U apartmanu 2806 njujorškog hotela Sofitel, luksuznog tridesetospratnog, s art dekoom i francuskim šmekom, blizu Tajms skvera, brodvejskih teatara, muzeja i sedišta korporacija, 14. maja oko 13 časova ukrstile su se sudbine veoma moćnog izvršnog direktora MMF-a, šezdesetdvogodišnjeg Dominika Stros-Kana i tridesedvogodišnje sobarice imigrantkinje iz Gvineje. U sledećih 45 dana dva sveta, onaj bogati na vrhu i onaj siromašni na dnu, otkrivaće svoje mračne tajne.
Ona je rekla svojoj nadzornici, a kasnije i policiji da je oko 13 časova po njujorškom vremenu ušla u Kanovu sobu da je pospremi, misleći da je već ispražnjena, da je Kan izašao nag iz kupatila, jurio je po apartmanu, pokušao da skine njene unihopke, nasrnuo na nju u spavaćoj sobi, odvukao je u kupatilo i primoravao na oralni seks. Tvrdila je da je nekako uspela da se otrgne i pobegne.
Kan se spakovao i krenuo na aerodrom, a po tome što je u apartmanu zaboravio mobilni telefon nametao se zaključak da je žurio. Uhapšen je 14. jula uveče na njujorškom aerodromu „Kenedi“ nakon što se ukrcao u avion Er Fransa za Pariz i, s lisicama na rukama, pred TV kamerama, odveden je u zatvor na ostrvu Rikers zbog sumnje da je seksualno napastvovao crnu sobaricu hotela Sofitel dva puta mlađu od sebe.
Policija je Kana satima ispitivala i prikupila medicinske i forenzičke nalaze, on je odlučio da ne odgovara na pitanja, a kasnije je izjavio da nije kriv. Nije negirao da je imao seksualni odnos sa sobaricom, ali je rekao da nije bilo nasilja. Platio je kauciju od šest miliona dolara da bi bio u luksuznom kućnom pritvoru u kvartu Tribeka u Njujorku, pod elektronskim nadzorom, uz naoružano obezbeđenje koje je sam plaćao 250.000 dolara mesečno.
Slučaj vodi kancelarija tužioca distrikta Menhetn Sajrusa Robertsa Vensa juniora (rođenog 14. juna 1954), sina Sajrusa Vensa, američkog državnog sekretara u vreme predsednika Džimija Kartera koga ovde znamo kao posrednika u Bosni. Advokati obeju strana, a i mediji, počeli su odmah da kopaju po prošlosti aktera događaja i tako se razvijala vruća i kontroverzna medijska i politička tema o skandalu na vrhu, o ženidbama, razvodima i slatkom životu visokog društva – a i o tome kako sirotinja krši zakon ili očajnički pokušava da prevari „sistem“.
FRANCUSKA VEZA: Sobaričini advokati Kenet Tompson i Daglas Vigdor, koji se inače bave slučajevima vezanim za ljudska prava, unajmili su nekog advokata u Parizu da potraži žene koje su možda bile Kanove žrtve, pošto je on navodno u Francuskoj poznat kao „veliki zavodnik“.
U međuvremenu, Tristan Banon, tridesetjednogodišnja francuska književnica i novinarka, najavila je da bi mogla da podnese tužbu protiv Kana zbog, kako tvrdi, seksualnog napada pre 10 godina, kada je radila intervju sa njim. O tome je progovorila i 2007. godine, baš nekako u vreme kada je obznanjena Kanova kandidatura za direktora MMF-a, ali tada nije podnela tužbu zato što se njena majka An Mansura, regionalna savetnica u Socijalističkoj partiji, žalila da će joj ćerka zbog toga pokvariti odnose sa Stros-Kanom.
List „Liberasion“ je tada pisao da odnos Stros-Kana sa ženama predstavlja „realan problem“, da je on „navalentan“ i da se njegove akcije često graniče sa uznemiravanjem, a da je to pokriveno velom ćutnje.
