Skrivena ruka Adama Smita

Kembridž, elitni univerzitetski centar, najprestižniji britanski brend, nedeljom u svom predgrađu Čeri Hinton (Cherry Hinton) podseća na centar Manile: katolička crkva sveti Filip Hauard puna je tamnoputih Filipinaca. Statistika kaže da ih u ovom najengleskijem gradiću ima oko 5000. Filipinci oba pola su u celom svetu poznati bolničari, odrednica „Philippino nurse“ u Americi odavno podrazumeva dobro obučenu i požrtvovanu bolničarku ili bolničara, pa ne iznenađuje da je poznata Adenbruk bolnica u Kembridžu angažovala više od 500 filipinskih bolničara. Ostali rade kao kuvari, spremačice i pomoćno osoblje.

Uz Filipinke u Britaniji danas su Čehinje najtraženije medicinske sestre, a Poljacima kao da nema premca kada je reč o vodoinstalaterima, stolarima i građevinskim radnicima. U „Marks end Spenseru“ na londonskom Iling Brodveju sve zuji od šć-šč-bž-pš… pa se čovek oseća kao da je u robnoj kući usred Varšave. Od kada je Poljska primljena u Evropsku uniju avioni na liniji Varšava–London podsećaju na lokalne poljske linije.

Prava plima imigranata zapljusnula je britansko ostrvo posle maja 2004, kada je došlo do velikog proširenja Evropske unije: samo za godinu dana u Britaniju je iz zemalja novih članica EU-a pristiglo gotovo 200.000 ljudi. Bugari, Estonci, Mađari, Letonci, Slovaci, Litvanci, Slovenci, Rusi, Česi razmileli su se u potrazi za poslom od Londona do Šetlanda i onih malih Sili ostrva u Keltskom moru.

BORN ABROAD: Analitičari kažu da je ovo drugi veliki vek imigracije na britansko ostrvo: od 1991. do 2001. broj stanovnika na ostrvu povećao se za 2,2 miliona, više od polovine rođeno je u inostranstvu. Britanija ima oko 60 miliona stanovnika pa je danas, gledano očima statistike,7,5 odsto podanika Njenog kraljevskog visočanstva rođeno u inostranstvu.

Veliki multidisciplinarni projekat „Born Abroad“ (Rođen u inostranstvu) pokazuje da je među novim stanovnicima Velike Britanije najviše Indusa, Pakistanaca, Nemaca, Amerikanaca, došljaka iz Bangladeša i sa karipskih ostrva. Zanimljivo je da je procentualno najviše skočio broj imigranata iz Albanije, Srbije, Sijera Leonea, Zimbabvea… Prema zvaničnim statističkim podacima, 2001. u Britaniju je imigraralo više ljudi iz bivše Jugoslavije (47.900) nego iz Rusije (43.000), a samo deset godina ranije Rusa je na britanskom ostrvu bilo dva puta više nego ljudi sa naših prostora.

Indikativno je da su azil u Ujedinjenom Kraljevstvu od kraja devedesetih najčešće tražili Tamili, Srbi i Somalijci, a početkom 2000. pridružili su im se Iračani, Avganistanci i žitelji Zimbabvea. Ovo su rezultati istraživanja antropologa Stivena Vertoveca, profesora u oksfordskom Centru za istraživanje ekonomskih i socijalnih migracija.

POLITIČKI MANIRI: Kada je pedesetih godina prošlog veka došlo do slične plime imigranata sa Kariba i Južne Azije na ulicama Velike Britanije došlo je do nemira. Sada Britanci novi talas došljaka dočekuju uglavnom sa tradicionalnom ostrvskom uzdržanošću. Ni Britanija nije više ono što je nekada bila: danas su lica na glavnoj londonskoj pešačkoj transverzali Oksford strit–Ridžent strit živopisna kao onaj plakat Benetona, ali gotovo da nema kutka britanskog ostrva koji ne naseljavaju ljudi svih boja, kultura i religija.

