Savez izolovanih

Sirija i Iran imaju dugu tradiciju vojnih savezništava, ali novi, odbrambeni, formiran prošle srede, ipak je iznenađanje. Toliko veliko da ni sirijski ambasador nije uspeo da se snađe i objasni protiv koga, zapravo, oni formiraju savez i od koga nameravaju da se brane, kada je rekao da on nije uperen protiv SAD, već da Sirija želi da razvija prijateljske veze sa Amerikom. Kako su se obe države obavezale da će pomoći jedna drugoj u „suprotstavljanju svakoj pretnji sa kojima sa suočavaju“, nije jasno ko njima predstavlja pretnju, ako to nisu SAD i Izrael. Ponešto se moglo zaključiti iz izjava sirijskog premijera Mohameda Nadži al Otarija i bivšeg, ali još uvek uticajnog predsednika Irana Hašemija Rafsandžanija da „jačanje odnosa između Irana, Sirije, Iraka, Libana i ostalih islamskih država u regionu ima veliku važnost“. Rafsandžani je takođe izjavio da bi „Teheran i Damask mogli da igraju važnu ulogu u obnovi Iraka“. I promena na čelu sirijske vojne obaveštajne službe mogla bi da bude znak da se nešto ozbiljno sprema. Amerika je reagovala izjavama da Sirija i Iran probleme imaju zbog nepoštovanja svojih međunarodnih obaveza, te da protiv sebe nemaju samo Sjedinjene Države i Izrael, već čitavu međunarodnu zajednicu.

I Iran i Sirija su dugo vremena na tapetu američke administracije, Iran kao deo „osovine zla“, zajedno sa Severnom Korejom i predratnim Irakom (o novom „demokratskom“ još se nisu izjasnili), a Sirija je, čini se, veoma blizu da postane deo te „glavne osovine“, za sada je „samo“ zemlja koja podržava terorizam, nema nuklearno, ali ima hemijsko u biološko oružje. Američki odnosi sa Sirijom i Iranom još se veoma razlikuju.

SAD I SIRIJA: Odnosi između SAD i Sirije veoma su komplikovani, i do sada su varirali između „dobro-loših“ i loših, u zavisnosti od situacije u regionu (kako to opisuje jedan američki analitičar). Od Sirije Amerikanci traže da povuče svoje trupe iz Libana, da prestane da pruža utočište terorističkim organizacijama koje napadaju Izrael, kao i da spreči prelazak terorista iz Sirije u Irak. Iako je Sirija do sada uspela da smanji prelaske terorističkih grupa u Irak (što su i Amerikanci potvrdili) i da bar pokuša da sarađuje, to nije popravilo njihove odnose. Kao glavni problemi ostali su odnos Sirije prema Izraelu i prisustvo sirijskih trupa u susednom Libanu (u suštini, to je isti problem). nedavni atentat na bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja (stajala Sirija iza njega ili ne) pokazao se kao dobar povod da se pritisci na Siriju da evakuiše svoje trupe iz Libana povećaju, kako od SAD tako i od Francuske. Amerikanci prete blokiranjem sirijskih računa u američkim bankama, a pominju i upade specijalaca na sirijsku teritoriju radi sprečavanja prelaska terorističkih bandi u Irak. Ni posle najnovijih sirijskih najava da će razmotriti povlačenje iz Libana, ništa se značajno nije promenilo.

Od 2000. godine, kada je nasledio svoga oca na mestu presednika Sirije, Bašar el Asad je, čini se, pokušavao da radi na popravljanju sirijsko-američkih odnosa. Posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001, Sirija je podržala rat protiv terorizma i razmenila neke obaveštajne podatke sa Amerikancima i odnosi su počeli da otopljavaju. Sve se, međutim, zakomplikovalo posle njenog protivljenja ratu u Iraku i američkih optužbi da pomaže ekstremiste.

