Samit Sultana i Cara

„To će biti istorijska poseta, novi početak. Na pregovorima sa mojim drugom Vladimirom biće, verujem, otvorena nova stranica u međusobnim odnosima“, izjavio je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan pre odlaska u Sankt Peterburg, gde se 9. avgusta sastao sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Razgovarali su o normalizaciji odnosa koji su pogoršani u novembru 2015. godine, nakon što je u vazdušnom prostoru Sirije turska avijacija oborila ruski lovac Su 24.

Putin i Erdogan nisu razgovarali od tada pa sve do 14. juna 2016, kada je Erdogan, prema turskom listu „Hurijet“, Putinu napisao pismo delimično na ruskom jeziku, uz upotrebu ruske reči izvinite, što su Rusi dugo očekivali.

U intervjuu francuskom „Mondu“ Erdogan je pričao kako mu je Putin prvi od stranih državnika dao podršku nakon neuspelog puča ne pitavši ga ništa o obračunu sa pristalicama islamiste Fetulaha Gulana i sa pučistima. Zapadni lideri su, sa druge strane, prvo pitali zašto hapsi toliko vojnika. Nisu, kaže Erdogan, odobrili njegovu borbu, protiv „terorista“, a jedan turski ministar je svojevremeno šetao ulicama Pariza noseći bedž Je suis Charlie.

U intervjuu TASS-u pred dolazak u Sankt Peterburg Erdogan se veoma toplo izražavao o podršci koju mu je posle puča pružio Putin, pa je „drug Vladimir“ nazvan i „dragim drugom, uvaženim Vladimirom“.

Sa ruske strane retorika je bila uzdržanija, Putin kaže da su Rusi uvek principijelno protiv antikonstitucionalnih pokušaja. On je zapravo ponovio svoje protivljenje politici nasilne promene režima od Tunisa, Libije do Sirije.

Na pitanje da li je tačno da ga je ruska obaveštajna služba informisala o tome da je prisluškivanjem iz Sirije saznala da se priprema puč, Erdogan kaže da ne zna ko je kome šta rekao, ali da ta informacija nije došla do njega i da veruje da je u pitanju nagađanje. Turski list „Hurijet“, pozivajući se na sekretara za medije turskog predsednika, piše da su posrednici za uspostavljanje odnosa između Rusije i Turske bili načelnik turskog generalštaba Hulusi Aka, turski biznismen Džavit Čaglar i predsednik Kazahstana Nurusultan Nazarbajev.

TURSKI TOK: Obe strane imaju interes da se uspostavi stabilnost u regionu Crnog mora, reklo bi se pogotovu Rusija, s obzirom na deklaraciju iz Montrea 1936. o slobodnom pristupu Bosforu i Dardanelima, koje Turska može da zatvori samo ako je u ratnom stanju.

Jedno od osnovnih pitanja zbog koga se Erdogan uputio u Sankt Peterburg je verovatno mogućnost ukidanja ekonomskih ograničenja, zbog kojih je trgovinska razmena između Ankare i Moskve opala 2015. za 26 odsto (23,3 milijardi dolara), a u periodu januar–maj 2016. snizio se još za 43 odsto (6,1 milijardu dolara za pet meseci). U vreme posete Putina Turskoj 2014. rusko-turski planovi uzimali su u obzir mogućnost da se međusobna trgovinska razmena sa 35 milijardi dolara godišnje podigne na 100 milijardi.

Putin i Erdogan u užem i širem sastavu sada pregovaraju o ukidanju ruskog ekonomskog embarga, obnavljanju čarter turizma, obnovi ekonomske i kulturne saradnje. Obnovljeni su i pregovori o projektu „Turski tok“, započeti u decembru 2014. kao zamena za obustavljanje projekta „Južni tok“, a prekinuti mesec dana nakon obaranja ruskog Su 24.

Erdogan poručuje da nikakvih prepreka za taj projekat nema, osim tog nesrećnog incidenta. Po odgovorima novinarima izgleda da se odmrzavanje tog projekta tiče pre svega gasa za Tursku, a za EU će se videti.

Erdogan naglašava da je i pored pogoršanja odnosa do kraja jula 2016. količina prirodnog gasa koji je Turska uvezla iz Rusije dostigla 12,5 milijardi kubnih metara. To znači da potrebe za prirodnim gasom u Turskoj rastu, pa zato Ankara radi i na projektu Transanatolijskog gasovoda (TANAP) i na projektu „Turski tok“.

