Smežurana pomorandža

Specijalno za „Vreme“ iz Kijeva

Od Beograda do Kijeva vozom se putuje trideset šest sati. Do Moskve još pola dana, a do Vladivostoka celu nedelju. Upravo na tim beskrajnim postsovjetskim prostorima pojava „narandžaste revolucije“ na ulicama Kijeva pre godinu dana bila je pravo iznenađenje, kada je nenasilnom „eksplozijom masa“ smenjen režim ukrajinskog predsednika Leonida Kučme, koji je uživao značajnu podršku Moskve. Zaokret priče odigrao se početkom ove jeseni kada je navodno zbog korupcije naglo smenjena vlada premjerke Julije Timošenko, a nekadašnji politički oponenti, predsednik Ukrajine Viktor Juščenko i njegov prošlogodišnji protivkandidat koga je favorizovao Kučma Viktor Janukovič, sklopili sporazum o saradnji. Taj veliki obrt komentariše se kao početak drugog poluvremena političke borbe za vlast u Kijevu i kao priprema za parlamentarne izbore koji će se u Ukrajini održati u martu 2006. godine.

PROCENE: Za sada je teško proceniti koje će partije i koalicije sklopiti „dilove“ za parlamentarne izbore. Posle promene u odnosima Timošenkova–Juščenko sve varijante su moguće. Činjenica je da prema ispitivanjima javnog mnjenja polako raste rejting eks-premijerke Julije Timošenko, koja je u očima naroda žrtva političkih intriga. Čoveku koji je svoje lice bukvalno žrtvovao za „narandžastu revoluciju“ i kome je prošle godine pre revolucije znatno porastao rejting nakon trovanja, predsedniku Viktoru Juščenku, sada rejting uveliko opada. Prema mišljenju nekih sociologa, ostalo je mnogo otvorenih pitanja na koja predsednik Juščenko nije odgovorio. Od toga ko je ubio čuvenog novinara Georgija Gongadzea (tragedija slična slučaju Slavka Ćuruvije) do onog krucijalnog – zašto „narandžasti gazda“ ne hapsi svoje trovače. Politički paradoks je i nagli porast rejtinga Viktora Janukoviča koji bukvalno na političkoj promociji ne radi ništa. Dok se „narandžasta koalicija“ skandalozno raspadala uz međusobne optužbe za korupciju, Janukovič je pribegao ofucanoj narodnoj mudrosti – ćutanju.

SVADBA: Na ulicama Kijeva odigrava se dinamičan političko-društveni život kao zagrevanje za predstojeće parlamentarne izbore. Pričamo s ljudima i saznajemo da su uglavnom nezadovoljni zbog neispunjavanja predrevolucionarnih obećanja, najavljenih reformi, pitaju se zbog koga su se za vreme demonstracija prošle godine nekoliko nedelja smrzavali. Najaktivniji su penzioneri koji se svađaju oko toga ko je u Drugom svetskom ratu bio u pravu: nacionalisti ili komunisti. Društvo u Ukrajini je poprilično podeljeno kad je reč o tome, kao i u većini zemalja postkomunističkog bloka, a specifičnost je u tome da je osećaj nacionalne pripadnosti veoma porastao posle „narandžaste revolucije“ koju je čuveni autor Velike šahovnice Zbignjev Bžežinski okarakterisao kao jedinstven primer „svadbe nacionalizma i demokratije“. Na glavnoj ulici Kijeva, Hreščatiku, vidljivo su prisutni nacionalni simboli – grb „trozub“ i plavo-žute zastave. Na javnim mestima često se čuju ukrajinska himna i herojski marševi. To je atmosfera koju bi Evropa zbog nedavne političke prošlosti teško tolerisala Srbiji. Ma koliko nove vlasti poslednjih godinu dana teže integraciji u NATO i Evropsku uniju, sovjetske navike su vidljive na svakom koraku: prosjaci, neuhranjenost, ispijanje votke radnim danima u vreme ručka, čak i među predstavnicima takozvane srednje klase.