Dominik Stros-Kan se tri puta ženio, prvi put 1966. godine sa Helenom Duma, drugi put 1983. sa novinarkom Brižit Žilemet, po čijem je savetu obrijao bradu i promenio način odevanja. S njom je 1985. dobio ćerku Kamilu, a 1989. ušao je u vezu sa Ani Sinkler, što je tadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran navodno saznao i komentarisao sa saradnicima, pa su se Dominik i Ani, okončavši prethodne brakove, konačno venčali 1991. Ani Sinkler je bogata naslednica umetničkih tvorevina i bivša francuska televizijska zvezda: sredinom 90-ih bila je popularna kao voditeljka političkih tok-šou emisija na TF1 – koja ju je zbog konflikta interesa (Kan je bio ministar finansija) sklonila sa ekrana i poslala da vodi tada malo važno internet odeljenje. Ostavila je novinarstvo i specijalizovala se za politički koučing (trening političara da otkriju svoje mogućnosti u javnosti; vidi Novogovor iz prošlog broja).
Kad je izbila afera u Njujorku, francuski „Ekspres“ je pitao Ani Sinkler o Kanovom zavodništvu, a ona je odgovorila da je na to ponosna, da je za političara važno da zavodi, te da dok on zavodi nju zavodiće i ona njega. Izjavila je da ostaje uz svoga muža i da nijednog trenutka nije verovala u optužbe protiv njega.
Pre tri godine bilo je otkriveno da je Kan imao vezu sa koleginicom Piroškom Nađ iz MMF-a. Branio se tvrdnjom da nije znao da radi bilo šta pogrešno, a koleginica je ubrzo promenila radno mesto – otišla je u Evropsku banku za obnovu i razvoj (IBRD).
U medijima su počele spekulacije o tome ko je „slučajem sobarica“ smestio Dominiku Stros-Kanu, bivšem profesoru ekonomije u pariskoj Školi za političke nauke, bivšem ministru, koji je u Francuskoj, inače, važio za mogućeg kandidata socijalista na predsedničkim izborima 2012.
Među svetskim liderima u verziju o silovanju sobarice prvi je izrazio sumnju ruski premijer Vladimir Putin, rekavši da ne može da poveruje da se to dogodilo tako kako je predstavljeno. Putin veruje da je Dominik Stros-Kan žrtva zakulisne konspiracije, ali ne zna tačno politički motiv. Kan je inače pre hapšenja izjavljivao da veruje da Putin aktivno kuje zaveru da bi ga smenio s čela MMF-a. Kako je pisao evropski „Tajms“, i francuski socijalista Klod Bartolone je izjavljivao da su se Rusi, posebno Putin, udružili s Francuzima da pokušaju da Kana najure iz MMF-a, kako bi ga zaustavili u trci za francuskog predsednika. Zanimljivo je da je „Liberasion“ 28. aprila 2011, dve nedelje pre afere, objavio izjavu Stros-Kana da se „boji da će njegov politički oponent, Nikola Sarkozi, pokušati da ga kompromituje pomoću lažnog silovanja“. Stros-Kan je sa svoje strane unajmio tim bivših agenata CIA i medijske savetnike za dugu sudsku bitku.
POZORIŠNI PUČ: Oni su kopali po biografiji crne sobarice, ali desilo se nešto što francuska štampa naziva „pozorišni puč“, preokret u samom tužilaštvu.
„Njujork tajms“ piše da su pravnici kancelarije tužioca distrikta Menhetn u početku bili uvereni da imaju slučaj – tragovi sperme nađeni u apartmanu, ogrebotine po dojci i intimnim delovima tela potvrđivali su verziju sobarice čijim suzama su verovali.