Zanimljiva je i reakcija iz bliskog susedstva Turske: premijer Bugarske Bojko Borisov je ovih dana, nakon nekog pisma o tome da Evropska komisija razmatra projekat balkanskog gasnog čvorišta, izjavio da će Sofija s Moskvom formirati radnu grupu koja će oceniti mogućnost nastavljanja ranije otkazanih ruskih energetskih projekata – gasovoda „Južni tok“ i atomske centrale Belene. Putin, koji je tokom nedavne posete Sloveniji pominjao mogućnost da Slovenija dobije ruski gas preko „Južnog toka“ ili „Balkanskog toka“, svejedno kako će se zvati, na konferenciji za novinare tokom Erdoganove posete kaže da, što se „Južnog toka tiče“, potrebnih pravnih garancija od EU za sada nema.

Rusi smatraju da je pitanje gasovoda „Turski tok“ od ključnog uticaja na tempo normalizacije ekonomskih odnosa s Turskom. Erdogan je, čini se, veći naglasak stavljao na projekat izgradnje atomske centrale „Akuja“ od 4,5 gigavata elektroenergije, koji bi trebalo da se realizuje za sedam do sedam i po godina, koji nije bio formalno zamrznut, ali za koji uključena ruska korporacija koja treba da izvede projekat nije izdvojila budžet u 2016.

SIRIJSKI ČVOR: Erdogan je intervju Itar-TASS-u podilazio Rusiji opisujući je kao osnovnog, ključnog i najvažnijeg igrača u Siriji, pa je predlagao da problem treba rešavati zajedničkim koracima Rusije i Turske. Moskvi je predlagao da se raširi krug učesnika u rešavanju konflikta u Siriji, bez narušavanja celovitosti Sirije i da u to budu uključeni Ruska Federacija, Iran, Katar, Saudijska Arabija, Amerika i Turska.

Naglašavao je da Turska ne želi raspad Sirije, sa kojom ima granicu dugačku 950 kilometara, ali da smatra da je uslov za to odlazak s vlasti Bašara Asada, o čemu Rusi neće ni da razgovaraju, govoreći da je to pitanje koje treba da rešava isključivo sirijski narod. U bici za sirijski grad Alepo, koju neki ruski mediji nazivaju sirijskim Staljingradom, Turska podržava ustanike, a Rusija vladine snage. Između Turske i Rusije ima dosta raznoglasja: jedna od rusko-turskih kontroverzi se tiče Kurda, pa i sirijskih Kurda.

Dok je Erdogan bio u Sankt Peterburgu u Rusku dumu je došao Putinov ukaz o razmeštanju ruskih vazdušnih snaga u bazi Hmejmim u Siriji, koje se tamo lociraju na osnovu ugovora sa sirijskom vladom radi zaštite mira, a koje nisu usmerene protiv drugih država i koje uživaju potpun imunitet prema bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. Svaka od dve države može da otkaže ugovor obavestivši drugu stranu u roku od godinu dana.

U tom kontekstu možda je šire primenljivo zapažanje docenta Lenjingradskog državnog univerziteta Alekseja Obrascova koji konstatuje da je sadašnje tursko rukovodstvo, iz očiglednih razloga, demonizovano kao nepredvidivo, svojeglavo, što nije sasvim tačno, jer su i Rusija i Turska naslednice vizantijske diplomatske tradicije, iz koje je turska škola diplomatije naučila da prepozna da je realnost takva kakva je, a ne nekakva drugačija.

NERVOZA U NATO–U ZBOG „SAMITA SULTANA I CARA„: Erdoganov „reverans zahvalnosti Putinu“ je, prema BBC-ju, izazvao nervozu u zapadnim prestonicama, gde pridev „vizantinski“ ima drugačije značenje nego kod Rusa. Poznavalac bliskoistočnih prilika Robert Fisk u „Independentu“ piše kako je Hilari Klinton jednom htela da pritisne dugme za resetovanje odnosa s Rusima, ali da je to sada na „samitu Sultana i Cara“ učinio Erdogan – daleko efektnije.

„Oni koje smo smatrali prijateljima podržavali su udar“, sumnjičio je Erdogan svoje zapadne saveznike. Pitanje je da li je to samo Erdoganova taktička demagoška paranoja. Bivši švedski ministar inostranih poslova Karl Bilt je prema nemačkom nedeljniku „Špiglu“ dijagnostikovao neku vrstu tihog pristanka zapadnih političara na vojni udar u Turskoj.

Erdogan je optuživao i Džosefa Votela načelnika američkih oružanih snaga na Bliskom istoku, da se „pod ćebetom“ družio sa pobunjenicima. Američki ambasador u Ankari negira da su Amerikanci stajali iza puča, a da su nešto o pripremam znali, oni bi svog saveznika obavestili.

Zapadani saveznici, očito, ne gledaju s radošću na to što autoritarni šef članice NATO-a sa južnog krila nakon krize prvo odlazi u posetu Putinu. Sve to se, inače, dešava u periodu kada se povećava napetost na severnom krilu NATO-a, kada je na odluku zapadne alijanse da u baltičkim zemljama i Poljskoj razmesti četiri bataljona za brzo reagovanje ruski ministar Šojgu odgovorio najavom da će u severozapadni deo Rusije dislocirati tri divizije.

