Za razliku od članstva, laburistički parlamentarci imaju, čini se, mnogo manje sluha za revolucionarne tendencije svog novog lidera Džeremija Korbina. Ili mnogo manje spremnosti da rizikuju svoje političke karijere
„Laburistička partija je sada pretnja po našu nacionalnu bezbednost, našu ekonomsku stabilnost i bezbednost vaše porodice“. Ovim rečima je pobedu Džeremija Korbina u trci za mesto lidera Laburista, na svom zvaničnom Tviter profilu, prokomentarisao britanski premijer i konzervativac Dejvid Kameron, citirajući svog stranačkog kolegu. Time je označen i početak novog perioda u britanskoj parlamentarnoj istoriji, za koji je sigurno samo jedno – da neće biti dosadan. Da je ova pretpostavka tačna, svedoči već prvih nekoliko dana vlasti Korbinista, kako su ih već prozvali britanski mediji. Ali, krenimo redom.
…i novi lider laburista Džeremi Korbin
Korbinovim dolaskom na mesto lidera 12. septembra 2015. godine stavljena je tačka na period u istoriji Laburista kojim je dominirala politička figura, a kasnije i senka Antonija Blera. Dva su rezultata najbolji dokaz ove tvrdnje. Sa osvojenih gotovo 60 procenata od gotovo 550.000 upisanih birača, Korbin je laburistički lider sa najvećom podrškom u skorijoj istoriji partije. Istovremeno, kandidatkinja „blerista“ završila je neslavno, na poslednjem mestu trke u koju je ušlo ukupno četiri kandidata. (O pozadini ovako ubedljive Korbinove pobede „Vreme“ je pisalo u broju 1286). Za zamenika predsednika stranke izabran je nešto umereniji Tom Votson.
KONTRAREVOLUCIJA ILI UČVRŠĆIVANJE VLASTI?: U svom prvom obraćanju Korbin je bio kratak. Narodu je dosta nepravde i nejednakosti, izjavio je tom prilikom, uz obećanje da će Laburisti pod njegovim vođstvom promeniti način na koji se vodi politika. Nakon govora uputio se na miting podrške liberalizaciji procesa prijema izbeglica iz Sirije i time pokazao da namera ostati onaj stari Korbin koji je i izabran.
Džeremi Korbin je daleko od klasičnog političara. Iako je poslanik već više od dve decenije, on se često suprotstavljao svojoj partiji sa kojom nije glasao neverovatnih 533 puta. Danas, on politički želi isto što i na početku svoje karijere – unilateralno nuklearno razoružanje Velike Britanije, to jest uklanjanje nuklearnih raketa „trident“, kao i izlazak iz NATO pakta i Evropske unije. Zalaže se za veću moć sindikata i više kolektivnih ugovora, te nacionalizaciju pojedinih privrednih grana, uz odbacivanje politike štednje i jačanje socijalne uloge države. Međutim, iza sebe nema ujedinjenu partiju, što će mu značajno otežati političko manevrisanje.
Koliko su mu stavovi pomogli da osvoji glasače i posebno moćne sindikate, toliko se, tek nekoliko dana od njegovog izbora, čini da upravo oni sada otežavaju vršenje posla za koji je izabran unutar „parlamentarne partije“. Ovaj entitet čine samo izabrani poslanici, tj. političari od karijere. Za razliku od članstva, laburistički parlamentarci imaju, čini se, mnogo manje sluha za revolucionarne tendencije svog novog lidera. Ili mnogo manje spremnosti da rizikuju svoje političke karijere pružajući podršku Korbinu.
Ovo se najbolje videlo tokom dva dana i jedne noći tokom kojih je Korbin pokušao da sastavi svoj Kabinet u senci. Kao vođa najveće političke partije u opoziciji, Džeremi Korbin je sa liderskom pozicijom u Laburistima dobio automatski i još jednu „dužnost“. On je sada zvanični vođa opozicije Njenog kraljevskog veličanstva i kao takav vodi „kabinet u senci“. Ovaj politički entitet zapravo deluje kao kontrolni mehanizam vlasti i shvata se toliko ozbiljno da mu je omogućeno pravo pristupa i raspolaganja većinom dokumenata i informacija koje u svom radu koristi vlada.
