Šansa za novi početak

Papa Emeritus Benedikt XVI je, čini se, više promenio Crkvu svojom ostavkom nego što je to uradio za vreme svog pontifikata. Iako je već godinama bio u samom vrhu Rimske kurije, kada je izabran za papu, jedna od prvih pomisli mu je bila giljotina. „Spušta se ka meni i pogađa me. Bio sam siguran da ta služba nije određena za mene, nego da će mi Bog sada, nakon niza napornih godina, podariti malo mira i odmora.“ Posle sedam godina i deset meseci, povučeni profesor teologije, stalno optuživan zbog svoje konzervativnosti, odlazi u penziju. Sredinom marta verovatno će se znati ime njegovog naslednika. U ovom trenutku Vatikan vri. Nemački „Špigel“ je pre nekoliko dana objavio na svojoj naslovnoj strani sliku olujnog neba nad crkvom Svetog Petra, naslov je glasio: „Bitka za Rim“. Niko od 117 kardinala ne važi za izrazitog favorita. U javnosti se pominje nekoliko imena, ali u Vatikanu postoji izreka da ko uđe u Sikstinsku kapelu kao papa, iz nje izlazi kao kardinal. Naime, ne bi bio prvi put da onaj kojem vodeći mediji, čak i kladionice, daju najveće šanse ne sedne na tron Svetog Petra.

MOGUĆI NASLEDNICI: Sudeći prema različitim procenama, postoji mogućnost da prvi put u istoriji Vatikan dobije „crnog papu“. Kardinal iz Gane, šezdesetčetvorogodišnji Piter Turkson, makar na kladionicama drži prvo mesto. Već prozvan vatikanskim Obamom, otvoren prema društvenim pitanjima, još relativno mlad kada se uzme u obzir prosek godina Konklave, Turkson je veoma popularan u zapadnoj Africi. Studirao je u Rimu i Njujork i prvi je čovek papske komisije za pravdu i mir.

Dosta je medijski prisutan, deluje otvoreno, a kao crna mrlja njegovih nastupa pominje se prošlogodišnji snimak na Jutjubu na kojem Turkson daje podosta dramatična predviđanja o širenju islama. U jednom trenutku on kaže: „Za samo 39 godina Francuska će postati islamska republika.“ Pretpostavka je da bi Turkson doneo određene promene, ali da bi ipak ostao na kursu kojim je išao papa Benedikt XVI.

Često se čuju imena italijanskog kardinala Angela Skole, amerikanca Timotija Dolana, Kanađanina Marka Ulea, za koga se veruje da je favorit samog pape emeritusa, zatim se, istina tiše, pominje i nadbiskup bečki Kristof Šonbron, koji teško da ima prave šanse. Većinu današnjih kardinala, tačnije njih 67, postavio je Benedikt XVI. Ako bude po željama Italijana, a u duhu prethodne dvojice papa, kardinal Skola, moćni milanski nadbiskup, mogao bi da se obrati vernicima sa balkona crkve Svetog Petra. Reč je o konzervativnom teologu, inače učeniku kardinala Racingera, koji se interesuje za bioetiku i odnose između muslimana i hrišćana. Opisuju ga kao još jednog par excellance intelektualca sa veoma jakim vezama sa italijanskim političkim establišmentom.

Većina onih koji se pominju kao mogući naslednici pripadaju pretežno konzervativnoj struji. (Benedikt XVI je bio desna ruka pape Jovana Pavla II, te je ova klima koja vlada u Konklavi nemalim delom rezultat odluka i izbora ove dvojice papa.) S druge strane, veliki deo javnosti, čak i crkvene hijerarhije, nada se papi koji će biti spreman da sprovede značajne reforme.

„Traži se krizni menadžer koji ima čvrstu ruku, uspešno se nosi sa sukobima unutar Crkve, koji će izdržati skandale ili, još bolje, koji ih može izbeći. Treba da bude intelektualno nadaren kao Racinger, duhovan kao Isus Hristos, harizmatičan kao Karl Vojtila, i, pre svega, isto tako mlad. Vojtila je u vreme svog izbora imao 58 godina. Ukratko: traži se pomiritelj, reformator, odlučan i čvrst čovek, a u isto vreme osećajan u svojoj veri. Traži se čudo.“ Novinari nemačkog nedeljnika „Špigl“ na ovaj način su opisali dubinu krize Katoličke crkve, a u isti mah preterana očekivanja same javnosti.