Najvažnija promena je da su se radikalno promenili i politički maniri. Sada je politički apsolutno nekorektno, bar na javnoj sceni, izražavati netolerantnost ili, ne daj bože, odbojnost i prezir prema strancima. Toga nije bilo čak ni posle prošlogodišnjeg bombaškog napada u londonskom metrou.

Ksenofobija, naravno, nije nestala i obilato je hrane često istinite priče o strancima, imigrantima, izbeglicama i azilantima, koji raznim prevarama i falsifikatima uspevaju da dođu i do stana, i do prilično izdašne socijalne pomoći koju daje država. Promenio se i fokus prema nepoželjnim pridošlicama: mediji pišu da se u nekim delovima Britanije češće može čuti pogrdni naziv „Kosovan“, nego „Paki“ (upućen Pakistancima), čak i kad je osoba na koju su uperene otrovne strele Grk ili Portugalac.

Uljudna, nijansirana javna diskusija o strancima ne prestaje: posle bombi u srcu Londona zemlja je postala svesna da joj preti opasnost da postane „podeljena nacija“, da mnoge etničke grupe žive „paralelan život“, da su neintegrisane u glavne tokove života… Neki britanski gradovi postali su getoizirani kao većina američkih gradova: sa mnogih strana čulo se da vlada mora da vodi mudriju i strožu imigracionu politiku. Ser Endrju Grin, direktor Migrejšn voča, smatra da pri ovom tempu useljavanja stranaca u Britaniju ne može zapravo ni da dođe do njihove integracije. On tvrdi da Britanija postaje najnaseljenija zemlja Evrope posle Holandije a, po njemu, čak su mali i ekonomski efekti ovog drugog velikog talasa imigracije. Ser Endrju Grin smatra da su znatno važniji zabrinjavajući socijalni efekti.

NOVI APARTHEJD: Zanimljivo je da su pridošlice iz bivših komunističkih zemalja dočekane izuzetno blagonaklono. Računica se čini jednostavnom: ekonomija je samo profitirala od ovih imigranata. Po pravilu prilično solidno obrazovani, čak i kad ne znaju jezik, ovi došljaci znaju mnogo toga: zidari, tesari, mehaničari, tehničari, programeri… I svi spremni da zasuču rukave i prihvate se svakog posla. U poštanskom sandučetu naći ćete oglas da se, na primer, mlađani Poljak nudi da bude bebisiter, ali i da skuva, sredi kuću, pa i obavi sve moguće sitne opravke po kući. Cena 11 funti, oko 17 evra na sat.

Iako su tabloidi prošle godine najavljivali milione radnika iz istočnih zemalja koji će nagrnuti na ostrvo i, naravno, ugroziti radna mesta ovdašnjih zaposlenih, Britanski institut za istraživanje javnih poslova smatra da će se uskoro pokazati da čak nema dovoljno nekvalifikovane radne snage koja ja potrebna ovdašnjoj ekonomiji.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je posle žestoke javne debate objavilo da će se u zemlju ulaziti po strogom, brižljivo osmišljenom scenariju baziranom na sistemu bodova: prednost će imati bolje kvalifikovani radnici, najpoželjniji su lekari, inženjeri, informatičari, stručnjaci za ekonomiju i finansije. Specijalno nadzorno telo trebalo bi da odlučuje koji su tačno profili potrebni privredi Britanije.

Vladin predlog je, naravno, odmah temeljno analiziran i isto tako žestoko kritikovan: „Ovaj sistem čudno podseća na južnoafrički aparthejd, samo što je boja kože zamenjena stepenom zanatskih veština…“, poručuje u svom saopštenju Kraljevska akademija umetnosti (Royal Society of Arts). I Komisija za migracije je oštra: „Vlada svojom politikom omogućava nedopustive mere zlostavljanja radanika migranata.“

Prema radnicima iz zemalja Istočne Evrope Britanija je do sada bila velikodušnija nego njeni kontinentalni susedi: hiljadama zainteresovanih dala je radnu dozvolu. Novinski naslovi koji su plašili radničku klasu Britanije da će im došljaci oteti hleb iz ruku pokazuju se kao tendenciozni i netačni. Privreda većine zemalja EU-a ipak je u usponu: od kada su osamdesetih Španija, Grčka, Portugal, o Irskoj da i ne govorimo, primljene u EU, ubrzano su napredovale, pa je veliki broj potencijalnih emigranata ostao u domovini. Ekonomisti ukazuju da bi trebalo da se po sličnoj dinamici razvijaju i novoprimljene članice, pa će i broj njihovih radnika migranata koji dolaze u Britaniju biti manji.

