godine. Vučić bi bar toliko da mešetari Srbijom, znači još jedno 18 godina – policijskom silom, tajnim službama, paravojnim partijskim formacijama, zauzdanim pravosuđem i pobesnelim tabloidima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