KOMŠIJA, HOĆETE NA KAFU: Kada je Benedikt XVI u svom tihom govoru na latinskom objavio vest o povlačenju, iskrslo je mnoštvo pitanja, od sumnji u njegove razloge do onih vrlo konkretnih, kako će se ubuduće zvati penzionisani papa, gde će živeti, čime će se baviti. Kao vrsni teolog koji se bolje snalazi na profesorskoj katedri ili na čelu Kongregacije za učenje vere, papa emeritus je u svom oproštajnom govoru najavio da odlazi u tišinu, da će u molitvama biti sa svojom Crkvom, kao i da će biti potpuno poslušan novoizabranom papi. Neki kritičari crkve, kao i deo javnosti, smatraju da bi on mogao da postane „papa iz senke“. Zanimljivo je da je kuća u kojoj će ubuduće živeti Benedikt XVI u neposrednoj blizini mesta stanovanja novog pape. Takođe, postoji još jedna zajednička tačka.

To je Georg Gensvajn. Lični sekretar Benedikta XVI postao je nadbiskup 2005. godine. Sada će ostati uz odlazećeg papu, a u isti mah imaće funkciju prefekta papskog doma. Da ne bude zabune, reč je o domu novog pape. Drugim rečima, svakoga jutra nadbiskup Gensvajn, poznat u Italiji pod nadimkom lepi Georg, odlaziće na posao u dom novog pape, a popodne će se vraćati u, par koraka dalju, kuću bivšeg.

Iako situacija deluje čudno, a mnogi se bave predviđanjima kako će „nevidljivo prisustvo“ Benedikta XVI uticati na njegovog naslednika, stvari su, kanonski govoreći, vrlo jasne, jer se papa emeritus Benedikt XVI 28. februara povukao sa čela Katoličke crkve.

Iako su mnogi, čak i u samom Vatikanu, tvrdili da su veoma iznenađeni odlukom Benedikta XVI, ako je suditi po brzini kojom su se snašli, nije bilo reči o iznenađenju. Vrlo brzo nakon što je poglavar Katoličke crkve iskoristio pravo da se povuče, sve je bilo dobro organizovano. Njegov rođeni brat, Georg Racinger, izjavio je da je Benedikt XVI dugo razmišljao o svojoj nameri da ode. Prilikom preuzimanja dužnosti, Benedikt XVI je kazao: „Molite se za mene da ne pobegnem od straha pred vukovima.“

U knjizi Svetlo sveta, četiri godine kasnije, novinar Peter Sivald pita papu da li je razmišljao o povlačenju. „Kada je opasnost velika, ne sme se bežati“, odgovara. Ali zatim nastavlja: „Čovek može odstupiti u nekom mirnom času ili kada jednostavno više ne može.“ Tvrdio je da ja papska odluka o povlačenju primerena „kada papa dođe do jasnog saznanja da više psihički, fizički i duhovno ne može da obavlja nalog svoje službe, tada ima pravo, a možda i obavezu, da odstupi.“

Benedikt XVI je ispunio svoju obavezu. Jednostavno više nije mogao. A miran čas za Katoličku crkvu svakako nije.

PIROVA POBEDA: Prošle godine navršilo se pedeset godina od početka Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Sazvavši Sabor, tadašnji papa Jovan XXIII je želeo da učini Crkvu „pogodnijom za rešavanje savremenih problema“. U praksi je to značilo da Crkva treba da se „osavremeni“, odnosno da prati znakove vremena i da deluje u skladu sa tim. Preovlađujući ton i očekivanja od Sabora išla su u smeru velikih promena, prilagođavanja i približavanja vernicima. Ključna reč glasila je Aggiornamento, osavremenjivanje.

I pored nekih promena, velika očekivanja nisu ispunjena do danas, a deluje da su pozivi za hrabrijim iskorakom u pravcu reforme, kako među vernicima tako i sveštenstvom, glasniji nego ikada. Engleski „Gardijan“ je čak uporedio današnju situaciju sa dobom Reformacije.

