Samoubistvo Solidarnosti

Varšava

Pokret Solidarnost, zaslužan za rušenje komunističkog poretka ne samo u Poljskoj, našao se po drugi put pred političkom kapitulacijom. Šest meseci uoči parlamentarnih izbora i ono malo što je ostalo od koalicije partija, koje su pod zastavom Solidarnosti 1997. godine porazile novu poljsku levicu i preuzele vlast, nije u stanju da pridobije podršku ni deset odsto birača. Opozicioni Savez demokratske levice (SDL) nije morao mnogo da se trudi da bi zagorčao život vladajućoj Izbornoj akciji Solidarnost (IAS), koja je iz meseca u mesec slabila povlačeći pogrešne političke poteze i kompromitujuće kadrovske rokade. Ova taktika političkog samoubistva prenela se i na druge partije centra i desnog centra, pa se stiče utisak da je došlo do opšteg dobrovoljnog napuštanja terena, koji sve više, bez borbe pa i ozbiljnije mobilizacije, ispunjavaju snage postkomunističke levice.

Raspad pokreta Solidarnost počeo je još 1991. godine kada je njegov legendarni vođa Leh Valensa objavio „rat u vrhu“. Zaključivši da su ujedinjene antikomunističke snage obavile glavni posao rušeći stari režim, Valensa je pozvao lidere raznih, tada još nedovoljno definisanih političkih grupacija da stvaraju svoje partije i programe prema sopstvenim idejnim koncepcijama. Za kratko vreme iz Solidarnosti su se izrodile razne stranke, koje se nisu odricale svog porekla, ali su se deklarisale kao liberalne, konzervativne, nacionalno-klerikalne, pa i levičarske (zapadnoevropskog, socijaldemokratskog tipa).

AUTOGOL DESNICE: Uspostavljanje stranačkog pluralizma bilo je logična posledica demokratskog razvoja, ali je bilo praćeno sve oštrijim podelama i sukobima u parlamentu, prvi put izabranom na slobodnim, demokratskim izborima. Programska neslaganja i političke konfrontacije dovele su do apsurdne situacije – na inicijativu poslanika sindikata Solidarnost izglasano je nepoverenje vladi desnog centra Hane Suhocke.

Ovaj autogol desnice omogućio je postkomunističkoj levici da, u savezu sa narodnjacima, odnese pobedu na vanrednim parlamentarnim izborima 1993. godine. Izgubivši vlast lideri desnice su shvatili da im je za oporavak neophodno da se vrate pod okrilje Solidarnosti. Novi sindikalni lider, naslednik Leha Valense, dotle malo poznati provincijski aktivista Marjan Kšaklevski napravio je podvig okupivši desničarske partije u veliki stranački blok pod nazivom Izborna akcija Solidarnost.

Pobedivši na izborima ovaj desničarski blok stvorio je stratešku koaliciju sa partijom centra, Unijom slobode, ali se ubrzo pokazalo da je ovaj savez politički neodrživ. Unija slobode okupila je najveće zagovornike sistemskih reformi, uglavnom nekadašnje eksperte Solidarnosti i znatan deo poljske inteligencije. Njen moćan medijski oslonac je najtiražniji dnevnik „Gazeta viborča“ čiji je glavni urednik Adam Mihnjik, o kome se govori kao o jednom od najviših moralnih autoriteta današnje Poljske.

Programski opredeljena za demokratiju zapadnog tipa, Unija slobode je teško izlazila na kraj sa partnerima iz desničarskih stranaka sklonih klerikalizmu, pa i nacionalizmu. Prvi šef Unije slobode Tadeuš Mazovjecki povukao se sa položaja pošto je pretrpeo dvostruki poraz – kao premijer i predsednički kandidat. Ni „otac poljskih reformi“, ekonomista Lešek Balcerovič, nije dugo izdržao u ovom neprirodnom savezu sa desnicom. Posle mnogih nesporazuma Unija je istupila iz koalicije, a vladu su napustili njeni predstavnici – vicepremijer Balcerovič, ministar spoljnih poslova Bronjislav Geremek, ministar odbrane Januš Oniškjevič i drugi uticajni državni funkcioneri. Proces slabljenja Unije nastavljen je odlukom Balceroviča da napusti rukovodstvo partije i pređe na položaj šefa Narodne banke Poljske.

PRESTROJAVANJE U CENTRU: Za predsednika Unije slobode izabran je bivši šef poljske diplomatije Bronjislav Geremek, koji nije uživao veliku podršku među aktivistima ove partije. Tada su Uniju napustili neki od njenih vodećih političara, koji su sa sobom poveli i aktive svojih malih partija. Oni su se ubrzo opredelili za Građansku platformu, osnovanu na inicijativu „slobodnog strelca“, bivšeg novinara i biznismena Andžeja Olehovskog, jednog od najozbiljnijih rivala poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog. Građanskoj platformi su se pridružili i dezerteri iz Izborne akcije Solidarnost – predsednik parlamenta Maćej Plažinjski i lider liberala Donald Tusk. Za kratko vreme Platforma je postala druga po snazi politička formacija, koja prema najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja može da privuče 15 odsto glasova. To je i tako tri puta manje od broja birača, koji se danas opredeljuju za vodeći Savez demokratske levice i njegove partnere Uniju rada i novu seljačku partiju.

