Po spuštanju zavese na samitu, bilo je dovoljno samo dva sata da Bukurešt počne da liči na grad u kome prethodna tri dana kao da se ništa nije dogodilo. Kako se i poslednja kolona sa diplomatama uputila ka bukureštanskom aerodromu, tako je centar grada ponovo bio prepun automobila, policajci koji su se mogli videti na svakom koraku, nestali su, a pojavili su se i prvi prosjaci koji su prolaznicima tražili cigaretu. Jedino su džinovski plakati sa logom samita na zgradi Parlamenta i reklama sa likovima Buša, Putina, Merkelove, Sarkozija i Baseskua na video-skrinu, na trgu Unirea, svedočili da su se tu donosile odluke koje se tiču čitave planete
Specijalno za „Vreme“ iz Bukurešta
Velika nervoza vladala je po hodnicima kolosalnog zdanja rumunskog parlamenta u četvrtak ujutru 4. aprila, dok su trajale poslednje pripreme za početak zasedanja Saveta NATO-a, najvišeg tela Saveza koje čine šefovi država i vlada zemalja članica. Najveći ikada održani samit, u Bukureštu, bio je skup velikih očekivanja. Odlazeći američki predsednik Džordž Buš nameravao je da predsednički mandat okonča sa tri spoljnopolitička cilja: da uvede pod kišobran alijanse Ukrajinu i Gruziju i formalno proširi savez na tri zapadnobalkanske zemlje, Hrvatsku, Albaniju i Makedoniju, zatim, da omogući trupama u Avganistanu normalno snabdevanje gorivom i drugim „neborbenim“ materijalom (kojima u ovom trenutku talibanski pobunjenici sve više zagorčavaju život), i da pokuša da zatvori poglavlje nesuglasica sa Rusijom zbog antiraketnog štita.
Uoči dolaska u Bukurešt, Buš je boravio u Ukrajini, gde je poručio da, bez obzira na moguće probleme, proširenje NATO-a na istok ostaje njegov prioritet za bukureštanski samit.
„Daću sve od sebe da Ukrajina i Gruzija budu uključene u akcioni plan za članstvo“, rekao je u Kijevu, gde je uveravao predsednika Viktora Juščenka da će u Bukureštu uraditi sve kako bi dobio podršku saveznika, pre svega nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Nikole Sarkozija.
Međutim, već veče uoči zasedanja bilo je jasno da stvari neće ići tako glatko. Tog dana, na sednici Transatlantskog saveta, koji čine zemlje članice i partneri NATO-a, vodila se žestoka, učesnici kažu i „nervozna“ rasprava o proširenju saveza. Predstavnici Nemačke i Francuske najavili su da neće podržati uvođenje dve bivše sovjetske republike u akcioni plan za članstvo, kako ne bi poremetili odnose sa Rusijom, a problem je napravila i Grčka, koja je otvoreno stavila do znanja da neće podržati prijem Makedonije, pošto dve zemlje nisu napravile dogovor o imenu ove bivše jugoslovenske republike. Čitavo veče i noć, najpre na radnoj večeri a potom i u brojnim bilateralnim susretima, trajalo je ubeđivanje, ali su konkretni rezultati izostali.
PARLAMENTARNI KOMFOR: Donosioci vesti, zapravo, bili su razni diplomatski službenici, izvor pojedinih od 3500 novinara akreditovanih za samit. Ta ogromna zgrada, nekada Narodna palata a danas dom rumunskih parlamentaraca, dimenzija 250×250 metara, prepuna hodnika, salona, sala i kabineta, kitnjasto ukrašenih plafona i kristalnih plafonjera, pružila je „komfor“ u kome su učesnici i novinari bili fizički razdvojeni, tako da su se gledali praktično samo na konferencijama za novinare.
„Razmaziće nas ovi Rumuni, siguran sam da još dugo nećemo imati ovakav samit“, bila je reakcija jednog od diplomata, na konstataciju kako više od 7000 ljudi, po krajnje okvirnoj proceni, svakodnevno boravi u zgradi, a nigde nema gužve.
