Referendum o džamiji

Par meseci uoči ulaska u punopravni klub Evropske unije zvanična Ljubljana još prolazi kroz porođajne muke raščišćavanja potisnutih pitanja iz nedavne prošlosti. Tako bi malo ko „spolja“ poverovao da je u Sloveniji rastuća ksenofobija problem broj jedan, uprkos pritiscima iz Brisela da vlast i opozicija moraju ubrzano da nađu zajednički jezik oko „izbrisani“, gradnje džamije i uopšte prava „nepriznatih manjina“. Zato je 8. decembra lane gradska vlada Ljubljane, u kojoj većinu drže poslanici umerenih i levih partija, odlučila da posle tri i po decenije najrazličitijih natezanja i suptilnih odugovlačenja da zeleno svetlo za početak izgradnje prve posleratne džamije u Sloveniji.

Mnogi ne znaju da su u Sloveniji pre Prvog svetskog rata postojale čak dve džamije. Austrijski car izgradio ih je za potrebe vernika iz muslimanskih jedinica koje su se borile na „soškom frontu“ protiv osvajača koji su nadirali iz pravca Italije.

MINARET, AL’ NEVIDljIV: Buduća džamija bi, ako opstanu aktuelni planovi, trebalo da dominira južnim predgrađem Ljubljane. Odluka većnika izazvala je talas panike u redovima opozicije. Član gradskog parlamenta Mihael Jarc, inače šef „Liste za čistu vodu u Ljubljani“ (nije šala, pa i Srbija pamti „Jogi letače“), na inicijativu nekoliko desno orijentisanih partija kreće u organizaciju potpisa građana kako bi svi zajedno stigli do cilja – zahteva da gradonačelnica u skladu sa zakonom o referendumu zadrži odluku o promeni prostornog plana. U prevodu – ništa od džamije. Time je gradonačelnica Ljubljane Danica Simšič dovedena pred svršen čin; morala je da odredi rok u kome Jarc treba da skupi kvotu pristalica referenduma „protiv izgradnje džamije u Ljubljani“. Istovremeno je upozorila prometore najnovije referendumske ideje da će u slučaju da zaista pređu prag od 10.878 potpisanih od Ustavnog suda prvo zatražiti procenu ustavnosti takvog referenduma, a tek potom prionuti na realizaciju istog.

Potpisi treba da se prikupe do 6. februara. Organizatori su iz istih stopa batalili čistu vodu, pa sad agituju među prolaznicima, a sve uz pomoć simpatizera, ispred opštinskih zdanja da se pridruže onima koji ne mogu da smisle minaret ni na rubu Ljubljane.

Muslimanska zajednica u Ljubljani nije srećna zbog Jarcovog angažmana, pošto je reč o prvoj inicijativi za raspisivanje referenduma na lokalnom nivou, u tom gradu. Rasplamsala se rasprava u senci prekomerne ksenofobije koju Janšina desnica svakim danom pumpa preko „izbrisanih“. Emocije su pregrejane – s jedne strane akteri levog političkog spektra (Pahorovi reformisani komunisti in Drnovšekovi liberali), koji upozoravaju javnost da je pravo na praktikovanje vere osnovno ljudsko pravo, a cilj Jarcovog referenduma jeste da spreči slovenačke muslimane da poput pripadnika ostalih (hrišćanskih) zajednica izgrade svoj verski objekat, što znači da „takav referendum predstavlja kršenje temeljnih ljudskih prava“. Kritičari referenduma upozoravaju i na činjenicu da su džamije posejane po gotovo svim većim gradovima zapadne Evrope, od Lisabona, preko Pariza do Beča i Zagreba i da nema nikakvog razloga da muslimani ne dobiju džamiju u Ljubljani.

Danas u Sloveniji ima nešto manje od 50.000 muslimana, uglavnom Bošnjaka, od toga samo u Ljubljani koja broji oko 270.000 stanovnika živi približno 10.000 pripadnika muslimanske veroispovesti, što je motivisalo inicijatore referendumskog odlučivanja o izgradnji džamije da u javnoj raspravi upotrebe sva sredstva. Neke od izrečenih tvrdnji izazvale su tako burne reakcije, da su se od njihovih autora ogradili i njihovi partijski drugovi u nacionalnom parlamentu. Odličan primer je šef ljubljanske narodnjačke partije (SLS braće Podobnik) Andrej Umek, koji je na nedavnoj konferenciji za novinare izjavio da je gradnja džamije u Sloveniji „sada iz bezbednosnih razloga potpuno neprihvatljiva“ te da treba „odmah i zauvek“ zaustaviti izgradnju džamije, a o tome ponovo razmišljati – tek „posle konačne pobede nad islamskim fundamentalizmom“. Umek je imao i objašnjenje – ukoliko Ljubljana ne odustane od džamije, slovenačka prestonica će na taj način „svesno ili nesvesno proširivati infrastrukturu Al Kaide i drugih terorističkih organizacija“. A pošto se, jasno, terorističke organizacije finansiraju i putem preprodaje droga, eto zaključka da bi „izgradnja džamije sigurno povećala trgovinu drogama“, plus što bi projektovani 27-metara visoki minaret uništio „prirodnu i kulturnu pokrajinu u Ljubljani i okolini“.