NESTABILNA SITUACIJA U POZADINI: Zbog značaja koji ima u političkom sistemu Velike Britanije sastav članova kabineta u senci često je indikativniji za politički kurs koji lider planira da zauzme od njegove predizborne platforme ili obećanja koja je davao u predizbornoj kampanji. Da bi se proces sastavljanja kabineta i kabineta u senci pravilno razumeo, trebalo bi napomenuti da u oba slučaja, dakle i „pravi“ premijer i premijer u senci, sastavljaju i raspuštaju svoje timove po sopstvenom nahođenju, bez potrebe da konsultuju parlament ili partiju.
Mogućnost izbora im je značajno sužena zakonskom obavezom da svi članovi kabineta moraju biti ujedno i izabrani članovi parlamenta. U Korbinovom slučaju to znači da svoje saradnike mora odabrati iz grupe ljudi koja mu od početka nije nimalo bila naklonjena. Njih sedam, uključujuću obe protivkandidatkinje, odbilo je da mu se pridruži. Osim Ivet Kuper, bivše ministarke unutrašnjih poslova u senci, očekuje se da će se u zadnje klupe Vestminsterske palate preseliti i Čuka Umuna, mladi lav kojega su neko vreme zvali britanski Obama, zbog blistave karijere i etničkog porekla sličnog onom predsedniku SAD.
Otkazi i ostavke su novom lideru počeli da pristižu u vreme dok još izborni proces nije zvanično ni bio završen, pa je novi lider morao da sastavi svoj tim gotovo ni iz čega.
Iako je poslao svoje čestitke novom lideru, bivši vođa Ed Miliband jasno je odbio da sedi u novoj vladi u senci. Miliband, poslednji iz dinastije Bler, savetovao je u istoj poruci Korbina da što pre ujedini partiju kako bi se efikasno suprotstavila Konzervativcima, posebno u predvečerje istorijskog glasanja o slanju vazdušnih snaga u rat u Siriji.
KONSOLIDACIJA REVOLUCIONARNE VLADE: Proces izbora novog kabineta u senci ubrzo se pretvorio u haos tipičan za sve revolucionarne vlade u prvim danima po preuzimanju vlasti. Prema pisanju ostrvske štampe, vladalo je prilično rasulo. Poslanici su jedan za drugim odbijali da preuzmu ponuđene im funkcije, a najteže je bilo naći pandana ministru odbrane. Neki od najkontroverznijih Korbinovih političkih stavova upravo su u ovoj oblasti, pa su se poslanici trudili da se na vreme ograde od Korbinovog političkog avanturizma. Na kraju, kada je ozbiljnih kandidata nestalo, mediji javljaju da su za ovu poziciju intervjuisani i potpuni autsajderi i to preko telefona, bez bilo kakve prethodne provere njihovih političkih stavova.
I ako je u kampanji obećao 50 odsto žena u svom kabinetu, a u svom pobedničkom govoru više inkluzije i demokratije, Korbin je nakon nekoliko sati kadrovske kombinatorike, koja je više ličila na nevešto slaganje Rubikove kocke nego na unapred planirani proces, uspeo da sakupi kabinet, tačnije onih pet pozicija koje se u njemu smatraju „najbitnijim“, sastavljen isključivo od muškaraca. I to belih muškaraca. Konzervativcima naklonjeniji „Dejli telegraf“ skovao je odmah i reč da bi opisao Korbinovu politiku – brosocialism, odnosno na naš jezik možda najbolje prevedeno kao burazerski ili kumovski socijalizam.
