Prizori iz zagušljivog, bučnog i haotičnog Pariza mnogima deluju nestvarno, ali su postali deo svakodnevice poput onih iz decembra 1995. godine, kada je štrajk, i to zbog istih reformi, trajao čak tri sedmice
Specijalno za „Vreme“ iz Pariza
Već punih nedelju dana cela Francuska živi u stanju vegetacije usled opšte blokade saobraćaja zbog neograničenog štrajka zaposlenih u državnoj železnici. Tek tu i tamo se na ulicama Pariza može videti pokoji autobus gradskog prevoza kako mili ili u većini slučajeva stoji u nepomičnom okeanu automobila, praćen koncertom sirena vrlo iznerviranih vozača. Razlog za nervozu je svakako podatak da za 20-minutnu vožnju automobilom u normalnim uslovima sada treba predvideti najmanje tri sata, dok su u proteklih nekoliko dana oboreni svi rekordi u ukupnoj dužini saobraćajnih zastoja: svakog jutra od 7 do 10 i uveče između 17 i 20 časova, pariska regija beleži između 350 i 400 kilometara „čepova“ na svim glavnim putevima. Gradske ulice u ovu računicu nisu uključene.
Svi oni koji žive daleko od radnih mesta nemaju drugog izbora nego da iz garaže izvezu auto i da se upuste u neizvesnu avanturu. Oni hrabriji koji nemaju nikakvo motorno vozilo na četiri ili dva točka, stali su ili na rolere ili su sa tavana ili iz podruma izvukli bicikl da bi se kroz oblake izduvnih gasova probijali do odredišta sa ne tako malim rizikom po sopstveni život zbog pomenutih iznerviranih vozača koji su u autu već satima i koji verovatno (bar pušači) pale 35. cigaretu zaredom. Najnovija igračka parižana od prošlog leta, takozvani velib, program bicikala za iznajmljivanje koji je uveo gradonačelnik Pariza Bertran Delanoe, u protekloj sedmici takođe je oborio sve rekorde. U Parizu se nalazi oko 800 mesta na kojima se mogu slobodno uzeti bicikli, ali su gotovo svi bili prazni, dok su građani bukvalno čekali u redu da neko vrati pokoji primerak da bi ga istog časa preuzeli.
PROPAST BONTONA: Više od 100.000 ljudi dnevno koristi ove gradske bicikle, umesto jedva dvadesetak hiljada u danima bez kiše. Ipak, slika koja u Parizu još više odudara od uobičajene jeste ona sa prepunim ulicama užurbanih ljudi, koji namršteno krče put pred sobom zaboravljajući sve elementarne kodekse ponašanja, jer je nekada poznati francuski bonton odavno istrulio na otpadu. Povratak u praistoriju i civilizaciju nekih nam davnih pećinskih predaka još je vidljiviji kada se odvažno i s bolesnom dozom optimizma upustite u podzemne hodnike pariskog metroa, nadajući se prolasku jedne od retkih kompozicija na svih 13 od ukupno 14 linija (samo ova poslednja radi jer je potpuno automatizovana, dakle bez dosadnog vozača koji traži neke posebne uslove za odlazak u penziju). Kolone ljudi će vas sprečiti da dođete i do keja na kome obično mirno i sneno svakog jutra dočekujete metro ili regionalni voz. Obezbeđenje je primorano da redovno zatvara stanice, jer su ljudi zbog komešanja i guranja na keju padali po sinama (srećom, struja je odmah isključivana pa nije bilo žrtava), a neki su u hodnicima provodili i po sat vremena da bi uspeli da se izvuku iz mase. Čak je i na automatskoj liniji broj 14 bilo čekanja u hodnicima i po sat vremena da bi se došlo do keja. A kada kompozicija pristane i vrata se otvore, počinje bespoštedna borba za izlazak ili ulazak.