Rimski časopis „Republika“ objavio je da je papa emeritus Benedikt XVI odlučio da podnese ostavku nakon što su ga tri kardinala koji su istraživali skandal Vatiliks obavestili o „mreži ucena i korupcije“ koje vladaju Vatikanom. Novine opisuju da su kardinali podeljeni u frakcije, „uključujući one koji su ujedinjeni seksualnom orijentacijom“, što se odnosi na navodni gej lobi unutar Vatikana. Portparol Vatikana Federiko Lombardi je izjavio da niko neće davati komentare o pomenutim navodima, kao i da će izveštaj trojice kardinala biti predat novom papi.

Osim toga, jedan od najpotresnijih i težih skandala sa kojim se suočila Katolička crkva, a koji je najžešće odjeknuo za vreme pontifikata Benedikta XVI, tiče se seksualnog zlostavljanja dece. Bivši papa se više puta izvinio žrtvama zlostavljanja i njihovim porodicama, susreo se sa njima, ali složna je ocena da nije učinio ništa da se odgovorni kazne.

Od Katoličke crkve se takođe traži da počne da radi na pitanjima većeg uključivanja žena i uopšte laika u crkvene službe, statusa razvedenih vernika, da se preispita pitanje celibata, da se daju veća vlast i autonomija odlučivanja lokalnim biskupima.

Jedan od najžešćih kritičara Katoličke crkve, Hans King, tvrdi da više i ne postoji kandidat koji istinski pripada reformskoj struji.

Ipak ne treba tako lako otpisivati novog papu, iako on bude došao iz konzervativnih krugova, a sve su prilike da će tako biti. Teško da su velikodostojnici Katoličke crkve nesvesni situacije u kojoj se ona nalazi. Ne mora nužno da znači da će se budući naslednik trona Svetog Petra „ukopati“ u rovove tradicije, ostavši nem na probleme i pitanja koja bi se time još više nagomilavala. Papa emeritus Benedikt XVI, iako nije sproveo reforme, svojom odlukom o povlačenju, kako pišu i pojedini mediji iz njegove otadžbine, dao je kao papa svojoj Crkvi poslednji poklon: šansu za novi početak.

Dimni Urbi et orbi

Po drevnoj izbornoj proceduri, svaki put kad Papska konklava u Sikstinskoj kapeli završi jedan krug glasanja, listići sa njihovim tajnim glasovima se prebroje i odmah potom spale. Novi rimski biskup je izabran kad za njega od biskupa i kardinala, zatočenih da „izaberu ili umru od gladi“, glasa dve trećine plus jedan glas. U međuvremenu, nestrpljivim vernicima se tok glasanja tradicionalno saopštava pomoću boje dima iz vatre kojom se listići spaljuju. Crni dim objavljuje da se glasanje nastavlja u novom krugu, a beli da je papa izabran i da će nakon što u uigranoj ceremoniji prihvati ulogu lidera katoličkog sveta, uskoro sa balkona i Rimu i svima biti objavljeno Habemus Papam!

Ako se ispostavi da glasanje nije uspelo i da papa nije izabran, među listiće se dodaje vlažna slama koja dim boji u crno. Beli dim se dobija samim sagorevanjem papira, i to zahvaljujući sagorevanju pečatnog voska na listićima. Međutim, kad je Pije XII izmenio sistem izbora i uveo potpuno tajno glasanje, pojavili su se problemi. Tokom Papske konklave 1958. godine dim je bio toliko siv da nije bilo moguće razlučiti kakav je ishod izbora. Tako se od 1963. u vatru ubacuju hemikalije u boji, koje omogućuju da se boja jasnije razazna. No, kako je i dalje ne baš sasvim jasno koliko je belo belo, a crno crno, u ceremoniju je od 2005. godine uveden još jedan dodatni, zvučni efekat – nakon izbora pape, uz beli dim, počinju da zvone i zvona.

S. Bubnjević

Papa Benedikt XVI je bio svetionik

Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup

„VREME„: Možete li da mi kažete nešto o papi emeritusu Benediktu XVI kao teologu, koji je njegov doprinos celokupnoj teološkoj misli?

STANISLAV HOČEVAR: O takvoj teološkoj veličini kao što je Josef Racinger – Benedikt XVI, ne mogu progovoriti u par rečenica.

