Sinti Sving vs. bras-saund

Za „Vreme“ iz Berlina

U Vedingu, delu Berlina, multikulturalnost je i te kako prisutna i živa. Turska radnja sa povrćem nalazi se tik do trgovine sa azijskom robom i tipične nemačke krčme na ćošku. Kroz vrata lokala čuju se glasovi na srpskom i hrvatskom i „romanes“, jezik Džipsija, koji sebe na zapadu Evrope nazivaju „Sinti“, a na istoku „Romi“.

„Kod nas svakoga dana dolazi tridesetak ljudi“, kaže Pavao Hudik, 58-godišnji psiholog koji je došao u Berlin početkom 90-ih kao izbeglica iz ratom obuhvaćene Hrvatske. Danas rukovodi Prihvatilištem za Rome iz bivše Jugoslavije. Pošto je kancelarka Angela Merkel negirala izjavu predsednika Nikole Sarkozija da posle Italije i Francuske i Nemačka deportuje Rome, on kaže: „Ma jasno je da se Romi proteruju iz Nemačke, ali ne u zemlje EU, nego u Bosnu, Srbiju i Kosovo.“

Sa tim državama postoje ugovori o repatrijaciji. Pored kosovskih Albanaca, Bošnjaka i Srba pogođeno je i oko 12.000 Džipsija, od kojih većina potiče sa Kosova. Tamo je situacija jedanaest godina posle rata još uvek loša. Humanitarne organizacije se žale da su Romi na Kosovu diskriminisani. To znaju i nemačke vlasti. U toku prvog polugođa 2010. godine deportovano je samo 87 lica.

Sa Romima iz zemalja Evropske unije socijalni radnik Hudik do sada nije imao mnogo posla. Istina je da rumunski Romi pojedinačno prose na ulicama Berlina ili čiste šoferšajbne na raskrsnicama, a leta 2008. godine jedna grupa rumunskih Roma kampovala je u jednom parku. O nekom masovnom useljavanju ne može, međutim, biti ni govora.

„SAMO“ PREDRASUDE: „Ali ako kriza potraje, to može da se promeni“, smatra Hudik. Kaže da je položaj Džipsija u istočnoj Evropi problematičan. U Bugarskoj i Rumuniji pate zbog bede, u Mađarskoj i Slovačkoj uz to se javlja i rasizam. Za razliku od toga, u zapadnoj Evropi zasad prete „samo“ predrasude.

Da bi to predupredili, Hudik i šest njegovih kolega pokušavaju da se osim za svoje klijente brinu i za njihove komšije. „Protiv Džipsija ovde u Berlinu predrasude nemaju samo Nemci, nego i doseljenici iz Turske, Poljske ili bivše Jugoslavije“, kaže ovaj socijalni radnik. „Tek ako znaju sa kakvim se teškoćama ti ljudi bore u zemljama svog porekla, domaće stanovništvo razvija saosećanje.“

Volfgang Viperman s tim može samo da se saglasi. „Problem smo mi. Zovu nas ‘Gadžo’, kako belce zovu na ‘romanesu’“, govori profesor istorije sa Slobodnog univerziteta u Berlinu. „Vekovima se o Džipsijima pričalo mnogo toga lošeg. To je i danas čvrsto ukotvljeno u našim glavama.“

Najbolji primer za to je za ovog šezdesetpetogodišnjaka nemačka reč za Džipsije Zigeuner, Cigani. „Ta reč zapravo označava Athiganoi, jednu hrišćansku sektu koja je u 9. veku proterana iz zapadne Anadolije. Pojam je zatim ostao vezan za Sintije, Rome i druge doseljenike iz jugoistočne Evrope.“

Tek kasnije se na nemačkom Zigeuner prevodilo pogrešno kao „lutajuće vucibatine“. Džipsi, zapravo, ne dolaze iz Egipta, kao što to sugeriše engleska reč za njih, nego iz Indije, njihov jezik je tesno povezan sa jezikom hindu. Nije jasno zašto su napustili supkontinent. Sigurno je da su prvi doseljenici početkom 15. veka došli u Evropu.

U toku 600 godina Džipsi su u evropskim državama imali najrazličitije uloge. Za vreme Tridesetogodišnjeg rata mnogi su bili profesionalni vojnici, baš kao i kasnije u pruskoj armiji. Još za vreme Prvog svetskog rata su Sinti vojnici carske nemačke armije dobijali visoka odlikovanja.