Odnos tužilaštva i navodne žrtve napastvovanja, koji je u početku odisao poverenjem, pogoršan je kasnije kada su saslušanja postala traumatična. Sobarica je tokom ispitivanja u tužilaštvu menjala svoju priču: prvo je rekla da je posle napastvovanja pobegla u hodnik i tu sačekala da Dominik Stros-Kan uđe u lift, pa slučaj prijavila nadzornici, koja je ubrzo naišla; a onda je ispričala da je posle navodnog napastvovanja napustila apartman 2806, otišla u apartman 2820 i očistila ga, pa se opet vratila u apartman 2806. Advokat tvrdi da se ona tako ponašala u šoku i strahu: „Nije znala šta da radi. Nije želela da izgubi posao. Znala je da će supervizorka momentalno doći na sprat, pa je ušla u drugu sobu…“ U Kanov apartman se, po advokatu, vratila u pratnji nadzornice koja je sama htela da vidi „mesto zločina“. Tokom unakrsnog ispitivanja u tužilaštvu sobarica se jednom onesvestila, a posle jednog nezgodnog pitanja ona se čak bacila na pod. Tokom istrage tužilaštvo deset dana nije moglo da prinudi žrtvinog advokata da klijentkinju dovede na saslušanje – tvrdio je da je ona u to vreme lečila povredu ramena zadobijenu tokom napastvovanja, koju ranije nije prijavila.
Prema detaljima iz istrage koje „Njujork tajms“ objavljuje, ispostavilo se da je dvadeset osam časova nakon što je prijavila napastvovanje, sobarica razgovarala telefonom sa svojim dečkom u jednom imigracionom zatvoru u Arizoni, uhapšenim dok je u jugozapadnom delu Njujorka menjao odeću s falsifikovanim markama iz Čajnatauna za marihuanu. Taj diler je uhapšen zbog posedovanja oko 180 kilograma marihuane.
„Ne brini, tip ima mnogo novca, znam ja šta radim“, rekla mu je preko telefona na dijalektu fulani, što je snimljeno i tokom istrage prevedeno. Tužilaštvo ga je povezalo sa sobaricom kada je u transkriptu prisluškivanja njegovih razgovora uočeno da je on nekom rekao da je njegova prijateljica umešana u aferu Stros-Kana…
Ispostavilo se da je zatvorenik u poslednje dve godine na bankovni račun sobarice položio više gotovinskih uplata, ukupno do 100.000 dolara, i da nije bio jedini. Depoziti su polagani u Arizoni, Džordžiji, Njujorku i u Pensilvaniji. Njujorški tabloid „Dejli njuz“ tvrdi da je reč o prljavom kešu. Ispostavilo se i da je sobarica plaćala mesečno stotine dolara za telefonske račune za pet različitih telefonskih kompanija, a ona je tvrdila da ima samo jedan telefon. Dalje se otišlo spekulacijom u nekim medijima da se francuska obaveštajna služba infiltrirala među osoblje hotela Sofitel da bi napakovala aferu i da smo tako dobili i silovanu crnu špijunku.
NE LAŽI U APLIKACIJI: Najgore po sobaricu je to što se posumnjalo da je lagala američke vlasti da bi pribavila materijalnu korist, što je po američkom zakonu kažnjivo zatvorom i do sedam godina.
Ta žena je islednicima rekla da je tražila azil zbog silovanja i genitalnog sakaćenja, da joj je politički progonjeni muž umro u zatvoru, ali se ispostavilo da su informacije o silovanju koje je američkoj imigracionoj službi dala pod zakletvom 2004. godine u svojoj aplikaciji bile netačne, ili bar da je ona priču naučila napamet, slušajući više puta s kasetofona snimljenu izjavu koju joj je izdiktirao neki prijatelj. Njen advokat Tompson je pokušao da vadi stvar tvrdeći da je nju zaista silovala grupa gvinejskih vojnika, a da je ona dozvolila tom čoveku da joj pomogne da „preuveliča“ svoju aplikaciju, pošto nije znala da je činjenica o njenom seksualnom sakaćenju dovoljna za azil.
Seksualna mutilitacija žena, sakaćenje, najčešće otklanjanje klitorisa i velike usmine, u Gvineji je inače tradicionalno rasprostranjeno i socijalno i religiozno prihvaćeno kao i u drugim regionima Afrike, Bliskog istoka i Indonezije. Po jednom demografskom i zdravstvenom istraživanju 2005. godine, tome je u toj zemlji podvrgnuto čak 96 odsto žena između 15 i 49 godina. Nekoliko nevladinih organizacija u Konakriju, Labeu, Faranahu i drugim mestima pokušavaju da ukažu da takva praksa predstavlja kršenja prava žena ili bar da „medikalizuju“ tu praksu.