Fjodor Lukjanov, urednik časopisa „Rusija u globalnim poslovima“, ne veruje da će doći do rascepa između Ankare i zapadne vojne alijanse. Turska zavisi od Amerike, njene sile zaštitnice. „Fajnenšel tajms“ kao ilustraciju da Turska neće napustiti Zapad cinično koristi istorijsku paralelu: „Koliko puta su ratovali s Rusijom u poslednjih dvesta godina. Koliko su ratova dobili…“ Prema Lukjanovu, Vašington, zauzvrat, neće otuđiti Erdogana, jer je za Vašington Turska u bliskoistočnom regionu i dalje važna, mada možda ne toliko kao ranije. S druge strane, primećuje Lukjanov, Turska ima zaista mnogo toga zajedničkog sa Rusijom: obe države su na periferiji Evrope, a nijednu od njih Zapad ne smatra ravnopravnom.

„PRAVE NAS BUDALAMA 53 GODINE„: Pred odlazak u Rusiju Erdogan se javno glasno ljutio na Evropljane, jer „nas prave budalama 53 godine…“. On podseća da je Turska počela pregovore o pristupanju u EU još 1963.

Kaže kako su zapadne zemlje, koje se boje da će izbeglice doći kod njih, Turskoj obećale olakšanje viznog režima da bi ih zadržala, ali da to nisu učinile ni do 1. juna, ni do 1. jula, kako je bilo dogovoreno.

Nisu samo u pitanju vize. Erdogan pominje i pare. Kaže da je iz Sirije i Iraka u Tursku došlo više od tri miliona izbeglica i da su turska država i društvene organizacije na njihovo zbrinjavanje potrošili dvadeset milijardi dolara, a da je pomoć Ujedinjenih nacija iznosila svega 500 miliona dolara, a da Evropa priča o tome da će dati podršku, samo što je Turci ne vide.

Za slučaj da Turska opet otvori granice i dozvoli egzodus migranata, Evropska komisija, Evropski parlament i Evropski savet žele u septembru da ustanove evropsku graničnu službu i obalsku stražu Fronteks, ali je pitanje da li će to biti moguće. Trenutno je 632 zvaničnika EU raspoređeno u Fronteksu u Grčkoj, gde kontrolišu pasoše, uzimaju otiske prstiju i vrše repatrijacije. Oni rade pod vođstvom Grka, koji imaju teškoće i u organizovanju sopstvenih ljudi. Ako se dođe do „Plana B“ i Grci će tražiti mnogo pomoći od Brisela i članica EU.

Evropske diplomate zahvaćene krizom solidarnosti očito su u dilemi kako da postupaju sa Erdoganom, koji je nastavivši da čisti gvozdenom metlom posle puča propalog u noći između 15. i 16. jula uhapsio 22.000 ljudi i okupivši 7. avgusta na još jednom mitingu podrške milion ljudi ponovo obećao da će odobriti uvođenje smrtne kazne u Turskoj, ako to „narod bude hteo“.

Nedeljnik „Špigl“ piše da su u Nemačkoj mnogi političari raznih boja na kursu političke konfrontacije s Erdoganovom Turskom: predsednik bavarske vlade Horst Zihofer iz konzervativne Hrišćansko socijalne unije (CSU) i njegov kolega iz Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman iz Zelene partije zahtevali su suspenziju razgovora o pristupanju Turske EU. Šef Zelene partije Cem Ozdemir zalaže se za ekonomske sankcije Turskoj. Komesar za ljudska prava nemačke vlade Berbel Kofler, član Socijaldemokratske stranke, dovodi u pitanje „izbeglički ugovor“.

Austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc se zalaže za oštar kurs prema Turskoj zbog nepoštovanja ljudskih prava i, takođe, za suspenziju pristupnih pregovora sa EU.

Nemački ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer smatra, ipak, da dijalog sa Ankarom nema alternativu, pa pominje ideju da se sa Turskom za sada ne pregovara o pristupanju EU, već o aranžmanu nalik na onaj s Norveškom koja nije članica EU, ali primenjuje mnoga evropska pravila.

Dok Brisel stoji na stanovištu da neće biti slobode kretanja bez ispunjavanja kriterija, neki posmatrači se plaše da previše osuda koje dolaze iz Evrope i SAD mogu da udalje Tursku od Zapada, piše „Špigl“. Nemačka kancelarka Angela Merkel se po običaju drži opreznog pristupa: „Hajde da malo sačekamo…“

Nils Anen, ekspert za spoljnu politiku nemačke Socijaldemokratske partije, veruje da je neophodan kritički pristup, ali da nemačka vlada ipak mora da održava dijalog sa Erdoganom, kako ne bi izgubila partnera i saveznika, naglasivši: „Prvo Brexit, zatim Turska – to bi bila katastrofa.“