Diplomata je, uživajući u tom „komforu“, jedino zaboravio na činjenicu da je bivši rumunski diktator Nikolae Čaušesku tu zgradu impresivnih dimenzija počeo da diže 1983. godine, u vreme kada je prosečan rumunski građanin vodio svakodnevnu borbu za goli opstanak u okolnostima ekonomske kataklizme u zemlji. Zbog njegove neimarske inspiracije srušeno je nekoliko kvartova istorijskog jezgra grada sa 30.000 domova, 19 pravoslavnih crkava, šest sinanoga i tri protestantske crkve, kako bi se napravilo mesta za budući Narodni dom i luksuzni kvart sa stanovima za lojalne aparatčike, koji je nekako morao da podseća na Pariz, sa fontanama i širokim bulevarima. Zato i danas građani Bukurešta kažu da tu zgradu ne vole, iako im prijaju legende kako, eto, panoramom baš njihovog grada dominira druga po veličini zgrada u svetu, odmah iza Pentagona.
Čim su se vrata velike dvorane posle uvodnih protokolarnih reči generalnog sekretara NATO-a Japa de Hop Shefera i domaćina, rumunskog predsednika Trajana Baseskua zatvorila, i sednica Saveta počela, krenule su spekulacije o tome kakav će biti ishod. Makedonci, Ukrajinci i Gruzini bili su sigurni da će „sve biti u redu“, jer je lično Buš podržao njihove zemlje. Britanski novinari, grupisani za jednim stolom, mudro su ćutali, njih je, uostalom, interesovao samo Avganistan, gde njihovi vojnici, zajedno sa Amerikancima i Kanađanima, jedini zaista ratuju i ginu. Treći su sumnjičavo vrteli glavama, nagoveštavajući da će Buš biti gubitnik samita. Kada se posle sednice u prepunoj sali za pres konferencije Shefer pojavio sa zaključcima, ispalo je da su „treći“ bili u pravu.
„Savet je odlučio da u članstvo NATO-a pozove Albaniju i Hrvatsku. Što se Makedonije tiče, odlučili smo da ona dobije poziv što je pre moguće, ali vreme za to nije određeno“, saopštio je Shefer.
Razočaranje Makedonaca je bilo veliko, grupa tamošnjih novinara napustila je konferenciju, makedonska delegacija održala je hitnu konferenciju za novinare, na kojoj su najavili povlačenje sa samita.
„U ovom trenutku treba da budemo sa svojim narodom“, rekao je Antgonio Milošoski, šef makedonske diplomatije.
„Ovo je sramota, ovo je poniženje“, govorili su reporteri, koji su do poslednjeg trenutka uveravani od svojih zvaničnika, verovali da će i Makedonija dobiti poziv.
Shefer je saopštio i to da među članicama nije bilo saglasnosti da Ukrajina i Gruzija uđu u akcioni plan za članstvo, ali da je postignut dogovor da te dve zemlje jednom postanu članice. Ukrajinci i Gruzini nisu bili podjednako razočarani kao Makedonci, svesni da pojedine zapadne zemlje neće u ovom trenutku biti raspoložene da idu uz dlaku Rusiji.
Albanski i hrvatski predsednici Sali Beriša i Stjepan Mesić pred kamerama nisu mogli da sakriju osmehe dok su im predsednici i premijeri zemalja članica, sa Bušom na čelu, aplaudirali za velikim kružnim stolom koji je dominirao salom. Neko od prisutnih je prokomentarisao da je Beriša na ivici suza, ali i ako je bio, izdržao je. I dok je padalo veče, rumunske televizije uživo su prenosile sletanje predsedničkog aviona Vladimira Putina na bukureštanski aerodrom, koji je prvi put otkako je stupio na dužnost prihvatio poziv da bude prisutan tokom trajanja samita.
NENAJAVLJENO PRISUSTVO: Ništa manje nervoze po hodnicima nije bilo ni narednog jutra dok se po rumunskim televizijama vrteo snimak večere na kojoj su za istim stolom sedeli Putin, Buš, nemačka kancelarka Angela Merkel, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun i njihov domaćin Trajan Basesku. Pili su belo vino i ćaskali, a američki novinari tvrde da je Putinov dolazak na večeru bio nenajavljen i da mu je mesto za stolom oslobodio avganistanski predsednik Hamid Karzai. Tog dana na dnevnom redu bila je sednica Saveta NATO–Rusija, tela koje je osnovano 2002. godine, sa ciljem da komunikaciju između Brisela i Moskve učini kvalitetnijom i koordiniše njihove bezbednosne aktivnosti u mnogim oblastima, od borbe protiv terorizma do kontrole vazdušnog prostora.
