Skupo prisluškivanje

U borbi protiv sve rasprostranjenijeg terorizma, jedna od osnovnih mera je prevencija, pravovremena informacija o idejama i namerama terorista. Da bi se došlo do tako važnih podataka, sve policije sveta koriste isti metod: prisluškivanje telefona svih sumnjivih. Na žalost policije, svakim danom sve je više i sumnjivih i mobilnih telefona, tako da je obim posla sve veći, a rezultati nisu uvek vidljivi. U Španiji se, prema podacima za 2004, legalno prisluškuje – dakle uz odgovarajuće sudske naloge i odluke – oko 37.000 mobilnih aparata i oko 3500 fiksnih. Policija, naravno, neće saopštiti „strukturu“ prisluškivanih, ali nije teško zaključiti da je reč, uglavnom o strancima, posebno arapskog porekla, kao i mogućim pripadnicima lokalne baskijske separatističko-terorističke organizacije ETA. Naravno, prisluškuju se i obični kriminalci i pripadnici raznih mafija i klanova koji su poslednjih godina u Španiji pustili duboke korene.

Posle napada Al kaide na Madrid 11. marta 2004. ispostavilo se da su nadležene službe bile na tragu mnogim organizatorima i učesnicima atentata, ali da je u celoj organizaciji bilo i propusta zbog sasvim banalnog razloga: nije bilo dovoljno para da se plate prevodioci koji bi skinuli sve što je bilo snimljeno…

Ako se prisluškivanje uzme kao nešto sasvim legalno i ako se pretpostavi da se odvija po zakonu i ustavu (član 18. španskog ustava garantuje „tajnu komunikaciju, posebno pisama, telefonskih razgovora i telegrama, osim u slučaju sudskih naloga…“), u praksi se pojavljuje vrlo bizarno pitanje: ko snosi troškove prisluškivanja? Obično se misli da je to policija, ali to je samo delimično tačno. Naime, država pokriva troškove samo onih poziva koji su preusmereni ka jednom od centara za prisluškivanje, dok u ostalim slučajevima (osoblje, informatika, obrada podataka) troškovi idu na račun telefonskih kompanija.

Sada se, međutim, situacija dodatno komplikuje, pre svega na ekonomskom planu. Zakon Evropske unije predviđa obavezu telefonskih kompanija da čuvaju sve podatke o svojim klijentima 12 meseci, dok je u Španiji važeći zakon koji predviđa čuvanje podataka (pozvani broj, dužina razgovora, vreme i mesto) do tri meseca i samo u izuzetnim slučajevima, opet uz sudski nalog, duže od tog perioda. Telefonske kompanije su izračunale da će produženje roka na godinu dana doneti dodatne troškove od najmanje 20 miliona evra, ali i još jedan veliki problem: kompanije će morati da identifikuju sve svoje klijente, što znači i one koji koriste ‘pripejd’ kartice, dakle bez fiksnog ugovora sa telefonskom kompanijom. A takvih je 60 odsto od oko 39 miliona mobilnih telefona u Španiji koja ima 42 miliona stanovnika!

U Švajcarskoj, koja je van EU, već je na snazi zakon koji traži potpunu identifikaciju svih korisnika mobilnih telefona, a usvojen je posle velike propagandne kampanje. U Španiji i drugim zemljama EU identifikacija „anonimnih“ klijenata zasad uglavnom ide preko stimulacije: u zamenu za identitet korisnici dobijaju gratis minute. U Španiji je tako već identifikovano oko 30 odsto korisnika mobilnih telefona, ali još uvek ostaje oko 16 miliona nepoznatih klijenata.

U policijskim krugovima se procenjuje da je, sa stanovišta bezbednosti, apsolutno neophodna identifikacija svih klijenata, jer se samo tako u svakom momentu, uz uredan sudski nalog, može prisluškivati razgovor sumnjivih. Osim ustava, materiju reguliše i više španskih zakona, ali ovde nije reč o pravnom, već o tehničkom aspektu problema. Policija nema ni ljudske ni finansijske resurse u dovoljnoj meri da kontroliše sve sumnjive i to, zbog obima posla, postaje svojevrstan problem. Vlada Hoze Luisa Sapatera priprema formiranje neke vrste „međuministarske komisije“ koja bi se bavila pravnim, organizacionim, pa i ekonomskim pitanjima prisluškivanja sve većeg broja ljudi na teritoriji Španije. U komisiju će ući predstavnici policije, odbrane, industrije, kao i predstavnici telefonskih kompanija. Zanimljivo je da je nacrt predloga o osnivanju ove komisije stigao u Savet za telekomunikacije 6. jula, samo dan pre atentata u Londonu.