Sarkozitov put

Upalite li televizor, eto njega. Otvorite li novine, mladoliki i preplanuli ministar je tu. „Bilo bi divno kada bi makar jedan dan prošao bez njega“, poželeo je svojevremeno jedan njegov politički protivnik. Želja mu se nije ispunila: naprotiv, francuski ministar unutrašnjih poslova i šef najmoćnije partije Francuske Nikola Sarkozi prisutniji je nego ikad, i u međuvremenu je postao najozbiljniji pretendent na politički presto Francuske, uprkos tome što nimalo nije po standardu. Bilo da ga mrze, ili mu se dive, niko ne osporava da je Sarkozi, ili kratko Sarko kako je poznat u javnosti, u poslednjih nekoliko godina od „enfent terrible“ francuske političke scene izrastao u silovitu političku figuru, možda najživopisniju na učmaloj političkoj pozornici cele Evrope.

OKRETAN I BRZ: Sarkozi, međutim, najviše odskače u samoj Francuskoj, zemlji koja je sa posebnom pažnjom pratila politički rasplet u bratskoj Nemačkoj, jer je već odavno ophrvana sličnim ekonomskim problemima, a bliži se predsedničkim izborima, za koje se ovaj okretni pedesetogodišnjak odavno sprema. No, za razliku od Nemačke, Francuska je osim velikim ekonomskim teškoćama ophrvana još dubljim socijalnim problemima, pred kojima bi veterani francuske političke scene, u prvom redu predsednik Žak Širak i premijer Dominik de Vilpen, zabijali glavu u pesak da se oni u novembru nisu tako snažno razbuktali, baš kao što su kao baklje goreli automobili u sumornim predgrađima širom Francuske. „On je hiperaktivan, ambiciozan, veliki radnik, radoholičar, radi bez odmora“, kaže novinarka Anita Hauser, autorka Sarkozijeve biografije. Okretnost i utisak da je u stanju da bude na više mesta u isto vreme, koji širi oko sebe spretnom upotrebom medija, donele su mu i nadimak „Brzi“, kakvim se nijedan francuski političar odavno nije podičio. Iako odavno u politici, Sarkozi se po svemu izdvaja od političke elite kojoj i sam pripada.

Ono što ga čini toliko različitim od njegovih takmaca i kolega u zemlji jeste to da Sarkozi svoje političke uzore pogledom traži preko Lamanša, ali i preko Atlantika. Već i sama ta činjenica dovoljno govori o tome koliko je Sarkozi nestandardan za lokalne prilike, jer Francuska decenijama (pa i vekovima) svoj identitet gradi na sopstvenoj posebnosti i oštrom suprotstavljanju „angloamerikanizmu“, u šta je sklona da trpa sve i svašta, naročito otkako su odnosi Francuske i Amerike pogoršani zbog iračke krize. Jedan od vodećih uzora mu je britanski premijer Toni Bler, a Sarkozi ne krije ni ljubav prema Americi, uprkos tome što zna da mu to u Francuskoj nužno neće doneti političke poene: „Da, ja baš volim Ameriku, pa šta! Da ne treba možda kod lekara da idem zbog toga? Mnogi prijatelji mi kažu da to ne izgovaram preterano glasno, ali ja ne razumem šta je tu pogrešno“, izjavio je Sarkozi za britanski časopis „Forin polisi“.

Njegov nezaustavivi politički uspon počeo je pre dve godine, u isto vreme kada je Arnold Švarceneger postao guverner Kalifornije. Francuska je u tome videla dodatan razlog da se podsmeva američkoj politici i u tome videla dokaz neozbiljnosti zemlje „bez tradicije“, ali ne i Sarkozi: „Nije mala stvar da jedan stranac, čije ime ne možete da izgovorite a da ne slomite jezik, postane guverner najveće američke države.“ Sarkozi je u tome video veliku šansu za sebe, budući da je i sam sin mađarskog emigranta i grčke emigrantkinje jevrejskog porekla. Za razliku od ogromne većine pripadnika francuske političke elite, Sarkozi nije pohađao prestižnu akademiju za državne činovnike ENA, već je završio prava i jedno vreme radio kao advokat, zbog čega je mnogo više „u dosluhu“ sa običnim građanima od predsednika države i naročito premijera plemićkog porekla, koji je, uzgred, postao predsednik vlade a da nikada nije testirao svoju popularnost na izborima. Sarkozi se kao mladić aktivirao u desno orijentisanoj Širakovoj partiji, koji ga je ubrzo prigrlio kao sina koga nikada nije imao. Tokom najznačajnijih godina političkog razvoja Širak mu je bio kao otac, možda i zato što je njega, njegovu braću i majku pravi otac napustio dok je Nikola bio dečak. Bezmalo mu je postao i zet, jer se dugo zabavljao sa Širakovom najmlađom ćerkom Klod.