KO PROFITIRA: Prvi utisak je da su koristi od radnika migranata i imigranata velike i obostrane: profitirala je i Britanija, ali i zemlje iz kojih su radnici došli. Prema podacima Svetske banke, migranti širom sveta, procenjuje se da ih ima oko 200 miliona, šalju svojima u domovinu oko 167 milijardi dolara svake godine, s time da iz Britanije stiže oko pet milijardi dolara. Prema zvaničnim računicama migranti daju dva puta više nego što razvijene zemlje sveta daju zemljama u razvoju. I sama Svetska banka kaže da su migracije „snažna sila u borbi protiv siromaštva“.

Britanija trenutno ima zdravu ekonomiju i relativno nisku stopu nezaposlenosti pa nije ni čudo da je za mnoge, od žitelja bivših britanskih kolonija do zemalja bivšeg istočnog bloka, pravi eldorado za radnike migrante: pre dve godine u Britaniji je radilo oko 1,5 miliona stranaca, ali je samo 49.400 tražilo azil u Velikoj Britaniji. Zahvaljujući vrlo strogoj politici prema azilantima, Blerova vlada je ovaj broj skresala prošle godine na samo desetak hiljada.

Poslednjih godina najviše je imigranata iz Zimbabvea, Istočne Evrope, sa Bliskog istoka i sa Filipina. Došljaci se ne koncentrišu samo u najvećim gradovima: mapa novih doseljenika vrlo je razuđena, jer se mnoge kompanije u potrazi za radnom snagom obraćaju specijalizovanim firmama koje direktno, preko interneta, traže deficitarna zanimanja. Gotovo da je prava retkost naći apotekara, lekara, a pogotovo medicinske sestre ili bolničare koji nisu tamnoputi ili nemaju jak akcenat. Od ovih stranaca veoma je profitirala Nacionalna zdravstvena služba (NHS), ali i poljoprivreda, pa i ugostiteljstvo i hotelijerstvo.

HARMONIJA I SENKE: Londonski „Gardijan“ piše o velikom britanskom multikulturalizmu i „komparativnoj harmoniji“, ali prigovara medijima da se o tome malo piše, da sav publicitet dobijaju loše vesti.

Ugledni list zaključuje da je „Britanija danas jedna od najtolerantnijih multikulturnih društava koja su ikad postojala“ i da zapravo britanski multikulturalizam čini ovu zemlju tolerantnijom.

U Kambriji, Devonu i Kornvolu, Velsu i Daramu bilo je incidenata između starosedelaca i imigranata, ali samo zato što su domaći prvi put dobili suseda stranca. Statistika kaže da u Londonu živi oko dva miliona „obojenih“. Pre godinu dana samo jedan odsto ovih stanovnika glavnog grada Britanije žalilo se vlastima zbog „rasnog zlostavljanja“. Integracija i tolerancija su neminovne. Britanci pomalo samozadovoljno, mora se reći i s punim pravom, kažu da su svi ti imigranti na kraju krajeva uspeli na njihovom ostrvu, neki brže, neki sporije. U svakom slučaju, daleko brže nego ranije.