U takvoj situaciji sve je manje izgleda da će Unija slobode Bronjislava Geremeka prikupiti pet odsto glasova, što je limit za ulazak u parlament. Za raslojavanje partija centra i desnice najveću odgovornost, prema opštem uverenju, snosi lider Solidarnosti Marjan Kšaklevski. Precenjujući svoje snage, on je pretrpeo sraman poraz na poslednjim predsedničkim izborima. Umesto da se povuče, što bi eventualno omogućilo konsolidaciju desnice, Kšaklevski je napravio jedini ustupak prihvativši da na čelo društvenog pokreta Izborna akcija Solidarnost stane premijer Ježi Buzek. Kao šef manjinske vlade Buzek je zapadao u sve ozbiljnije teškoće, koje su nekoliko puta zapretile raspuštanjem parlamenta i raspisivanjem prevremenih izbora. U poljskim medijima vode se velike rasprave o uzrocima raspada vladajuće koalicije. Opšte je uverenje da je Solidarnost time platila cenu što se na samom početku vladavine upustila u četiri velike, dugo odlagane reforme – zdravstvene službe, socijalne zaštite, obrazovanja i lokalne administracije. Vlasti pokazuju zavidnu hrabrost u doslednom sprovođenju ovih promena, mada se sve više potvrđuje da poljsko društvo nije bilo ni ekonomski ni psihološki pripremljeno za radikalne reforme takvih razmera. U zdravstvenoj službi vlada haos, praćen štrajkovima medicinskog osoblja i bankrotstvima zdravstvenih ustanova, u školstvu traju eksperimenti sa nepredvidljivim posledicama, a decentralizacija je još više materijalno oslabila lokalne organe upravljanja.

ARMIJA NEZAPOSLENIH: Bivši vicepremijer i ministar finansija Lešek Balcerovič vodio je politiku „hlađenja privrede“ koja je usporila ekonomski rast i dovela do likvidacije mnogih preduzeća, nesposobnih da se održe u novim uslovima. Broj nezaposlenih dostigao je rekordne razmere – bez radnih mesta ostalo je oko četiri miliona ljudi, od kojih deo prima mizernu materijalnu pomoć. Socijalno nezadovoljstvo raste, pa u poslednjim anketama čak 80 odsto Poljaka negativno ocenjuje svoju materijalnu situaciju. Sve je očiglednije da će u predstojećoj izbornoj kampanji najviše poena skupiti oni koji pruže najubedljivija obećanja da će sadašnju ekonomsku i socijalnu situaciju bitnije poboljšati. Lider Saveza demokratske levice Lešek Miler to dobro razume, pa se u predizbornoj kampanji pre svega koncentrisao na program smanjivanja stope nezaposlenosti. Istaknuti ekonomisti upozoravaju da je to program zasnovan na državnom intervencionizmu u situaciji kada je budžetski deficit probio granice rizika. Ali, većina građana, čija je osnovna egzistencija ozbiljno ugrožena, ne upušta se u ekonomske analize i sve više u levici i njenim liderima vidi čudotvorne izbavitelje. U svemu tome nije zanemarljiva ni uloga političkog faktora. Radnici su ogorčeni činjenicom da su nekadašnji aktivisti Solidarnosti izdali „klasni“ karakter ovog sindikalnog pokreta.

Mnogima smeta i agresivni klerikalizam desničarskih političara, koji su pod okriljem Rimokatoličke crkve uspeli da uvedu mnoge nepopularne mere, kao što su zabrana abortusa, obavezna veronauka u školama i prikrivena cenzura u medijima u ime zaštite „hrišćanskih vrednosti“. Na konfliktnoj političkoj sceni u Poljskoj postoje i pitanja oko kojih je postignut potpun konsenzus.

To je, pre svega, članstvo u Severoatlantskom savezu koje je učvršćivano i bezrezervnom podrškom Varšave politici NATO-a na Balkanu. Puna saglasnost vodećih desnih i levih snaga postignuta je i oko čitavog procesa evroatlantske integracije, pa i oko pristupanja Evropskoj uniji. Istina, neke manje partije sa populističkim parolama vode kampanju protiv ulaska u Uniju, u čemu imaju podršku uglavnom seljaka, uplašenih da će ih progutati zapadna konkurencija. Pored toga, slabljenje ekonomske kondicije i frustracija izazvana masovnim otpuštanjem radnika (najčešće zbog restrukturiranja privrede nedorasle zapadnim standardima) iz meseca u mesec desetkuju pristalice integracije sa EU-om. Novija istorija Poljske zasniva se na realtivno mirnoj sistemskoj evoluciji, ali nije pošteđena ni oštrih zaokreta. Poljaci bi se posle sledećih parlamentarnih izbora ponovo mogli naći na oštroj krivini. Sa apsolutnom većinom u parlamentu levica bi mogla pasti u iskušenje da uspostavi apsolutnu vlast. Sa „svojim“ predsednikom republike Aleksandrom Kvašnjevskim levica je u stanju da uspostavi potpunu kontrolu ne samo nad državnim institucijama nego i nad javnim medijima, kao i procesima privatizacije i distribucije kapitala. Uspostavljanje nove varijante jednopartijskog „svevlašća“ zakočilo bi demokratske procese i dovelo u pitanje nastavak radikalnih reformi bez kojih je nezamislivo uključivanje Poljske u svet globalizovane tržišne ekonomije.