Iako je broj štrajkača na železnici svakog dana sve manji, saobraćajni kolaps ne jenjava. Prvog dana štrajka, u sredu 14. novembra, bilo je 65 odsto mašinovođa u obustavi rada dok je samo nedelju dana kasnije taj procenat pao na oko 26. Međutim, sindikati državne železnice SNCF i regionalog transportnog preduzeća pariske regije RATP ne popuštaju u zahtevima i ne žele da prekinu štrajk sve dok vlada ne pristane na pregovore. Među vodećim sindikatima železničara ističe se CGT, koji predstavlja onu čvrstu tradicionalnu liniju i ne pristaje na obećanja premijera Fijona da je za razgovor potrebno da saobraćaj bude ponovo uspostavljen. „Nećemo popustiti zato što nema metroa ili vozova“, uzvikivao je Fijon u ponedeljak uveče, u isto vreme kada je počela da kruži vest da je ministar rada Ksavijer Bertran pristao na razgovore sa predstavnicima sindikata zakazanim za sredu. Iako ishod ovih pregovora i uopšte njihov stvarni početak u trenutku dok pišemo ovaj tekst nisu poznati (utorak, posle podne), još veću glavobolju kompletnoj vladi zadaje i oko pet i po miliona državnih činovnika koji su stupili u generalni štrajk upozorenja, dok se predsednik Nikola Sarkozi, inicijator svih ovozemaljskih reformi i obećanja još iz predsedničke kamapanje, i dalje ne izjašnjava. Tako je cela zemlja u utorak 20. novembra osvanula u još usporenijem ritmu.
ŠIRENJE ŠTRAJKA: U štrajk su stupili svi zaposleni u državnom sektoru, od vaspitača i profesora u osnovnim i srednjim školama, poštara, policajaca, carinika, zdravstvenih radnika, agenata poreske uprave, novinara državne televizije i radio-stanica, radnika u štampariji sve do pilota državne avio-kompanije Er Frans i kontrolora leta. Dva su glavna zahteva: podizanje nivoa kupovne moći, odnosno plata, i ukidanje reformi kojima nova vlada želi da, samo u narednoj godini, ukine oko 20.000 radnih mesta u svim sektorima. Iako su se železničari pribojavali da ovim generalnim štrajkom njihovi zahtevi budu, u najmanju ruku, bačeni u zasenak, očigledno je da ovaj dan nacionalne mobilizacije, kako mediji vole da nazivaju štrajk od utorka, predstavlja odlučujući ispit za Fijonovu vladu i samog Sarkozija. Do utorka, većina građana je burno negodovala zbog blokade javnog prevoza, ispoljavajući bes isključivo protiv „nezahvalnih mašinovođa koji imaju sve beneficije, a neće da rade 40 godina kao i svi ostali“. Veliki protestni marš održan u utorak između pariskog Trga Italije i vojnog muzeja poznatijeg kao Trg invalida, okupio je nekoliko stotina hiljada ljudi, čime je ipak u prvi plan istaknuta solidarnost onog dela Francuske koji „rano ustaje“ (kao što je Sarkozi voleo da kaže u predsedničkoj kampanji), ali koji od toga zapravo nema ništa, odnosno samo još neizvesniju budućnost.
PREDSEDNIKU NAJTEŽE: Predsednik Sarkozi, kome je inače od izbora pre šest meseci opala popularnost za čak 10 procenata, sada se nalazi pred još težim zadatkom: održati obećanje koje je predstavljalo temu broj jedan tokom kampanje – poboljšati kupovnu moć svojih građana. I dok se očekuje njegov plan kojim bi trebalo da smiri sve nezadovoljnije stanovništvo, postavlja se logično pitanje: na koji način će ispuniti obećanje u jeku ekonomske krize i praznih državnih kasa? I dok nova vlada plovi mutnim makroekonomskim vodama, između nedovoljnog ekonomskog rasta i državnog deficita, Brisel pomno prati celokupnu finansijsku sliku jer je u više navrata upozorio Pariz da ne poštuje potpisane evropske ugovore.
Francuska je tako u poslednjih nedelju dana zakoračila u vrlo neizvestan period, obeležen saobraćajnim kolapsom, generalnim usporavanjem funkcionisanja cele države, kao i sve većim nezadovoljstvom srednjeg sloja stanovništva. Prizori iz zagušljivog, bučnog i haotičnog Pariza mnogima deluju nestvarno, ali su postali deo svakodnevice poput onih iz decembra 1995. godine, kada je štrajk, i to zbog istih reformi, trajao čak tri sedmice. Čekajući da vlada konačno reaguje i posluša bar deo zahteva štrajkača, automobilisti će i dalje nervozno da trube, motoristi i biciklisti postaće šampioni u slalomu među nepreglednim kolonama vozila, a pešaci će izlizati još koji par cipela na pariskom asfaltu.