ADUTI: Jačanje američkog vojnog prisustva, kombinovano sa sve jačim zahtevima da Sirija povuče trupe iz Libana, dovelo je do izolacije Sirije i pogoršanja njenog položaja u odnosu na Izrael. U trenutku kada Izraelci i Palestinci prave nove korake ka miru, Sirija svojom politikom prema Izraelu može da bude samo remetilački faktor. Istovremeno, njen uticaj u Libanu i podrška palestinskim ekstremistima jedan je od retkih aduta koje može da iskoristi kada pitanje Golanske visoravni jednom dođe na dnevni red. Ukoliko bi ostala bez toga, pitanje je šta bi mogla da izvuče od Izraela. Pitanje je i šta bi se desilo sa Asadovim režimom ako bi se povukao iz Libana, jer bi se i on najverovatnije, našao na udaru ekstremista koje sada podržava. Tako bar razmišljaju u Siriji. Izjava izraelskog premijera Arijela Šarona da je „Sirija previše slaba da bi vodila pregovore“, data posle odbijanja Asadovog predloga o ponovnom pokretanju mirovnog procesa pre dva meseca, to potvrđuje. S druge strane, Liban bez sirijskih trupa bio bi pravi „dar s neba“ za Izrael, jer bi tada i pomoć teroristma koji iz južnog Libana upadaju u Izrael bila dovedena u pitanje.

U srcu problema, dakle, uvek je sirijski odnos prema Izraelu. Nakon što je izgubila dve trećine Golanske visoravni u ratu sa Izraelom, glavni sirijski nacionalni cilj bio je i ostao da tu teritoriju povrati. I sada se mogu čuti glasovi iz Sirije da će ona ispoštovati Rezoluciju UN-a 1559, kada Izrael ispoštuje Rezoluciju iz 1967. o povlačenju sa Golana. U poslednjih 35 godina (vreme vladavine bivšeg predsednika Hafeza el Asada i sada njegovog sina Bašara) Sirija je postala glavni bastion omraze prema Izraelu. Problem Golana više puta je bio blizu rešenja, ali nepopustljivost sa obe strane uvek je sprečavala njegovo konačno rešavanje.

Za sve to vreme Sirija je dobro pazila da previše ne izaziva Amerikance, i, uprkos dugačkoj listi problema, ona je ostala jedina u grupi zemalja koje podržavaju terorizam, a imaju redovne diplomatske odnose sa SAD. Iako su SAD u maju prošle godine zabranile svaki izvoz u Siriju (izuzev hrane i lekova), a ovih dana razmišljaju o uvođenju novih sankcija, ipak postoji i saradnja između dve zemlje. I jedni i drugi imaju zajedničkog neprijatelja u Osami bin Ladenu, jer se i Sirija, kao jedna od retkih zemalja u regionu kojom još vladaju sekularisti, nalazi na udaru Al Kaide. Da li su sada u Siriji procenli da više nema nade da sa Amerikancima mogu da nađu zajednički jezik, pa su se okrenuli Iranu, kao jedinom savezniku koga u ovom trenutku mogu da nađu?!

SA IRANOM – DRUGAČIJE: Sa Iranom je situacija mnogo drugačija. Još od Islamske revolucije u Iranu 1979. i krize sa američkim taocima, Iran se nalazi na američkoj „crnoj listi“. Izvoz revolucije i podrška terorističkim organizacijama, naročito onima koje se protive Izraelu, samo su učvrstili animozitete sa obeju strana.

Ipak, iranski nuklearni program je ono što najviše iritira SAD, bez obzira na to što u Iranu tvrde da će se koristiti isključivo u miroljubive svrhe. Posle niza inspekcija koje je izvršila Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), do sada nije utvrđeno ni da Iran svoj nuklearni program razvija u vojne svrhe, ali ni da ima isključivo mirnodopski karakter. Razlozi za sumnju postoje. Pre nešto više od godinu dana otkriveno je da je Iran svojevremeno kupio od Kine 1800 kilograma uranijuma koji nije prijavio. Takođe je otkriveno da je već uspeo da proizvede i izvesnu količinu uranijuma i plutonijuma. Uz sve to, Iran poseduje i rakete koje mogu da nose nuklearne bojeve glave i može da „dobaci“ do Izraela. Da situacija bude još komplikovanija, Iran ima odlične odnose sa Rusijom, Kinom i Severnom Korejom (od kojih je i kupovao nuklearnu tehnologiju), ali i sa Francuskom i Nemačkom, tako da vojna opcija „bar za sada“ (izjava Kondolize Rajs) ne dolazi u obzir. Međutim, ista izjava znači i da vojna opcija nije isključena kao rešenje.