BAŠ KAO I DRUGI NEMCI: Uprkos tome nacionalsocijalisti su sve Džipsije stavili u red „podljudi“. Između 100.000 i 500.000 ubijeno je u toku „Porajmos“ („Proždiranje“), kako se holokaust kaže na „romanesu“. Šezdesetih godina prošlog veka desetkovana je zajednica ojačana Romima gastarbajterima iz Jugoslavije. U toku 90-ih uz njih su stigle ratne izbeglice.

Danas u Nemačkoj živi oko 200.000 Sintija i Roma. Otprilike 70.000 njih ima nemačke pasoše. A kako žive?

„Mi smo radnici, činovnici, univerzitetski obrazovani ljudi i umetnici“, odgovara nam Romani Roze iz Centralnog saveta nemačkih Sintija i Roma. „Neki malobrojni u toku leta žive u kamp-prikolicama, baš kao i drugi Nemci. Uprkos tome i dalje nas često prikazuju kao da smo nomadi.“

Ovaj 64-godišnjak spada u grupu nemačkih Džipsija, koja je 1980. izazvala pažnju štrajkom glađu u bivšem koncentracionom logoru Dahau. Trinaest članova njegove porodice ubijeno je u Trećem rajhu. Savezni kancelar Helmut Šmit je najzad 1982. godine priznao genocid nad Džipsijima.

Od kraja devedesetih godina nemački Sinti i Romi, kao priznata nacionalna manjina, imaju pravo na državnu pomoć i zaštitu svoje kulture. Uprkos tome Roze sebe i članove svog Saveza izričito smatra „nemačkim Sintijima i Romima“. Roze naglašava: „Mi smo svojom 600-godišnjom istorijom tesno povezani sa ovom zemljom.“

Roze je šokiran što danas, više od šest decenija posle završetka Drugog svetskog rata, Džipsije opet deportuju iz evropskih država. „Mi, nemački Sintiji i Romi, jezički i kulturno se razlikujemo od onih iz istočne Evrope“, kaže on, „ali mi delimo zajedničko iskustvo holokausta. U Aušvicu su se nalazili Sintiji i Romi iz jedanaest nacija.“

Roze smatra umirujućim to što su mnogi Francuzi protestovali zbog proterivanja. Ali EU sada mora nešto da učini da ne propadne „decenija romske integracije“ koja je u toku od 2005. godine. „Do sada EU štiti protiv diskriminacije samo na privatnom području i u pogledu radnog prava. To bi trebalo da važi i za politička ograničenja. Inače nam preti neki novi anticiganizam u Evropi.“

SINTI SVING: Takvu opasnost Janko Lauenberger ne vidi. „Predrasude protiv Džipsija postoje svuda, ali da li bi one mogle postati ekstremne? Ne, u tom pogledu danas na našoj planeti živi isuviše pametnih glava.“ Gitarista benda Sinti Sving (34) čitav svoj život proveo je u istočnom Berlinu, glavnom gradu bivše Nemačke Demokratske Republike. Da li on poznaje Džipsije iz Istočne Evrope?

„Tu i tamo na naše koncerte dolaze i Romi, ali redovnih kontakata nemamo.“ „Romanes“ istočnih Evropljana je za nemačke Džipsije jedva malo razumljiviji od hindua. „Ako idem da jedem u indijski restoran, ja sa kelnerom imam mnogo zajedničkih reči. Tako je i sa Romima sa istoka.“

Sa jezičkom dolazi i kulturna distanca. „Džipsiji uvek prihvataju muziku područja na kome žive“, objašnjava Lauenberger. „U Španiji je tako nastao flamenko, u srednjoj Evropi sinti-sving, a na Balkanu bras-saund. Lepo je što oni u tome imaju toliko uspeha – ali to sa mnom nema nikakve veze.“

O deportovanju na Kosovo je taj berlinski Sinti nešto saznao samo na televiziji. „Oni su došli u Nemačku kao deca i ovde su odrasli. A sada ih šalju u zemlju porekla svojih roditelja. To je surovo.“ Ali Launberger ima razumevanja i za nemačke Džipsije i druge građane koji ne misle lepo o Romima iz Rumunije.

„Ima Roma koji žive na takav način da to bode oči. Nama, nemačkim Sintijima, bilo je potrebno mnogo vremena da sa sebe skinemo negativni imidž. Ali zato danas više ne moramo da se sakrivamo u šumi, jer stižu momci iz grada da nas prebiju. Ta su vremena prošla.“