Razloga za nervozu bilo je nekoliko. Organizatori nisu predvideli Putinovo javno obraćanje tokom tog dana, iako su se očekivali teški razgovori, pre svega o američkim planovima za izgradnju antiraketnog štita i proširenju NATO-a. Protokol ruskog predsednika time je bio veoma nezadovoljan. Za američkog predsednika Buša podjednako je bilo važno i da obezbedi Putinov pristanak da NATO preko ruske teritorije u Avganistan doprema „neborbeni“ materijal, pošto je južna ruta postala opasna zbog sve učestalijih napada talibana. Na kraju, ako uveri Putina da „proguta“ antiraketni štit, neuspeh od prethodnog dana mogao bi se pretvoriti u trijumf.
Sami razgovori trajali su nešto više od dva sata, i prve informacije preneo je generalni sekretar NATO-a Shefer, obaveštavajući novinare da je dogovor o tranzitu za NATO trupe u Avganistanu postignut, ali da nije bilo pomaka kad je reč o štitu i proširenju Alijanse.
„Ja ne bih bio u panici. Uostalom, mi smo ovde da bismo razgovarali o pitanjima oko kojih se ne slažemo“, odgovorio je Shefer na novinarsko pitanje o posledicama činjenice da oko ta dva pitanja nije bilo dogovora.
Potom je novinarima trebalo da se obrati ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, na koga se čekalo dobrih 45 minuta, da bi se na kraju pojavio – Putin.
Putinova konferencija imala je čudan tok. Počela je diplomatski suzdržanim odgovorima na pitanja odabranih, listom ruskih novinara, dok su ostali uzalud podizali ruke. U jednom trenutku, čoveku iz ruskog protokola prišao je novinar rumunske državne televizije, koji je ubrzo dobio reč, a njegovo pitanje da li se svet ponovo kreće ka nekom novom hladnom ratu (što je bila parafraza izjave rumunskog predsednika Trajana Baseskua kako u Moskvi i dalje vlada hladnoratovsko razmišljanje), potpuno je promenilo tok konferencije. Putin je podigao glas, kao da ga je to pitanje posebno isprovociralo:
„Mi smo, poštujući Sporazum o kontroli konvencionalnog naoružanja, ograničili kretanje sopstvenih trupa na sopstvenoj teritoriji, dok, pogledajte, baltičke zemlje, na primer. One su potpisale ne novi, nego stari ugovor, po kome one pripadaju severnoj, baltičkoj komandi sovjetske armije, pa ja sad moram da imenujem komandanta za njih… Mi smo se povukli iz svih zemalja u kojima smo imali trupe, a šta dobijamo? Dobijamo baze u Rumuniji, Bugarskoj, Češkoj, Poljskoj…, to je pomeranje trupa NATO-a ka istoku… Širenje NATO-a je direktna pretnja ruskoj nacionalnoj bezbednosti… I, uostalom, čemu sada služi NATO? Nema više ideoloških razlika, nema Varšavskog pakta, da li NATO služi da se bori protiv terorizma? NATO ne može nijedan bezbednosni rizik da reši bez Rusije, evo, za snabdevanje tamošnjih NATO trupa potrebna je Rusija. … Pa čemu onda služi NATO, da bi se borio protiv šverca?“, rekao je između ostalog tokom 25-minutne konferencije ruski predsednik, dobio aplauz i – otišao.
Po spuštanju zavese na samitu, bilo je dovoljno samo dva sata da Bukurešt počne da liči na grad u kome prethodna tri dana kao da se ništa nije dogodilo. Kako se i poslednja kolona sa diplomatama uputila ka bukureštanskom aerodromu, tako je centar grada ponovo bio prepun automobila, policajci koji su se mogli videti na svakom koraku, nestali su, a pojavili su se i prvi prosjaci koji su prolaznicima tražili cigaretu. Jedino su džinovski plakati sa logom samita na zgradi Parlamenta i reklama sa likovima Buša, Putina, Merkelove, Sarkozija i Baseskua na video-skrinu, na trgu Unirea, svedočili da su se tu donosile odluke koje se tiču čitave planete.
Kosovo se kao tema na samitu pominjalo samo na trenutke, uglavnom u kontekstu operacija koje NATO sprovodi u svetu. Na konferenciji za novinare, generalni sekretar saveza Jap de Hop Shefer prvi put je o tome progovorio odgovarajući na novinarsko pitanje da li se sa Rusijom o tom problemu i na koji način debatovalo sa sednici Saveta NATO–Rusija. Shefer je bio jasan kada je reč o tome da niko ne postavlja pitanje prisustva NATO trupa u okviru KFOR-a na Kosovu, koje je regulisano Rezolucijom 1244.