Neko je još davno primetio da je Francuska zemlja sa tri godišnja doba – leto, zima i – štrajkovi. Žestoki ulični protesti ili štrajkovi, na čijem su se žaru opekli mnogi predsednici i još više premijera, po pravilu padaju u proleće ili u jesen. Ovog proleća Francuzi su bili zaokupljeni predsedničkim izborima. Dođe jesen, dođoše i štrajkovi čiji su silina i povod iznendili samo one kojima je Francuska jedna velika terra incognita. Paraliza Francuske koju su ovoga puta priredili radnici javnog saobraćaja, a kojima su se za svoj račun pridružili studenti, nastavnici i državni službenici raznih fela, te prodavci novina i cigareta (protestujući zbog restriktivnijeg zakona o zabarni pušenja na javnom mestu), zaposleni u pariskoj Operi, ribari, poštari, pekari, pa čak i meteorolozi, isprva je zaličila na deja vu.
U zemlji gde je predsednik najmoćnija figura, a parlament relativno slab, ustalio se običaj da se debata o reformama sa novinskih stubaca i televizijskih ekrana lako preseli na ulice. Štrajkovi moćnih francuskih sindikata i strukovnih udruženja toliko su česti da se odvijaju po već dobro uhodanoj proceduri: vlada zatraži hitnu reformu i pripremi odgovarajuću politiku. Oni koje reforme najviše pogađaju obustave rad i parališu sve oblasti na koje imaju uticaja. Vlada tu i tamo pošalje interventne jedinice, ali ubrzo povuče predlog i skloni ga u fioku da sačeka neka bolja vremena. Između sebe i gnevne mase predsednik obično kao živi zid isturi premijera da pokupi krhkotine koje za sobom ostave štrajkači i izgrednici i Francuska nastavi da živi i radi po starom.
Iz jedne takve fioke francuski predsednik Nikola Sarkozi izvukao je meru koju je pre 12 godina pohranio njegov prethodnik Žak Širak. Predsednik Širak nameravao je te 1995. godine (slučajno baš u novembru), u prvim mesecima svog prvog mandata, da izmeni „specijalni režim“ po kome su se penzionisali službenici u javnom sektoru. Pogođenim su se posebno osetili zaposleni u javnom saobraćaju. Više od dva miliona radnika paralisalo je Francusku nekoliko nedelja. Tadašnji premijer Alen Žipe isprva je zauzeo čvrst i preteći stav, ali je predlog reforme povučen. Slično poniženje doživeo je i poslednji premijer u vreme Širakovog mandata Dominik de Vilpen, koji je morao da se povuče pred naletom protesta mladih koji su se digli na noge da bi sprečili izmene zakona o radu.
Sarkozi se obrušio na privilegiju koju uživa pola miliona radnika zaposlenih u javnom saobraćaju, pre svih mašinovođe i radnici toplana, koji po sadašnjem zakonu mogu da se penzionišu sa 37,5 godina radnog staža. To mnogima od njih omogućava da se penzionišu sa 55 ili čak 50 godina, i time se upišu u sve veću armiju francuskih penzionera. Sindikati su se za ovu privilegiju izborili pre više od 50 godina, kada su se ova zanimanja smatrala posebno opasnim i napornim, kada je ugalj bio osnovna pokretačka snaga. Sarkozi želi da im produži radni vek za dve i po godine, kako bi trajao standardnih 40, jer „specijalni režim“ državu godišnje košta najmanje pet milijardi dolara. Posredi je, međutim, nešto mnogo krupnije – obračun između vlade i poslednjeg bastiona levice – francuskih sindikata od kojih su najratoborniji bliski francuskim komunistima. A obračun sa sindikalcima zapravo je bitka za budućnost i prosperitet zemlje.