Ova lepa priča ima i svoju tamnu stranu: veliku pažnju javnosti izazvala je emisija televizije BBC „Tajni život čistača kancelarija“. Emisija otkriva da stotine hiljada imigranata održava Britaniju čistom: oni čiste ulice, podzemne železnice, kancelarije i, naravno, toalete. Nekada su engleske „tetkice“ bile zadužene za ovaj važan departman: danas više ne možete videti belo lice na ovom poslu. Samo u Londonu oko 250.000 imigranata rade kao čistači. BBC otkriva da je ovo veliki i veoma unosan biznis vredan čak devet milijardi funti. Kompanije koje pružaju ovu uslugu drže svoje radnike u maltene ropskom položaju: većina ima zakonom zagarantovanu minimalnu zaradu, a mnogi rade i više od 75 časova nedeljno.

Poli Tojnbi, poznata autorka koja se bavi socijalnim temama, kaže: „Jeste, strani radnici doprinose da naš bruto nacionalni dohodak raste, ali to najviše koristi bogatima. Na gubitku su siromašni, oni koji se bave loše plaćenim poslovima, njihove nadnice ostaju male, inflacija je takođe mala i Engleska banka je vrlo srećna. Globalizacija samo produbljuje jaz između bogatih i siromašnih: jeftina radna snaga omogućuje jeftine usluge za bogate i njihov lifestyle, dok najslabije plaćeni ostaju prikovani na dnu.“

Poli Tojnbi svoju tezu potkrepljuje ovim primerom: 43,5 odsto medicinskih sestara koje su u Britaniji zaposlene posle 1999. dolazi iz inostranstva. Da one nisu „uvezene“ NHS (Nacionalna zdravstvena služba) bi se potrudila da se školuje i osposobi hiljade nezaposlenih mladića i devojaka koji su sada na ulicama, samohranih majki i drugih koji primaju socijalnu pomoć. To znači, trebalo bi otvoriti i obezbediti nove škole, nove domove, obdaništa i – solidne plate. Zamisao je sjajna, ali to bi značilo – veće poreze. Skrivena ruka Adama Smita naterala bi nezaposlene da rade.

Šokantno je, istakli su mnogi listovi, da je od 70.000 ljudi koji rade na saobraćajnoj infrastrukturi za Olimpijadu čak 30.000 iz Istočne Evrope, a ne osiromašeni stanovnici Londona. Poli Tojnbi naglašava da zabrana dolaska stranih radnika nije rešenje: tu smo gde smo, posao treba uraditi sada. Ali, kaže ona, treba zabraniti ulazak nekvalifikovanih radnika, sem ako su poslodavci uradili sve što je moglo da se uradi da se angažuju i obuče domaći nezaposleni. Ovako kako je sada, GDP po glavi stanovnika je besmislena statistika koja bi htela da prikaže da su bogatstvo i rast ravnomerno raspoređeni. Klasno slepi ekonomisti pozdravljaju rast dohotka čak i onda kada on bogate čini još bogatijim na račun onih najslabije plaćenih.

Tamili, Srbi i Somalijci...

Azil u Ujedinjenom Kraljevstvu od kraja devedesetih najčešće su tražili Tamili, Srbi i Somalijci, a početkom 2000. pridružili su im se Iračani, Avganistanci i žitelji Zimbabvea.

Zanimljivo je da je u Britaniji procentualno najviše skočio broj imigranata iz Albanije, Srbije, Sijera Leonea, Zimbabvea… Prema zvaničnim statističkim podacima 2001, u Britaniju je imigraralo više ljudi iz bivše Jugoslavije (47.900) nego iz Rusije (43.000), a samo deset godina ranije na britanskom ostrvu je bilo duplo više Rusa nego ljudi sa naših prostora.

Crni Britanci

„Ko je Britanac? Potrebna nam je nova definicija. Potrebni su konkretni potezi kojima bi uključili u novu definiciju i crne i azijske Britance. Neki propusti su očigledni: zašto su lica na novčanicama uvek bela?“ Ovako u časopisu „Fabijan rivju“ piše istoričarka Linda Koli, najpoznatiji stručnjak za britanski identitet. U raspravi koja je vođena na ovu temu čulo se da država treba da dâ više sredstava kako bi se ojačao i identitet britanskih Muslimana „da bi se Muslimani više identifikovali i emocionalno, i politički, sa Britanijom i njenom pluralnom politikom“.