Većina Amerikanaca je za novog predsednika prvi put čula pre samo dve godine, kada se mladi senator iz Ilinoisa, tek na pola svog prvog senatorskog mandata, drznuo da se istovremeno ustremi na dve dobro podmazane mašinerije – mašineriju „Bilari“ i republikance. Za razliku od svojih protivnika, Barak Obama se pripremao za maraton tokom koga su poispadali i mnogo iskusniji takmaci.
Iskustvo, kako se pokazalo, nije bilo ono što je nacija zahtevala od budućeg stanara Bele kuće, iako je Buš Ameriku uvukao u dva rata, koja već traju duže nego Drugi svetski rat, i pospešio raskalašnost bankara sa Vol strita i time svet uvukao u finansijsku krizu kojoj se još ne vidi kraj. U jeku neizvesnosti, Amerikanci su se opredelili za čoveka egzotičnog imena i još egzotičnijeg porekla, o kome su vrlo malo znali, iako je napisao dve autobiografske knjige, i uprkos tome što su desničarski mediji uporno raspirivali strah od ovog novajlije iz Čikaga. Uzalud su Raš Limbo i Šon Haniti, istaknute perjanice neokonzervativne huškačke mašinerije, sa milionskim auditorijumom, pokušavali da ubede američke birače da će glasanjem za Obamu zapečatiti sudbinu; da je Obama pritajeni musliman koji šuruje sa teroristima, da mu je po mržnji Izraela dorastao jedino iranski predsednik Ahmedinedžad, da je korumpiran, da namerava da uvede socijalizam u SAD, i da mu politički uzori nisu Linkoln i Ruzvelt, već Kastro i Čavez.
Nacija se odvažila da rizikuje i SAD su dobile svog prvog predsednika afričkog porekla, čime je ostvaren ne samo san Martina Lutera Kinga i njegovih saboraca već i Roberta Kenedija koji se pre četiri decenije usudio da prorekne da će Amerika baš u ovo vreme imati prvog tamnoputog stanara Bele kuće. Zbog toga je Obamina pobeda, koju je proslavio u čikaškom parku Grant u kome su se pre tačno četiri decenije, u jeku antiratnih demonstracija, skrhale nade tadašnjih liberala, i od kada je Amerika sve više počela da se deli na „crvenu“, republikansku, i „plavu“, demokratsku, dočekana sa toliko emocija. Dugo će se pamtiti suze Džesija Džeksona, koji je u nepreglednoj masi tog 4. novembra čekao da Obama sa porodicom proglasi pobedu.
Niz sticaja okolnosti doprineo je Obaminom uspehu, uključujući i krah berze, koji mu je omogućio da u poređenju sa Mekejnom deluje pribranije i odraslije u trenutku kada je izgledalo da se tlo ljulja pod nogama. Obama je pre svega pobedio jer je vodio briljantno osmišljenu kampanju, tokom koje se nikada nije unizio, iako su ga protivnici na to čikali, a pristalice skoro preklinjale da im pusti malo krvi. U poređenju sa njegovom kampanjom, dobro podmazana mašinerija Klintonovih delovala je kao raštimovani orkestar. Iskoristio je sve prednosti interneta kao medija XXI veka, ne samo da mobiliše mlade, već i da prikupi donacije. U obe discipline, Obama će ostati upamćen kao svojevrsni rekorder. Mladi su se na ovim izborima odazvali u do sada nezapamćenom broju, i u ogromnoj većini podržali Obamu. Novoizabrani predsednik Amerike inkasirao je blizu 750.000 miliona dolara u krupnijim i sitnijim privatnim donacijama, odbivši da koristi državna sredstva, i time svojim pristalicama podario iluziju da poseduju delić istorijske pobede. Kome to nije bilo dovoljno, na raspolaganju mu je izbor od pregršt drangulija i memorabilija koje krasi njegov lik, od tanjira, šolja i novčića do opreme za bebe.
Sam Obama, po sopstvenom priznanju, ima „zdrav ego“, koji mu ne dozvoljava da se zanese pred silinom obamanije koju Amerika nije videla još od Kenedija i Bitlsa. U svoj tim uvrstio je čak četvoro ljudi koji su se na ovim izborima protiv njega borili za demokratsku nominaciju. Obama u svoje najveće uspehe ne ubraja to što je bio prvi crni predsednik harvardske „Pravne revije“, i što je nakon jednog jedinog senatskog mandata osvojio simpatije svojih sunarodnika, koji jedva čekaju da stupi na dužnost. Obamina najdraža pobeda desila se pre 16 godina, kada je osvojio srce Mišel Robinson, sa kojom danas ima dve ćerke.
Kada je irački novinar Muntazer al Zejdi potegnuo za svojom cipelom i na otvorenoj sceni u Bagdadu gađao predsednika SAD Džordža Buša, preko noći je postao svetska zvezda i svojevrsni heroj u arapskom svetu. Zejdijeve cipele postale su simbol koji je označio neslavan kraj Bušove epohe.