Poslednje ispitivanje u tužilaštvu na Menhetnu, u utorak 28. juna, mesec i po dana posle događaja a dva dana pre izlaska pred sudiju, počelo je u 11 sati i, s pauzom za ručak, trajalo je šest sati i završilo se time da je tužilac pozvao advokata Kanove odbrane da mu saopšti da sobarica laže u mnogim detaljima, da je slučaj „slabiji“ nego što je izgledalo prilikom određivanja kaucije.
Sud nije razmatrao nikakve dokaze, već je ponovo odlučivao o kauciji, s obzirom na nove činjenice. U petak 1. jula sudija je naložio da Dominik Stros-Kan bude oslobođen iz kućnog pritvora i da mu se vrati kaucija od šest miliona. Stros-Kan je dao časnu reč da će se pojaviti na sudu, a sudija je ipak zadržao njegov francuski pasoš. Mada je slučaj drastično promenjen zbog toga što je posumnjao u kredibilnost iskaza žrtve navodnog silovanja, tužilac nije odustao od optužbe za silovanje.
Novi detalji daju bitno drugačiju sliku od slike 32-godišnje sobarice iz Bronksa, imigrantkinje iz Gvineje, samohrane majke koja živi s maloletnom ćerkom i koju je napastvovao svetski moćnik. Tabloidi je direktno nazivaju prostitutkom ili „ženom čije su friziranje plaćali nepoznati muškarci“. Njen advokat tvrdi da će ona svedočiti uprkos, kako kažu, klevetničkoj kampanji protiv nje.
Ako porota odbaci tužbu na suđenju, koje se nastavlja 18. jula, to bi moglo predstavljati udarac za reputaciju tužioca njujorškog distrikta Menhetn Sajrusa Vensa mlađeg koji se kratko obratio medijima objašnjavajući da je njegova dužnost da postupa u interesu žrtve, ali i da poštuje princip pretpostavke nevinosti optuženog i istine i da će ozbiljno nastaviti istragu o ovom slučaju.
Agencija Frans pres kaže da to sada liči na „pozorišni puč“ – dramatični obrt, a „Los Anđeles tajms“, da se slučaj protiv Stros-Kana možda ruši.
KAVIJARSKA LEVICA I PURITANCI: U vreme kada je Stros-Kan uhapšen i vođen sa lisicama pred TV kamerama, a tužilac tvrdio da ima supstancijalne dokaze, u Francuskoj su reagovali uvređeno: poslanik Bernar Debre je to opisao kao poniženje za Francusku.
Vođene su potom oštre polemike o samopovlađivanju francuske „kavijarske levice“, o tome da je afera Kan primer američkog senzacionalizma i klasičnog „puritanizma“.
Kada je posle oslobađanja iz kućnog pritvora u petak 1. jula Stros-Kan izašao iz suda uz smešak, u pratnji supruge Ani Sinkler koja ga je držala podruku, otišao je na večeru u neki skupi restoran, dok ih je gledao ceo Njujork.
Kada je izbio skandal izgledalo je da je propala i Kanova potencijalna kandidatura za predsednika Francuske. „Volstrit džornal“, međutim, piše kako francuski socijalisti veruju u politički povratak Dominika Stros-Kana na političku scenu. Po anketi lista „Parizijen“, 49 odsto Francuza je za vraćanje „DSK“ na političku scenu Francuske, a 45 odsto – protiv. Oko 600 francuskih feministkinja protestovalo je zbog revitalizacije mačo kulture, mizoginije i rasizma u francuskoj javnosti povodom slučaja Stros-Kana, zbog toga što žrtve silovanja bivaju izložene „drugom silovanju“ tokom istrage i zbog toga što se prikriva nasilje nad ženama, a samo se sedam odsto silovanja sudski goni.
Neki od socijalističkih simpatizera zagovaraju da se Kan vrati na mesto direktora MMF-a. To je malo verovatno, bar tehnički – nastavak suđenja je zakazan za 18. jul, a i socijalisti su odredili drugog kandidata.