„Naša neslaganja su fundamentalnija, ali NATO se ne bavi priznavanjem Kosova, to je u nadležnosti svake države pojedinačno“, rekao je Shefer.
Putin, na svojoj konferenciji za novinare, Kosovo nije ni pomenuo, a nije ni ono nekoliko novinara koji su dobili privilegiju da mu postave pitanje. Jedino je ruska agencija Itar Tas prenela kako je jedan ruski diplomata prepričao da je Putin, na zatvorenom delu zasedanja Saveta NATO–Rusija, pomenuo Kosovo i bombardovanje Jugoslavije 1999. kao primer „teškog udarca koji je preživelo međunarodno pravo“. Svojih pet minuta, kako bi nametnuo tu temu, imao je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, koji je u Bukurešt doputovao bukvalno na tri sata, kako bi učestvovao na radnom ručku Komiteta evroatlantskog partnerskog saveta. U obraćanju prisutnim zvaničnicima zemalja članica NATO-a i partnerskih zemalja, Jeremić je, kako je sam kasnije preneo, „sa žaljenjem konstatovao kako se u sali nalaze i predstavnici zemalja koje su priznale Kosovo“, ali je rekao da je regionu, pa tako i Kosovu, i dalje potrebno prisustvo mirovnih snaga. „Očekujemo da ostanu statusno neutralni, da održavaju red i mir, ulože više napora kako bi iskorenili jedan od najrazvijenijih puteva organizovanog kriminala u Evropi i, što je najvažnije, da zaštite kosovske Srbe“, rekao je Jeremić tokom radnog ručka.
Ni 23.000 pripadnika različitih bezbednosnih službi koje su vodile računa da samit prođe bez bilo kakvih problema i stotine policajaca i agenata pod čijom je neposrednom odgovornošću bila zgrada Parlamenta nisu sprečili nekog „našeg čoveka“ da otvoreno iskaže svoj stav o Severnoatlantskoj alijansi. Misteriozna ličnost uspela je da neprimećeno, neposredno pored vrata bočnog ulaza u zgradu koji su koristili novinari, u kamen ureže poruku „NATO p….“, krupnim, latiničnim slovima. Poruka je primećena tokom prepodneva, dok su pušači ispijali svoje filter kafe, pošto je u celoj zgradi pušenje strogo zabranjeno. Dok su o mogućem autoru debatovali izveštači sa prostora bivše Jugoslavije, poruku je primetio i reporter rumunske televizije Realitatea, kanala prepoznatljivog kao televizija koja 24 sata emituje vesti, debate i informativne emisije. Reporter je upitao, na prilično dobrom srpskom, o kom se jeziku radi, da bi od grupe novinara dobio odgovor, uz priličnu dozu ironije, kako to može da bude „hrvatski, srpski, bošnjački, crnogorski…“ jezik, uz nečiju upadicu da bi se „na srpskom pisalo ćirilicom“. Ubrzo se tu pojavio i njegov snimatelj, pa zatim dva policajca, pa na kraju i spremačica, koja je poruku brzo obrisala. Slike brisanja vrtele su se tokom čitavog dana na njegovoj televiziji, uz komentar da nikome nije jasno kako se takva poruka pojavila pored svih postojećih mera bezbednosti. Od tada su aktivnosti u „pušačkom ćošku“ do samog kraja samita revnosno pratila najmanje tri uniformisana policajca.
Nakon samita NATO-a u Bukureštu prošlog vikenda, predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džordž Buš sastao se sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom u turističkom gradu Sočiju na obali Crnog mora. Tema dvojice „odlazećih“ predsednika bili su odnosi između Vašingtona i Moskve, a usvojena je i Deklaracija o strateškim okvirima delovanja Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije.
Uprkos Deklaraciji, koja ima više simbolički značaj smirivanja zategnutih odnosa između Vašingtona i Moskve, Džordž Buš i Vladimir Putin nisu se složili ni u jednoj od tri glavne teme, a to je: razmeštanje elemenata američke protivvazadušne odbrane u Istočnoj Evropi, proširenja NATO-a na Ukrajinu i Gruziju i kontrole i smanjenja strateškog naoružanja. Ipak, Deklaracija o strateškim okvirima delovanja između SAD i Rusije od velikog je značaja, jer budućim predsednicima obe države otvara prostor za dalji dijalog.