Umesto da se pitamo o čemu je on posebno promišljao i koji je njegov teološki specifikum, treba po mom skromnom mišljenju da naglasim da je on teolog celine, sveobuhvatnosti, rekao bih „katoliciteta“ u najboljem smislu reči. Njegova je teologija mononeutralna i univerzalna, harmonična i personalna, objektivna i egzistencijalna.

Kao što su crkveni oci najveće objektivne datosti preobražavali u najdublju mistiku i kontemplaciju, tako je Benedikt XVI bogatstvo istorije dogme pretočio u mistično piće za ljude današnjice.

Ako se može govoriti o specifičnom, onda je njegova „harizma“ u jedinstvenom spajanju razuma i vere. Ova sinteza je tako neobično originalna da je „krilo“ razuma sasvim prožeto „verom“ i „krilo“ vere sasvim prožeto razumom.

Ekumenska dimenzija njegove teologije je – ponovno po mom skromnom mišljenju – upravo u tome da je pokazao na naše zajedničke temelje, na našu zajedničku bazu; na jedan sam kamen temeljac. Ako stupimo mi svi u tu bazu, stvari postaju jasne.

Koji su, po vama, dobri i loši, aspekti njegovog povlačenja za budućnost Katoličke crkve i budućeg pape?

Po mom najdubljem ubeđenju, ne mogu biti loše posledice samog čina odricanja pape Benedikta XVI. Takve posledice možemo stvoriti samo mi, ljudi, neobjektivnom interpretacijom ili unošenjem socioloških i psiholoških kriterijuma u svet teologije i ekleziologije.

Sa svojim činom nije hteo ništa prejudicirati, ali je ujedno sve pozvao na veliku odgovornost, na celovitije gledanje na Crkvu, koja je dar za čitavo čovečanstvo i ne sme da bude nikakvog posesivnog odnosa do nje. Zato se njegov čin ne može promatrati kao univerzalno „pravilo“ za budućnost, već kao opomena za autentično služenje Bogu i Crkvi.

Kako biste ukratko opisali poslednjih osam godina Katoličke crkve, odnosno vreme pontifikata pape Benedikta XVI? Čuje se dosta kritika, zašto mislite da je tako?

U dugačkoj istoriji kao i u kraćem periodu vremena nužno dolazimo u trenutke „posebnih spoznaja“. Isusovi učenici na putu u Emmaus čitav su dan razgovarali sa Vaskrslim Gospodom, a upoznali su ga tek u trenutku kada je na večeri blagoslovio hleb.

Prisutnost pape – mislioca, bila je prilika da se pokaže i da dođu do izražaja svi grehovi ne-spoznaje.

Najveći greh čovečanstva danas je da ne spoznaje Gospoda; da više voli tamu nego svetlo, subjektivnost nego objektivnost, relativizam nego apsolutnost. Porodica čovečanstva je zato postala krhka, razbijena, „potrošačka roba“.

Prisutnost pape Benedikta XVI mislioca je zato nužna prisutnost jakog svetionika; svetionika koje je i blag i čvrst. Zato je nužno omogućio prosvetljenje pa time i očišćenje Crkve i sveta. Proroci nisu bili nikada za svoga života voljeni već kamenovani.

Kada je reč o njegovom nasledniku, kakav budući papa po vama treba da bude? U čemu on treba da sledi put koji su postavili papa Benedikt XVI i njegov prethodnik, a gde mislite da ima prostora i potrebe za promenom?

Biću kratak. Ako sam naglasio da je bio papa Benedikt XVI veliki svetionik, jer je bio veliki mislilac i prorok, sledi nužno da treba njegov naslednik da bude „harizmatik“ u povezivanju, ujedinjavanju i saradnji svih pozitivnih snaga. Benedikt XVI je svojim naukom osvetlio tajnu Boga i čoveka da bi mogao njegov naslednik jače povezivati i usmeravati sve hodočasnike na tom novom putu. Toliko više jer je globalizacija realnost i ne više samo neka virtualnost. Zato će, po mom mišljenju, novi papa u duhu kontinuiteta tražiti i nove puteve. Tradicija znači upravo to: iz dara vere crpsti snagu za nove korake i nove puteve.

foto: milovan milenković

PODRŠKA »PRVOM CRNOM PAPI«: Plakat sa Peterom Turksonom u Rimu foto: reuters