PORODICA: Moja prijateljica u Kijevu živi sa milionerom, državljaninom Ruske Federacije. Poslednjih nekoliko godina mnogo biznismena iz Moskve zbog različitih razloga proširuje svoje poslove na Ukrajinu. To što je odmah uočljivo kod mnogih biznismena bivšeg Sovjetskog Saveza jeste nesrazmera između njihovih godina i kapitala koji poseduju. Na primer, prijatelj moje prijateljice ima 32 godine, nešto manje od najbogatijeg čoveka Ukrajine Rinata Ahmetova, ili pak čuvenog ruskog tajkuna Romana Abramoviča koji je napunio trideset devet. Dok sedimo i pijemo čaj, pitam je iz kakvih to „porodica“ izlaze milioneri. Ona se smeje i kaže da na Istoku čak ni novinari tako nešto ne pitaju. Pričamo i o bivšoj premjerki Juliji Timošenko za koju se tvrdi da je „teška“ 12 milijardi dolara i da je bila glavni inicijator „narandžaste revolucije“ s ciljem da svrgne „Kučminu porodicu“, tačnije zeta bivšeg predsednika Leonida Kučme, Viktora Pinčuka, koji se smatra njenim najvećim ekonomskim oponentom. Timošenko i Pinčuk su poreklom iz industrijski bogatog grada istočne Ukrajine – Dnjepropetrovska, a njihov rivalitet datira još iz perioda ranih devedesetih. Raspad „narandžastog para“ Timošenko–Juščenko u novinarskim kuloarima Kijeva komentariše se kao prevelik pritisak tadašnje „gvozdene“ premjerke Julije Timošenko na biznismene iz okruženja Leonida Kučme i kao najava reprivatizacije desetine strateških firmi koje su za vreme Kučmine vlasti bile navodno stečene na protivzakonit način. Prozapadno i proreformski orijentisana, boreći se protiv proruskih oligarha u Ukrajini, Julija je uletela u mreže tri Viktora – Juščenka, Janukoviča i Pinčuka. Među obećanjima tadašnjih „narandžastih revolucionara“ bila je reprivatizacija jedne od strateških ukrajinskih firmi, giganta metalurgije Krivoriž stalj, koju je Kučmin zet Pinčuk neposredno pre revolucije kupio za nešto manje od milijardu dolara. Pre mesec dana fabrika je ponovo prodana na aukciji najvećem svetskom proizvođaču čelika, britanskoj firmi Mital stil za šest puta veću cenu. Nezvanično se saznaje da u privatizaciji Krovoriž stalja značajan uticaj imala biznis-grupa Julije Timošenko. Moja prijateljica se smeje i pijuckajući čaj komentariše: „To ti je kao u holivudskom filmu Elijen protiv Predatora – ma ko dobio, raja gubi.“

Što se tiče zapadnog uticaja na parlamentarne izbore, zakazane za proleće 2006. godine, prognozira se da će Zapad podržati one političke snage koje će omogućiti puštanje u promet naftovoda Odesa–Brodi–Gdanjsk (Ukrajina–Poljska), koji bi trebalo da bude alternativa snabdevanja Kaspijskog u zapadnoj Evropi. Taj naftovod sada koriste Rusi u suprotnom pravcu – Brodi–Odesa i na taj način kontrolišu protok nafte prema terminalu na Bosforu.

VOZ: Kijev–Ljvov. Krećemo se prema privredno siromašnijim predelima Ukrajine bližim Evropskoj uniji. U kupeu sa mnom putuje 79-ogodišnja bakica, Jermenka koja se posle pada Berlinskg zida preselila u Sjedinjene Države gde postoji brojna jermenska dijaspora. Bakica je vitalna i komunikativna kao većina ljudi iz kavkaskog regiona. Pokušavamo da poslušamo jutarnje vesti koje se veoma loše čuju na starim zvučnicima sovjetske proizvodnje. Na radiju kažu da je u Azerbejdžanu uhapšeno šesnaest ukrajinskih posmatrača koji su doputovali u Baku na parlamentarne izbore iz redova nevladine organizacije Pora, istih onih koje su pre „narandžaste revolucije“ obučavali srpski „otporaši“. Već se po ko zna koji put čulo – azerbejdžanske vlasti kažu da ni po koju cenu neće dozvoliti eksportovanje „narandžastre revolucije“. Bakica komentariše kako je nedavno u krugovima jermenske dijaspore Sjedinjenih Država priložila znatnu sumu novca za podršku jermenskoj opoziciji. Znači, moguće sledeće krizno žarište i takozvane „šarene revolucije“ u komšiluku južnog Kavkaza su – Azerbejdžan i Jermenija. Dok slušamo vesti, gledamo kako napolju sviće. Romantičan pejzaž ukrajinskog sela s kraja devetnaestog stoleća razgolićuje surovu istinu kraha agrarne politike aktualne ukrajinske vlade u pedesetmilionskoj državi, koja je po svojoj prirodi zemlja seljaka zemljoradnika. Na radiju se čuje komentar jednog rukovodioca čuvene ukrajinske Privat banke koji tvrdi da socijalni mir u Ukrajini čuvaju ekonomski emigranti. Skoro svaka porodica ima nekog na privremenom radu u zapadnoj Evropi, uglavnom Španiji, Italiji. Prema rečima istog bankara, radnici emigranti u zemlju unesu preko dvadeset milijardi dolara što je više od godišnjeg budžeta Ukrajine.