NEZGODAN TRENUTAK: Slučaj je do sada proizveo više od političkog zemljotresa: Dominik Stros-Kan je podneo ostavku na mesto direktora MMF-a, četiri dana posle hapšenja 18. maja, u trenutku kada su Evropljani diskutovali o tome šta da rade s grčkim dugom. Stros-Kan je bio viđen kao ključni igrač u frakcionaškim nadmudrivanjima evropskih lidera i njegovo odsustvo je pretilo da izazove konfuziju u debati koja je mogla da vodi u opasne podele među zemljama evrozone.
MMF pod njegovim rukovodstvom je tokom finansijske krize, po nekim zapažanjima, postajao neka vrsta generalnog sekretarijata G20, grupe 20 najrazvijenijih nacija.
Godine 2009. na londonskom samitu G20 odlučeno je da se obezbede dodatni resursi od 500 milijardi dolara za MMF da bi intervenisao tokom globalne finansijske krize.
Takva institucija u takvim okolnostima nije mogla da ostane bez „glavnog ajatolaha“.
U četvrtak 30. juna MMF je za sledećeg šefa MMF-a konsenzusom izabrao pedesetpetogodišnju Kristinu Lagard, bivšu francusku ministarku finansija koja se u Sarkozijevoj vladi istakla „uvođenjem fleksibilnosti u tržište rada“, što je jedan od standardnih zahteva MMF-a, a zbog čega su Francuzi štrajkovali. Meksikanac Agustin Karstens je pominjan kao kontrakandidat, ali nije imao podršku ni južnoameričkog bloka: Brazil je smatrao da bi on bio američki eksponent. Kina i Indija imaju svoje geopolitičke kontroverze i nijedna nije htela da podrži kandidata one druge, a i Kina se u tim krugovima još uvek gleda kao komunistička zemlja, pa nije „ideološki ispravno“ da vodi neoliberalnu instituciju. Rusija ne uspeva da sakupi geopolitičku podršku iznad svoje postsovjetske sfere uticaja.
Magazin „Tajm“ u jednom tekstu konstatuje da je problem MMF-a u tome što ne reprezentuje svet. MMF je formiran u drugačije vreme, kada su SAD i mala grupa evropskih nacija kontrolisale svetsku ekonomiju. Svi ostali bili su komunisti ili su živeli u nekoj od kolonija evropskih sila (ili u nekoj kombinaciji ta dva pojma). Danas je struktura svetske ekonomije više balansirana: Kina je druga najveća ekonomija. Indija, Brazil, Južna Koreja i Meksiko su među 15 najvećih, ali MMF je efektivno u rukama američkog i evropskog političkog establišmenta. Nešto se u tome promenilo baš pod rukovodstvom Dominika Stros-Kana: prošlog novembra restrukturisanje MMF-a dalo je zemljama poput Kine, Indije i Brazila veća prava, ali to nije dovoljno.
STARA ŠEMA: To mesto izvršnog direktora MMF-a inače još od 1944. pripada Evropljanima, kao što mesto šefa Svetske banke pripada Amerikancima. Francuzi su iz nekih razloga to mesto do sada bili rezervisali za sebe: vodili su MMF 31 godinu u prethodnih 38.
Evropske države su sada u vreme krize tzv. suverenih dugova očito bile zainteresovane da zadrže za sebe tu prednost: mesto šefa MMF-a, koji neki listovi sada nazivaju „fondom dužnika“.
U MMF-u se glasa proporcionalno sa ulozima u fond. Dvadeset sedam članica Evropske unije imaju u MMF-u 32,07 odsto (710.786) glasova, a Amerikanci 16,74, što je dovoljno za veto, pošto se odluke u MMF-u donose većinom od 85 odsto glasova.
Brz izbor Kristine Lagard nije, međutim, otklonio težnju ekonomija u razvoju da dobiju važniju ulogu u Fondu koji se u poslednjih 60 godina veoma proširio na 187 članica UN (i Kosova koje nije u UN), a počeo je sa 29 potpisnica osnivačkog ugovora u decembru 1945. u hotelu „Mon Vašington“ u Breton Vudsu, Nju Hempšir, SAD.