Usledio je pravi rat tvitovima, a pritisak laburističkih poslanika i javnosti primorao je Džeza, kako još zovu Korbina, da karte promeša još jednom. Kao posledica ove promene Anđela Igl došla je na mesto de facto zamenika premijera u senci, a manje bitne portfelje dobile su još neke žene, pa laburisti danas tvrde da će ispuniti obećanje i sastaviti kabinet sa 50 odsto žena.
Istine radi, Korbin je u kontraofanzivi nazvao ove napade licemernim i nedostojnim. Kao čovek van establišmenta, Korbin je odbio da prihvati da su bitni spoljni poslovi, finansije, odbrana i unutrašnji poslovi i rekao da su zdravlje i obrazovanje jednako važni, ako ne i važniji od onoga što „ljudi 18. veka smatraju bitnim“.
Ali ovde nije bio kraj kontroverzama. Za ministra finansija u senci imenovan je Džon Mekdonel, čovek koji se svojevremeno otvoreno žalio zbog toga što Irska republikanska armija nije ubila Margaret Tačer tokom napada automobilom bombom na hotel u Brajtonu.
Ipak, u vladu u senci su pristali da uđu i neki od prominentnih političara sa desnog krila partije poput Liama Birna. U vladi je kao nova ministarka zaštite životne okoline i Keri Mekarti, veganka izrazito levičarskih stavova. Kao mogući kandidat za člana kabineta pominje se i Ken Livingston, bivši gradonačelnik Londona i radikalni levičar koji je jednom izbačen iz partije nakon što je odbio da povuče svoju kandidaturu za gradonačelnika. U partiju se vratio kako bi bio njen kandidat u svom drugom mandatu.
Kao poseban ustupak svojim republikanskim stavovima, ali i da bi sebi obezbedio pristup osetljivim podacima kojima raspolaže vlada, Korbin je ipak pristao da postane član Krunskog veća. Kako piše „Gardijan“, ovo znači da će po preuzimanju dužnosti člana morati da klekne i poljubi ruku kraljici Elizabeti II, što je za mnoge prijatelje Korbina gotovo neverovatan ustupak.
PLANOVI RAZVOJA: Uspešnost Džeremija Korbina da realizuje svoje ambiciozne planove umnogome će zavisiti od njegovih saradnika. Brojni analitičari tvrde da Korbinu nedostaje umeća da izađe na kraj sa ovim procesom i da je njegov izbor kolac u srce šansi laburista da budu vlast narednu deceniju, ako ne i duže.
Svoj parlamentarni debi Korbin je imao tokom debate o Zakonu o sindikatima. Prema rečima vlade, cilj ovog zakona je da otkloni ucenjivački potencijal sindikata i oteža proceduru za stupanje u štrajk podizanjem cenzusa potrebnog na glasanju, Korbin je i pored svojih političkih veština izgubio, a zakon je izglasan. Sada je na redu Gornji dom Parlamenta nakon čega se zakon vraća na konačno glasanje poslanicima Donjeg doma.
Korbin, između ostalog, planira da dodatno demokratizuje proces donošenja odluka unutar svoje partije kao i da vanparlamentarnoj partiji da više prostora da utiče na kreiranje politike. Pored veće zastupljenosti žena i manjina, planira i da Laburističku partiju učini moćnim pokretom na nivou lokalnih zajednica i tako počne da utiče na život što većeg broja ljudi. U svojim govorima tvrdi da „siromaštvo nije nepobedivo“ i da država mora pomoći da se ono prevaziđe. Osim što planira da troši, Korbin planira i da se izvini u ime svoje države zbog učešća u ratu u Iraku.
Mogući rasplet događaja nakon dolaska Korbina na čelo laburista kreće se u dva pravca. Po jednom, Korbinovi suviše levičarski stavovi i politika dovešće laburiste u poziciju u kojoj su bili tokom vladavine Margaret Tačer – prisutni, ali nedovoljno jaki da preuzmu vlast. Po drugoj verziji upravo će Korbinova politika zalaganja za korenitu promenu trenutnog establišmenta dovesti laburiste na vlast i priliku da društvo sistemski promene sa njegovog čela.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!