U američkoj administraciji postoji jako uverenje da ajatolasi žele da arsenalu svoje već respektabilne armije dodaju nuklearnu bombu i da samo kupuju vreme, pa se čak i licitiralo o tome koliko Iranu treba vremena da izvrši prvu nuklearnu probu. Procene su varirale od šest meseci (eksperti) do nekoliko godina, što je izjavio Donald Ramsfeld. I pored toga od vojne opcije za sada nema ništa, kako zbog kategoričkog odbijanja Evropljana (Francuska, Nemačka i Velika Britanija) koji ne odustaju od diplomatije, tako i zbog procena da bi Iran bio prevelik zalogaj čak i za američku vojsku koja je rasuta po raznim bojištima širom sveta. Dok se SAD, a možda i Izrael ne odluče šta im valja činiti, njihove špijunske letelice uveliko krstare nad Iranom ne bi li otkrile da su ajatolasi još nešto zaboravili da prijave, a pričalo se i o navodnim tajnim operacijama američkih specijalaca na teritoriji Irana. U svakom slučaju, posle svake „nesreće“ ili „slučajne eksplozije“ u blizini budućih nuklearnih elektrana koje su u poslednje vreme učestale, Evropljanima se diže kosa na glavi.

Što se eventualne promene režima tiče, to još uvek ostaje opcija, mada se već duže vremena ne spominje. Kako ajatolasi još uvek čvrsto drže sve poluge vlasti u svojim rukama, a iranski predsednik Mohamed Hatami (u čiju su najavu liberalnije politike Sjedinjene Države nekada polagale velike nade) pokazao je da je, uprkos svemu, on ipak posvećen prvenstveno svojoj zemlji, a ne američkim interesima u Iranu.

POVRATAK RUSIJE: U celu priču ponovo se umešala i Rusija, koja odjednom postaje važan faktor na Bliskom istoku, i to najavama Vladimira Putina da će Rusija i dalje podržavati Iran i pomagati mu da razvije nuklearni program u mirnodopske svrhe. U posao sa prodajom ruske nuklearne tehnologije Iranu, koji je vredan nekoliko milijardi dolara, partneri su u poslednjih nekoliko meseci uključili i prodaju određenog broja ruskih raketa, kao i iznajmljivanje ruskih satelita. Rusija je odlučila da i sa Sirijom osveži nasleđene hladnoratovske veze najavom mogužnosti da proda Siriji izvesnu količinu protivavionskih raketa.

Imajući u vidu celu situaciju, izjave iranskih i sirijskih zvaničnika otvaraju mnoga pitanja. Pre svega, da li je njihov savez najava neke šire regionalne alijanse, ili Iran i Sirija samo žele da dodatno ojačaju svoje pozicije na Bliskom istoku i zajednički se suoče sa rastućim pretnjama? Da li je to samo najava i upozorenje da se situacija na Bliskom istoku može još više iskomplikovati ukoliko Vašington ne popusti sa pritiscima? Nije jasno ni dokle su spremni da idu u svojim namerama, jer je Sirija nekoliko dana posle sklapanja saveza najavila da će razmotriti povlačenje svojih trupa iz Libana. Sigurno je da bi ozbiljan savez umnogome promenio geopolitičku situacuju na Bliskom istoku, pre svega za SAD, koje bi u tom slučaju umesto dva odvojena problema mogle da dobiju jedan mnogo veći. Pritom, na Iran se gleda kao na veću opasnost na duži rok, dok Sirija na kratke staze može mnogo toga da pokvari, kako u izraelsko-palestinskom mirovnom procesu tako i u Iraku.

Po svemu sudeći, Iran i Sirija izabrali su loš tajming da objave stvaranje alijanse (nemoguće je da su se o svemu dogovorili za dva dana), posle atentata na Rafika Haririja uz rastuće zahteve da se Sirija povuče iz Libana i uoči turneje američkog predsednika Džordža Buša po Evropi, gde su Iran, Sirija i izraelsko-palestinski sukob svakako jedna od glavnih tema. Kako je Vašington, zarad obnavljanja evroatlantskog savezništva, već odlučio da pruži šansu Evropljanima da diplomatijom i ekonomskim kolačem pokušaju da navedu Teheran da zaboravi na nuklearni program (pritom ne učestvujući i sam u tome), a za sirijsko povlačenje ima podršku celog sveta i libanskog naroda. Pre će biti da ovoga puta Sirija mora ozbiljno da razmotri svoje povlačenje, a Iran može malo i da sačeka.