NADRASTANJE: To je, međutim, bilo vreme kad je Sarkozi političke uzore i mentore tražio u sopstvenoj zemlji. Kada je pre dve godine pomislio da je nadrastao tu scenu, okrenuo se ka drugim uzorima, i rešio da se emancipuje. Širak, međutim, nije očekivao tako snažan ubod nožem. U jednom televizijskom programu, novinar je pomalo podrugljivo upitao Sarkozija da li dok se ujutro brije mašta o tome da postane predsednik. „Ne samo dok se brijem“, smesta je odgovorio Brzi Sarko i praktično najavio da neće pomagati Širaku u predsedničkoj kampanji 2007. godine, već da namerava da se sam kandiduje. Iako su politički skandali i trzavice neraskidiv deo političkog folklora Francuske, javnost je bila šokirana. Mediji su satirično Sarkozija poredili sa Šekspirovim likom Jagom, koji hini lojalnost dok sve vreme skriva nož iza leđa. Širak je pobesneo, i njih dvojica nikada nisu izgladili odnose, pogotovo zbog toga što Sarkoziju ovo nije bio prvi put da se okreće protiv svog političkog zaštitnika. Pre deset godina, on se u hodu prestrojio i umesto Širaku, svoju podršku pružio Baladiru, koji je pokušao da Širaka izbaci iz političkog sedla. Širak mu nikada nije oprostio tu nelojalnost, pa se nakratko Sarkozi izgubio iz politike i za to vreme objavio knjigu Slobodan.

Politika ih je spojila, politika ih je razdvojila, ali i ponovo spojila. Uviđajući da je Sarkozi „nepodnošljiv ali nezamenljiv“, Širak ga je vratio na političku scenu ali je vodio računa da ovaj dobija zadatke s kojima neće izaći na kraj, nadajući se da će ga javnost odbaciti. Međutim, tu je do izražaja došla Sarkozijeva politička okretnost i, bilo da je bio ministar policije ili ministar finansija, Brzi Sarko munjevito je donosio odluke zbog kojih mu je popularnost rasla. Kao ministar policije u jednom od ranijih saziva vlade očistio je grad od kriminala i zauzeo veoma oštar stav prema imigracionoj politici, gorućim pitanjima Francuske već više od decenije. Upravo je nerešavanje tih problema izbacilo na površinu ultradesničara Žan-Marija Lepena. Zauzeo se da francuski muslimani kojih ima više od šest miliona, dobiju svoj zvanični glas obrazovanjem Nacionalnog muslimanskog saveta. Prekršio je još jedan tabu zalažući se za „pozitivnu diksriminaciju“ doseljenika iz bivših kolonija u Africi, a istovremeno se oštro suprotstavljao narastajućem antisemitizmu i ksenofobiji koji su jedno vreme bili u usponu u Francuskoj. Kao ministar finansija u zemlji u kojoj je nezaposlenost iznad deset odsto i godinama rast manji od jednog procenta, preduzeo je mere za oživljavanje tržišta, mešajući liberalne i protekcionističke mere. Uspeo je da smanji neke poreze i ubedi velike supermarkete da smanje cenu određenih proizvoda, što je dalo zamah potrošnji, i privreda je počela da pokazuje znake ozdravljenja. Upitan kako mu je pošlo za rukom da privoli vlasnike supermarketa da snize cene, Sarkozi je odgovorio: „Jednostavno. Samo sam im zapretio da ću svakoga dana na televiziji da pominjem imena onih koji nisu pristali.“

SPREMAN: Da bi ga se nekako napokon rešio, Širak je pribegao poslednjoj meri, postavio ga je za šefa njegove partije, jer po ustavu tako nema prava da obavlja ministarsku funkciju. Sarkozi je iskoristio priliku da osnaži partiju i da se sa tog mesta, kao nekom vrstom „visinskih priprema“ za dolazeće izbore lansira u sam politički vrh. Ipak, kada je vlada pala pošto su Francuzi odlučno rekli „ne“ evropskom ustavu, Sarkozi, čija je popularnost već bila očigledna, uspeo je da ponovo sedne u ministarsku fotelju, postavši po drugi put ministar unutrašnjih poslova. Nakon samo nekoliko meseci imao je na tom mestu pune ruke posla, kada su se neredi iz siromašnih pariskih predgrađa proširili po celoj Francuskoj. Iako su ga politički protivnici optužili da je sam rasplamsao nerede, nazivajući izgrednike „šljamom“, Sarkozi je ostao prilično neuzdrman, a ozbiljnost situacije nalagala je celokupnom političkom rukovodstvu da zbije redove i suoči se sa najvećom krizom u zemlji od studentskih demonstracija 1968. godine.

Iako je u obavezi da zvanično podrži Širakovu kandidaturu za predsednika, ukoliko vremešni predsednik bude uspeo da se nametne kao kandidat, Sarkozi ga sapliće na svakom koraku. „Pari mač“ je pre izvesnog vremena objavio na naslovnoj strani sliku mladolikog Sarkozija i njegove privlačne supruge, uz naslov „Spreman za bitku“. Unutrašnjost novina krasile su fotografije gipkog političara koji sa sinovima igra fudbal, što je u oštroj suprotnosti sa imidžom Žaka Širaka, koji svojim biračima može da poruči da će imati 80 godina kada bude okončao poslednji mandat. Da li će Sarkozi ponoviti uspeh svog političkog mentora, zavisi jedino od spremnosti Francuske za smenu generacije i za korenite promene koje su se na drugim mestima u njenom okruženju već odigrale.