Sarkozi ovu meru vidi kao prvu u nizu reformskih koraka (planira da radni vek državnim službenicima produži na 42 godine) i svojim protivnicima poručuje da će istrajati. „Neću se predati“, odbrusio je prilikom posete železničkom depou Sen Deni jednom radniku koji mu je pretio uličnim protestima. „Ove ucene kod mene ne pale. Istrajaću do kraja, makar me to koštalo popularnosti.“
Zbog toga su mnogi francuski mediji (kao i oni sa druge strane Lamanša) pohitali da objave da je za Sarkozija kucnuo „tačerovski čas“, prisećajući se kako je britanska „čelična ledi“ bacila na kolena sindikate. Sarkozijevi saradnici alergični su na ovo poređenje i uveravaju sagovornike da vlada neće pribegavati nikakvim brutalnim merama.
No, za razliku od prethodnih pokušaja reformi penzionog sistema i uvođenja drugih mera koje bi rasteretile državnu kasu s jedne strane i podigle produktivnost s druge, Sarkozi i članovi vlade drže vrata široko otvorena za predstavnike sindikata. Predsednik je lidere sindikalnih udruženja, za razliku od svojih prethodnika, ugostio u Jelisejskoj palati (iz koje se nedavno preselila doskorašnja Sarkozijeva supruga Sesilija), a častio ih je i bogatim ručkom u jednom ekskluzivnom francuskom restoranu. Predsednik, koga zbog neumorne energije u Francuskoj često porede sa onim zekom koji je zaštitni znak jedne svetske fabrike baterija, mirniji je nego obično i čuva se otrovnih reči dok štrajkovi traju. I Širak, kao i njegovi premijeri Žipe i De Vilpen, svojevremeno su dolivali ulje na vatru arogancijom i bahatošću kada su se štrajkači isprečili između vlade i reformi. Sarkoziju ovo nisu prvi neredi otkako se visoko lansirao u politiku (bio je, na primer, ministar policije tokom velikih nereda u predgrađima velikih francuskih gradova), ali jesu od kada je na čelu države, pa se smatraju njegovim prvim i možda najozbiljnijim izazovom. Britkost i bahatost ni njemu nisu strani, ali se Sarkozi čuva da ne ponovi grešku vređajući protivnike, kao kada je onomad izgrednike iz predgrađa nazvao „šljamom“.
Još važnija razlika od novembra 1995. leži u činjenici da je Sarkozi pre šest meseci od svojih sunarodnika dobio jasan mandat da sprovede toliko potrebne reforme i omogući Francuskoj, inače šestoj ekonomskoj sili na svetu, da se uspešnije nosi sa izazovima globalizacije. Francuzi, tradicionalno blagonakloni i trpeljivi prema izlivima besa sindikalaca, sada su jasno na strani svog predsednika. Iz ankete u anketu istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Sarkozi ima podršku da istraje u reformama, iako mu se popularnost u poslednjim mesecima okrnjila.
Nevolja sa kojom se danas nevoljno suočava većina Francuza leži u tome da je u globalizovanom svetu „francuski način života“ neotuđiv element nacionalnog identiteta, koji je brižljivo građen i negovan još od kraja Drugog svetskog rata i koji je širom Evrope izazivao zavist, a sada je postao preskup za državu. U državi ima pošta na svakih 3500 stanovnika, ili dvostruko više nego u Nemačkoj. Francuska Centralna banka zapošljava blizu 14.000 ljudi, iako je zemlja u Monetarnoj uniji, dok njen pandan u Engleskoj ima manje od 2000 zaposlenih, iako se Velika Britanija još drži svoje funte. Neki kolektivni ugovori sadrže i po više stotina stranica. Za frizere to štivo čini blizu 150 stranica, pekari imaju čitav ep od blizu 500 stranica, dok se propisi o radu protežu na bezmalo 3000 stranica, što usložnjava birokratiju. Državna administracija koja uživa velike privilegije broji preko pet miliona ljudi, dok nezaposlenost, koja najviše pogađa mlade, i dalje prelazi osam odsto.
Ovog novembra, međutim, građani ne žele reprizu iz 1995.
Duška Anastasijević
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