ŠVAJCARSKI „MODEL„: Mihael Jarc je takođe apsolutni protivnik minareta, pa ne krije da je najveći problem džamije baš „vidljivost minareta“. Tu Jarc predlaže da Slovenija preuzme „švajcarski model“ po tom pitanju, pošto „po informacijama koje je dobio direktno od švajcarske ambasade u Ljubljani, u Švajcarskoj postoje tek zgrade za molitvu, a ne džamije u pravom smislu te reči“. Što, naravno, nije tačno!

Pripadnici desnih partija ne kriju strah da bi džamija „oslabila snagu katoličke crkve u Sloveniji“, a ubeđeni su i da tako velika džamija (oko 4000 kvadratnih metara) nipošto nije ambicija običnih muslimana, već „želja rukovodstva muslimanske zajednice“. Propagandisti referenduma smatraju da se izgradnji džamije protivi čak „95 odsto stručne javnosti“ te glavnina lokalnog stanovništva…

Na sve to muftija Mustafa ef. Đogić, kao najviši verski poglavar svih muslimana u Sloveniji od 2001. godine, odgovara krajnje umireno. Muftija Đogić smatra da je strah od bilo kakvog terorizma neopravdan, pošto bi se sredstva za izgradnju džamije prikupljala transparentno, u skladu sa slovenačkim propisima. „Sigurno da nećemo sa strane prihvatiti novac koji bi poticao od bilo koga ko predstavlja neku opasnost, međutim, ako predstavnici slovenačke države primaju visoke goste iz nekih islamskih država, sa kojima imaju razvijene diplomatske odnose, onda sigurno ni mi nemamo razloga da ne primimo pomoć od takvih država“, ocenjuje slovenački muftija.

Kancelarija njegovog mešihata nalazi se u jednom tržnom centru u Ljubljani, dok muslimanski vernici svoju molitvu obavljaju u narazličitijim unajmljenim zgradama širom Slovenije, pretvorenim u pomoćne verske objekte. Muftija Đogić je svojim mladolikim izgledom, otvorenim nastupom, poznavanjem rada na kompjuteru i znanjem stranih jezika izazvao podozrenje onih koji nisu naklonjeni muslimanima u Sloveniji, pa nije čudo što je u poslednje vreme često u centru pažnje. Nisu retke ni neprijatnosti, poput nedavne kada je policija na ulici grubo legitimisala njegovu suprugu, misleći da se radi o izbeglici (zbog marame na glavi). Nije dugo trebalo ni da dođe u konflikt sa nadbiskupom Francem Rodetom, poglavarom ovdašnjih katolika, koji je u božićnoj poslanici primetio da su džamije ne samo verski, nego i „politički centri“.

Organizatori ljubljanskog referenduma o džamiji imaju donekle pravo tek u jednoj tački, možda presudnoj. Ona se tiče raspoloženja domaće javnosti. Prema istraživanjima javnog mnjenja koje je sproveo Fakultet društvenih nauka (FDV) iz Ljubljane, svega 47 odsto upitanih smatra da bi bilo potrebno izgraditi džamiju, dok 44 odsto ispitanika misli da se to ne sme dozvoliti. Ako se uporede podaci dobijeni u ruralnim krajevima i prestonici, ispada da su u Ljubljani ispitanici nešto prosvetljeniji – 60 odsto stanovnika metropole podržava izgradnju džamije, dok desnica tvrdi da je takav rezultat „nameštaljka“, pošto je po njihovim podacima isti procenat građana (60 odsto) strogo protiv gradnje džamije.

Istraživač dr Niko Toš zaključuje da takvi rezultati nisu iznenađenje ako se zna da je nedavna uporedna analiza javnog mnjenja u svim evropskim državama pokazala da su „Slovenci među najnetolerantnijim stanovnicima Evrope“. Na pitanje anketara moraju li doseljenici imati ista prava kao ostali stanovnici njihove države potvrdno je odgovorilo 86 odsto Šveđana i 81 odsto Norvežana. Slovenija se sa 49,6 odsto onih koji se zauzimaju za izjednačavanje prava državljana i stranaca uvrstila na treće mesto odozdo, dakle praktično leži na dnu rečenog barometra. Iza nje su još samo Švajcarska i Mađarska.

Stručnjaci veruju da tu nije kraj srozavanju ugleda i da će Slovenija ove godine na istom barometru – što potvrđuju sve učestalije ksenofobične rasprave o „izbrisanima“, džamiji i sličnim temama, kojih se ne stide ne samo političari nego i javni mediji – najverovatnije zauzeti pretposlednje mesto. Naime, procenat potvrdnih odgovora na pitanje jednakosti stranaca i domorodaca ove godine je u Sloveniji opao za nešto više od osam odsto – pojam tolerancije razume još svega 41 odsto upitanih. Žalosno za Sloveniju, katastrofalno po Evropu.