Mnogi su se tokom decenija ljutili na MMF, ali malo zemalja je napustilo taj klub dužnika: Kuba je izašla 1964. Tajvan je najuren 1980, kada je Kina primljena. Članice MMF-a nisu Severna Koreja, Andora, Monako, Lihtenštajn, Nauru, Kukova Ostrva i Vatikan.
U aprilu 2007, predsednik Ekvadora Rafael Koreja najavio je da će izaći iz Svetske banke, a nekoliko dana kasnije predsednik Venecuele Ugo Čavez je poručio da će njegova zemlja izaći i iz MMF-a i iz Svetske banke, koje je opisao kao „oruđe imperije“ i optužio ih da „služe interesima severa“. Juna 2009, obe zemlje su ostale članice obe organizacije. Pretila im je dužnička kriza.
MMF je promovisan kao neka kombinacija bankara i dobrog policajca koji treba da pomogne siromašnim zemljama da ne zapadnu u dužničku krizu, da ne bankrotiraju pa da propadnu banke u bogatom svetu koje su im pozajmljivale, a ako zapadnu u bulu, u crveno, ako im preti „tropa“, čuvar i prijatelj siromašnih, strogi MMF, treba da pomogne zajmovima i ekonomskom ekspertizom, koja je uglavnom ista za sve. U izveštaju o maloj siromašnoj afričkoj državi Lesoto MMF tako preporučuje obazrivu poresku politiku, radi unapređenja investicione klime. Za Francusku, MMF je takođe sugerisao obazrivu fiskalnu politiku i reforme radi unapređenja kompetitivnosti: Rusiji je rečeno da mora da ima obazrivu fiskalnu politiku i reforme, radi unapređenja investicione klime.
Tokom afere optužnica je, kako izgleda, tu i tamo provejavala s Kana na instituciju koju vodi, osumnjičenu da je uništila više nacionalnih ekonomija nego ekonomski savetnik Džefri Saks. Čuju se prigovori da tehnike kriznog menadžmenta MMF-a po pravilu teže da povećaju bol ukupne populacije, što pokazuje „strukturalno prilagođavanje“ od Perua do Etiopije, od Salvadora do Pakistana, od Argentine do Tajlanda 90-ih. „Pitajte Grke danas!“
Striktni uslovi, nametnuti pri davanju međunarodnih zajmova u Istočnoj Evropi, rezultirali su hiljadama smrti od tuberkuloze pošto je nametnuto slabljenje javne zdravstvene zaštite; u 21 zemlji kojoj je MMF davao zajmove, procenat smrti od tuberkuloze je porastao za 16,6 odsto, proizilazi iz studije i analize istraživača na Jejlu i Kembridžu o uticaju na javno zdravlje objavljene 2008. u javnoj naučnoj biblioteci Public Library of Science, neprofitnoj organizaciji naučnika posvećenih tome da naučna i medicinska literatura budu slobodno dostupne.
Jedan komentator „Indipendenta“ s engleskim sarkastičnim humorom napisao je, ako Stros-Kan bude proglašen krivim, da pretpostavlja da zna kako se to desilo: „Mora da je zamenio sobaricu za neku zemlju u finansijskim nevoljama. Šefovima MMF-a je, uostalom, dozvoljeno da ih siluju godinama.“ I dalje: „Zamislimo da je ugledna ličnost optužena ne za silovanje sobarice, već za njeno izgladnjavanje do smrti, zajedno s njenom nevinom decom, njenim roditeljima i hiljadama drugih ljudi. To je MMF učinio nevinim ljudima u nedavnoj prošlosti. To će učiniti opet sve dok ne bude transformisan do neprepoznavanja….“ Autor predlaže i da se uspostavi komisija za istinu i pomirenje da bi raspravila kako da se rasturi MMF i da se počne iznova.
Dobro, to su možda samo političke metafore u trenutku kada je jedna afera pokazivala kako ljudske institucije, ma koliko uzdignute, pate od ljudskih slabosti. U završnici se nametnula još jedna paralela između MMF-a i muke njegovog bivšeg šefa – izgledalo je da je napastvovana sobarica lagala tužioca – kao grčka vlada svoje poverioce.