U stvari, predsednik Buš sastao se sa oba ruska predsednika, odlazećim Putinom i novoizabranim Medvedevom. Dmitrij Medvedev potvrdio je Bušu kontinuitet konstruktivne saradnje sa budućim američkim predsednikom.
Usvajanje Sočinske deklaracije bilo je pod znakom pitanja sve do nedelju ujutru, jer je ruska strana insistirala na tome da u jednom poglavlju bude navedeno da se „Ruska Federacija otvoreno protivi razmeštanju elemenata američkog protivraketnog štita u Českoj i Poljskoj“. Zbog toga je američka strana postavila pitanje da li uopšte ima smisla donositi zajednički dokument koji govori o nesaglasnostima. Ta formulacija na kraju je ublažena od strane Rusije, verovatno kao odgovor na neke američke ustupke na samitu NATO-a u Bukureštu, a koji se tiču mogućeg uključenja Rusije u protivvazdušnu odbranu ne samo SAD već i evropskog kontinenta.
Iako Deklaracija nije obovezujući dokument, kao najveći njen značaj može se smatrati spremnost obe strane da svedu program strateškog naoružanja do minimalnog nivoa, koji je neophodan za potrebe nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država i Rusije. Ipak, i za ovo poglavlje neophodan je epilog u vidu međunarodnih sporazuma.
Deklaracija takođe jako dobro odslikava stanje u međunarodnim odnosima, posebno u američko-ruskim: problemi su definisani, postavljena je i neka vrsta „okvira“ za delovanje, ali za osam godina koliko su trajali mandati američkog i ruskog predsednika malo je urađeno na usklađivanju strateških planova obe države. Sjedinjene Američke Države bile su vojnobezbednosni pregovarač za sopstvene i interese Evropske unije, dok je Rusija polako ali sigurno vraćala pozicije svetske vojnopolitičke sile.
Ove godine odlaze oba predsednika – ruski za mesec dana, a američki krajem godine. Dva mandata oba predsednika gotovo da su se poklopila, retorika između dve svetske supersile bila je napeta kao u doba hladnog rata, ali su zato odnosi Buša i Putina bili kao u TV sapunicama. Oba predsednika razišla su se u duhu svojih predsednikovanja, uz prisustvo supruga, osmehe, bogatu trpezu, zagrljaje i – razgovor o nuklearnim raketama.
Boris Varga
Hrvatske vlasti dočekale su Džordža Buša oduševljeno, kao i komentatori državne Hrvatske televizije, koji su prošlog vikenda ponavljali da je to „povijesni dan“ za Hrvatsku. Građani Zagreba bili su manje oduševljeni, jer su prije Bušovog dolaska i za vrijeme njegovog boravka – od petka do subote po podne – bili obilato maltretirani pitanjima pripadnika službi koga uzgajaju u stanovima, očekuju li nekog stranca tih dana, zabranama otvaranja prozora i vješanja opranog rublja po balkonima, naredbama da spuste rolete i da po gradu hodaju pješice, ako su baš zapeli da nekamo moraju…
Bio je to treći posjet nekog američkog predsjednika Hrvatskoj; prvi puta je davne 1970. Zagreb pohodio Ričard Nikson, da bi onda sa svojim domaćinom Josipom Brozom Titom, sve preko rodnog mu Kumrovca, produžio za Beograd; valjalo bi bar malkice uračunati i onu priliku 1996. godine, kad je na zagrebački Pleso na sat svratio Bil Klinton: on u pilotskoj jakni, pokojni Franjo Tuđman uparađen sa lentom u aerodromskom salonu u koji su privremeno preseljene i vrijedne slike iz zagrebačkih muzeja, a u uglu saksofon, ako se Klintonu „prisvira“…
Buš je, kažu, sa suprugom sjajno ugošćen kod hrvatskog predsjednika Stjepana Mesića, uz birane uzvanike (poziv je, inače, odbila proslavljena skijašica Janica Kostelić). Spavao je s brojnom svitom, u kojoj je bilo i stotinjak američkih novinara, u hotelu West In, nekadašnjem Interkontinentalu u središtu Zagreba, da bi idućega dana – opet u izabranom društvu, odnosno izabranim građanima Hrvatske koji su glumili oduševljeni narod na Markovim trgu – on i premijer Ivo Sanader održali ushićene govore. Sanader je slavljenički govorio o pozivnici Hrvatskoj da pristupi u članstvo NATO-a, čemu bi (izrazio je nadu) trebali težiti i susjedi, pa i Srbija, dok je Buš sve hvaleći Hrvatsku kao jednu od najljepših zemalja svijeta poručio da Hrvatskoj više nitko ne može oduzeti slobodu, jer su tu sada SAD i NATO, a dodatnu težinu tom okupljanju dalo je i prisustvo zvaničnika Albanije, koja je uz Hrvatsku nekoliko dana prije također dobila pozivnicu za članstvo u NATO-u, i Makedonije, kojoj međunarodna zajednica i Grčka još nisu našle pravo ime, pa je ta zemlja još u „čekaonici“.