Ubistvo Rafika Haririja

Ubistvo Rafika Haririja, nakadašnjeg premijera Libana i vođe opozicije, ponovo je raspalilo strasti na Bliskom istoku i podsetilo na ne tako davna vremena građanskog rata; takođe i na dugu „tradiciju“ političkih ubistava koju ova mala bliskoistočna zemlja ima. Iako atentatori još nisu otkriveni, a nepoznata teroristička organizacija koja tvrdi da je povezana sa Al Kaidom preuzima odgovornost za napad, libanska opozicija koju je Hariri predvodio, zajedno sa SAD, Izraelom i Francuskom odmah je uprla prstom na Siriju kao na glavnog osumnjičenog. Razlog je, po njima, bio Haririjev zahtev da Sirija povuče svoje trupe iz Libana, koje se tu nalaze od 1976. i najzaslužnije su za prekid građanskog rata 1990. Međutim, od tada je Liban praktično postao sirijska marioneta i istureno bojište prema Izraelu. Hariri je 20. oktobra prošle godine napustio premijersko mesto kada je sadašnjem prosirijskom predsedniku Emilu Lahudu izglasano produženje mandata od tri godine i nagoveštavao je da bi ponovo mogao da postane vođa opozicije na parlamentarnim izborima u maju ove godine. Kako su ove analize jedini „dokaz“ o sirijskoj umešanosti u atentat, a Sirija je sve optužbe negirala, američki zvaničnici su donekle promenili retoriku, ali su zahtevi za povlačenje trupa u skladu sa Rezolucijom SB UN-a 1559. iz septembra prošle godine pojačani, uz pretnju novim sankcijama.

Ubistvo Rafika Haririja može ponovo iskomplikovati situaciju u Libanu. U zemlji koja je hronično podeljena između hrišćanskih, sunitskih i šiitskih verskih sekti, sa nasleđem 15-godišnjeg građanskog rata, aveti prošlosti ponovo počinju da se javljaju. Haririjeva porodica nije dozvolila da sahrani prisustvuju članovi nove libanske vlade Omera Karameha (takođe prosirijski orijentisanog), kao i bilo ko od sirijskih zvaničnika. Stotine hiljada ljudi zahtevalo je na sahrani da se sirijske trupe povuku iz Libana i da sadašnja vlada podnese ostavku, a protesti su se nastavili i traju i dalje.

Rafik Hariri bio je jedna od najuticajnijih ličnosti u Libanu. Rođen je u siromašnoj sunitskoj porodici u malom lučkom mestu na obali Sredozemnog mora. Baveći se građevinskim radovima u Saudijskoj Arabiji uspeo je da postane jedan od najbogatijih ljudi na svetu, sa bogatstvom koje se merilo milijardama dolara i sa poslovima po celom Bliskom istoku. Smatran je ocem obnove Libana posle građanskog rata, a bio je i jedna od ključnih figura u donošenju Taefskog sporazuma 1989, kojim je građanski rat završen. Na mesto premijera došao je još 1992, tada prosirijski raspoložen, ali su vremenom, s jačanjem libanske ekonomije i sve većom sirijskom izolacijom posle američkog napada na Irak, njegovi zahtevi za povlačenje sirijskih trupa iz Libana postajali sve glasniji. Iako, prema mišljenju analitičara, on nikada nije prešao „crvenu liniju“ i došao u otvoreni sukob sa svojim moćnijim istočnim susedom, ukazujući čak da stabilnost u Libanu najviše zavisi od Sirije, ipak je mogao da bude pretnja.

Počinioci atentata još nisu otkriveni, a Haririjeva porodica najavila je da će pozvati strane eksperte. Što se samog atentata tiče, analitičari su jedino saglasni da takav napad nije mogla da izvede teroristička grupa, jer je Hariri imao izuzetno obezbeđenje, po njima, iza napada najverovatnije stoji neka obaveštajna služba. Povodom atentata oglasila se i Al Kaida negirajući svoju umešanost uz tvrdnju da iza atentata najverovatnije stoje sirijski, američki ili izraelski obaveštajci.