Od našeg specijalnog izveštača sa Bliskog istoka
Dok je u ponedeljak u Briselu „mlada i ne tako mlada Evropa“ uspela da se okupi u odbrani zajedničkog stava o iračkoj krizi, samo malo jugoistočnije, na Bliskom istoku, arapski lideri su se još konsultovali da li da se uopšte sastanu na najvišem nivou, i zašto. Dilema je slična kao i za evropsku petnaestorku – objaviti podelu ili ne? Razlika je međutim velika: osim što za njih geostrateški ulog ima niži nivo, iako neposredniji, linije podele među susedima Iraka pre prate konture višedimenzionalne arabeske nego obične „generacijske razlike“.
Određuju ih koliko opšta nepopularnost režima Sadama Huseina, njihovi međusobni odnosi, kompleksna arhitektura zasnovana na izraelsko-palestinskom sukobu, toliko i strah od ekonomske katastrofe zbog očekivanog pada cene nafte i od američke „demokratizacije“ regiona koja bi mogla uzdrmati i njihove režime. U kalkulaciju – ako je ima –uključena je i očekivana radikalizacija islamskog faktora i Kurda, što čini realnom pretnju od raspada Iraka. Čak i ako SAD uspeju da garantuju iračke granice, u šta mnogi analitičari ozbiljno sumnjaju, Bliski istok sa američkim protektoratom u centru neće biti isti posle rata.
Uprkos takvoj perspektivi, ili upravo zbog kontradiktornih interesa, raspoloženje na koje je naišao šef grčke diplomatije i predsedavajući Ministarskog saveta EU-a Jorgos Papandreu prilikom turneje po regionu, bilo je – rezignacija. Razgovori u Damasku, Amanu, Bejrutu, Kairu, koji su uključivali i predstavnike Palestinaca, bili su pokušaj da arapski lideri zauzmu „proaktivniji“ stav protiv rata i eventualno prihvate zajedničku diplomatsku akciju sa EU-om, insistirajući da se Bagdad apsolutno povinuje Rezoluciji 1441 Saveta bezbednosti. Papandreuovi sagovornici ukazivali su i na posledice vojne intervencije, među kojima prednjači očekivani talas od oko 600.000 izbeglica – 40 odsto u Iranu, 30 odsto u Turskoj i još toliko u Siriji i Jordanu. Na stolu je bilo i hronično bliskoistočno pitanje – palestinsko, sa zahtevom arapskih zemalja da se paralelno radi na njegovom rešavanju, što Grčka takođe podržava. Pretpostavlja se da je izokola bio dotaknut i sve manje verovatan scenario vezan za eventualno rušenje Sadama Huseina i pripremanje naslednika i/ili egzila…
I pored uveravanja iz Papandreuovog štaba da se zemlje regiona toliko protive ratu da su uspele da postignu jedinstvo, i čak se mobilišu na toj liniji, na to nije ništa ukazivalo kada su se desetak dana kasnije, u prošlu nedelju u Kairu, sastali ministri Arapske lige. U vazduhu je ostao dogovor o održavanju Samita 22-člane organizacije, „mlađe sestre“ mnogo ozbiljnije Islamske konferencije (40 zemalja), koja će iskoristiti samit nesvrstanih (114 zemalja) krajem februara u Kuala Lumpuru za svoj sastanak na vrhu. Joušef al Ahmed, ambasador Sirije, glavnog oponenta održavanja samita, objasnio je to potrebom da samit pošalje jasnu poruku arapskog sveta protiv rata jer će u protivnom to biti „katastrofa za arapsku naciju“.
U skladu sa svojim interesima, predstavnici arapskih zemalja podelili su se u dva glavna tabora: jedan, vođen najugroženijom Sirijom, smatra da „jasnu poruku“ treba slati Vašingtonu, i drugi, koji smatra da je treba uputiti Bagdadu. U njemu prednjače Kuvajt i Katar u kojima već postoje američke baze, kao i najveći pobornik održavanja samita, Egipat, koji susedi kritikuju zbog flerta sa Izraelom.
Arapski „proaktivan“ stav o krizi iscrpio se ovoga puta u opredeljivanju za jedan pravac akcije – ukidanje vojne podrške u slučaju napada na bezbednost i jedinstvo Iraka. U simboličnoj, neobavezujućoj rezoluciji koju su ministri jednoglasno usvojili u Kairu osuđuje se bilo kakva jednostrana akcija protiv Iraka, a Bagdad se poziva da sarađuje sa inspektorima UN-a. Međutim, nikakve restrikcije nisu predviđene za Bahrein, Kuvajt i Katar, gde se već nalaze desetine hiljada američkih vojnika.
U očekivanju daljih poteza, šest iračkih suseda – Kuvajt, Saudijska Arabija, Jordan, Sirija, Turska i Iran – verovatno teška srca razmatraju „dan posle“, koji će za većinu svanuti u vidu neprijateljskog okruženja u kojem će biti teško održavati stare balanse. Osim eventualno Jordana i Kuvajta, zasad izgleda da je jedini dobitnik Turska, ne toliko zbog neizvesne okupacije severnog Iraka naseljenog Kurdima, koliko zbog toga što bi sprečila stvaranje države ili zauzela najplodnija naftna polja u Mosulu i Kirkuku. Pazar se tvrdi sada, i to otvoreno – bilateralno sa SAD i kroz članstvo u NATO-u. Iako je tursko javno mnjenje protiv rata, izgleda da se nova islamska vlada povukla pred vojnim establišmentom u senci i nastoji da koliko-toliko obezbedi krhku ekonomiju koja izlazi iz najdublje krize od 1945. Ankara tvrdi da ju je Zalivski rat 1991. koštao više od 30 milijardi dolara, a predračun za najkraću verziju predstojećeg rata iznosi oko 16 milijardi dolara – upravo onoliko koliko kredita očekuje od MMF-a. Posao još nije utvrđen, iako je Vašington najavio da će dati Turskoj šest milijardi bespovratno i još 20 u garancijama za podršku vojnoj intervenciji koja bi, kako ocenjuju stručnjaci, inače bila nemoguća.