Zanimljivo je da su hrvatske vlasti ovoga puta, sve u čast američkog predsjednika, mrtvo-hladno prekršile vlastiti zakon, po kojem okupljanje nije dozvoljeno na trgu kod Markove crkve i Sabora: kad su svojevremeno tamo dolazili sindikalci, dobijali su batine, sve dok država nije donijela zabranu okupljanja na tom mjestu. Prosvjednici – nevladine organizacije i građani – koji su pokušali američkom predsjedniku predati „velike razglednice s porukama“ kao „pozdrav iz Zagreba“, nisu u tome uspjeli jer im to policija nije dopustila.
Proteste je organizirala ad hoc koalicija nevladinih organizacija pod imenom Antiimeperijalistička akcija, te organizacije Dokumenta, Zelena akcija i Centar za mirovne studije, a aktivisti su – među ostalim – na skupu zapalili svijeće za – kako rekoše – sve žrtve politike Džordža Buša, stradale u Svjetskom trgovinskom centru, Iraku i Afganistanu.
Zagreb je odahnuo kad je Buš otišao. Sad još ostaje da se vidi da li će nevladine organizacije uspjeti prikupiti više od 400.000 potpisa građana, kako bi vlasti prisilile na raspisivanje referenduma o ulasku Hrvatske u NATO. Tek da se jednoga dana ne kaže da se građane ama baš ništa o tome nije pitalo.
T. Tagirov
I identifikacione kartice novinara i učesnika samita bile su izrađene u skladu sa visokim bezbednosnim standardima koji su postavljeni u Bukureštu. Ako izuzmemo neobično spljoštene fotografije, na kojima su njihovi nosioci izgledali kao sopstvena karikatura ili odraz u krivom ogledalu, kartice su štampane, što je neko od prisutnih primetio, „kao novac“, po najnovijoj tehnologiji, uz nekoliko nivoa zaštite. Morale su, što je naglašeno i u novinarskom vodiču, biti stalno vidno istaknute, a i tada su se rumunski policajci u njih stalno zagledali, bez obzira na to koliko su vas puta već videli. Ipak, koliko god vodili računa o svakom detalju, organizatorima se potkrala greška kojom su, bar koliko je trajao samit, u život vratili jednu od zemalja u kojoj smo donedavno živeli. Tako su novinari iz Srbije i novinari iz Crne Gore završili sa karticama na kojima je kao oznaka države iz koje dolaze stajalo „SCG“. To je, tek drugog dana samita, primetila novinarka jednih dnevnih novina iz Podgorice, a tema je ubrzo postala predmet beskrajnih šala i posprdnih interpretacija na temu priznaje li NATO crnogorski referendum. Zvaničnih, a ni nezvaničnih žalbi na ovaj propust nije bilo.
Na predsedničkim izborima u Hrvatskoj je u do 16:30 glasalo 36,9 odsto birača što je manje nego na izborima održanim pre pet godina. Aktuelni predsednik Zoran Milanović ocenio je da je izvesno da će biti održana dva izborna kruga
Ilon Mask je izazvao lavinu reakcija u Nemačkoj pozivom da građani glasaju za ekstremno desni AfD. Podrška AfD-u i poziv na promene izazvali su oštre osude, ali i ostavku urednice koja je odobrila objavu njegovog teksta
U avionskoj nesreći u Južnoj Koreji poginulo je najmanje 179 osoba, a dvoje spasenih članova posade je prebačeno u bolnicu
Ruski predsednik Vladimir Putin izvinio se nakon pada azerbejdžanskog aviona u kom je poginulo 38 ljudi, „zbog činjenice da se tragični incident dogodio u ruskom vazdušnom prostoru“. Putin nije rekao da li su ruske protivvazdušne snage pogodile avion, u šta postoji sumnja
Da li će Donald Tramp ispuniti predizborno obećanje i pokrenuti najveću operaciju deportacije u istoriji Sjedinjenih Američkih Država?
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
