Ratni kabinet Borisa Džonsona

Ubedljiva pobeda Borisa Džonsona na stranačkim izborima za predsednika Konzervativne stranke dovela ga je na mesto premijera Velike Britanije. Premijer posle imenovanja sâm bira sve ministre i njihove zamenike. On je ovlašćen da ih po sopstvenom nahođenju smeni u bilo kom trenutku. Jedino ograničenje je da ministri moraju da budu poslanici u parlamentu.

Ovlašćenja premijera su ogromna. U zemlji bez pisanog Ustava ona proizilaze iz „kraljevskih prerogativa“, koje sprovode premijer i ministri. Naravno, u svakom trenutku u parlamentu se može pokrenuti inicijativa za nepoverenje vladi i to je mehanizam kontrole parlamenta nad izvršnom vlasti.

Posle Džonsonovog imenovanja usledila je prava čistka kadrova, pa je u prvom krugu iz vlade izbačeno čak 17 konzervativaca koji nisu bili po njegovoj meri (da ga preduprede, nekoliko dana pre njegovog imenovanja nekoliko njih sa ministrom finansija Hemondom na čelu podnelo je ostavke). Kriterijum za smenu nije bio isključivo odnos prema Bregzitu, jer je van vlade ostalo i par tvrdih pristalica Bregzita, već lojalnost prema „vođi“. Kako su svi izbačeni članovi vlade ujedno i poslanici u parlamentu u kome vlada trenutno ima većinu od samo jednog poslanika, jedan od „izgnanih“ je postavio logično pitanje: kako Džonson očekuje da vlada uopšte ima podršku kada je 17 poslanika ostavio bez funkcija?

MEFISTO ZVANI GOUV

Na mesto najurenih poslanika postavljeni su kadrovi lojalni Džonsonu uz jedan značajan izuzetak. U pitanju je Majkl Gouv, čovek koji je s Džonsonom predvodio kampanju za Bregzit tokom 2016. godine. Iako je veoma vešt, spretan i ubedljiv političar, Gouv se pokazao i kao veoma prevrtljiv. Posle Kameronove ostavke koja je usledila kao posledica neuspeha na referendumu, Gouv je bio šef kampanje Džonsonu za mesto Kameronovog naslednika. I onda, u poslednjem trenutku, neposredno pre roka za podnošenje kandidatura, Gouv napušta Džonsona i sâm podnosi kandidaturu. Džonson frustriran zbog izdaje saradnika odustaje od trke iako je važio za favorita, i na premijersko mesto dolazi Tereza Mej. Gouv je zabio nož u leđa i Kameronu kada je kao ministar pravde najavio da će voditi kampanju za Bregzit dok je Kameron slavio u Briselu „ustupke“ koje je dobio kako bi Britanija ostala u Uniji (ti ustupci su bili praktično beznačajni, referendum je doveo do Kameronovog debakla).

Gouv je dobio titulu kancelara vojvodstva od Lankastera, a u praksi će biti koordinator u vladi za sprovođenje Bregzita. On važi i za sposobnog operativca.

U vladi su formirana i dva posebna komiteta koji će se baviti Bregzitom. Prvi je nazvan Komitet za strategiju oko izlaska i sačinjava ga šest ključnih ministara; on će zasedati bar dva puta nedeljno pod predsedavanjem Džonsona ili Gouva. Drugo telo, Dnevni operativni komitet, biće pod kontrolom Gouva i on će zasedati svakodnevno i koordinirati akcije vlade. I njega čine ključni ljudi iz različitih ministarstava.

KONTROVERZNI KAMINGS

Možda je najzanimljivije angažovanje na mestu specijalnog savetnika premijera Dominika Kamingsa koji će defakto biti šef osoblja u Dauning stritu. Kamings je poznat kao mastermajnd kampanje za Bregzit (on je i glavni junak u filmu o Bregzitu, Brexit:The Uncivil War, a glumi ga Benedikt Kamberbač).

Kamings je kontroverzna ličnost. Protivnici ga optužuju da je lud, Kameron ga je nazvao „karijernim psihopatom“ dok drugi smatraju da je genijalan. Nedavno je i kažnjen za nepoštovanje parlamenta pošto je odbio da se pojavi pred parlamentarnim komitetom koji je istraživao vođenje kampanje za Bregzit. Tvorac je i slogana za kampanju za Bregzit – „(po)Vratićemo Kontrolu (Take control back), i pokazao se kao izuzetno efikasan organizator i rukovodilac. Njegov uslov je bio da ima potpunu kontrolu nad kampanjom i to je ostvario, čak je i predupredio pokušaj da ga smene nezadovoljni konzervativci.

Kamings pokazuje veliko interesovanje ne samo za politiku, već je u poznim godinama savladao i znanja iz matematike i to na fakultetskom nivou (što mu je od koristi za analizu političkih trendova, primenu teorije igara u politici i dr.). Njegovi idoli su Bizmark i Žan Mone (jedan od idejnih tvoraca EU). Fasciniraju ga uspesi raznih velikih projekata kao što su bili „Apolo“ (let na mesec) ili „Menhetn“ (atomska bomba) i uveren je da usled birokratskih i drugih prepreka danas nije moguće efikasno sprovođenje sličnih projekata, i da je usled toga neophodno korenito promeniti način funkcionisanja državnog aparata.

Poznavaoci prilika tvrde da će, ukoliko ova vlada ostane duže vremena, sprovesti temeljne reforme javne uprave (na dobro ili zlo, to je pitanje). Svoje reformatorske namere pokazao je dok je bio Gouov specijalni savetnik u ministarstvu prosvete, jedan od projekata je bio uvođenje škola za talente iz matematike po modelu Kolmogorova.

Po svemu sudeći, Kamings će biti u srcu svih zbivanja u britanskoj vladi; prisustvovaće sednicama oba vanredna komiteta za sprovođenje Bregzita. Njegov samostalni položaj i uticaj porede sa Ramom Emanuelom kod Obame ili Benonom kod Trampa, odnosno Alisterom Kembelom kod Blera.

Njegovo postavljenje kao Džonsonove desne ruke pojačalo je uverenje da će Britanija ići po svaku cenu u Bregzit. Britanski mediji su označili ovakvu vladu kao „ratni kabinet“. Tu ima dosta simbolike: sastanci pomenutih komiteta se održavaju u takozvanoj „kobra“ sobi, koja inače služi za sastanke u kriznim situacijama.

Ne treba zanemariti ni da je u vladu ušao na mestu parlamentarnog koordinatora Džejkob Ris-Mog, jedna od ikona tvrdog krila konzervativaca koji podržava Bregzit i doskorašnji šef neformalne grupe poslanika koji su bili najtvrđa linija u stranci za Bregzit.

VANREDNI IZBORI

U trenutku kada vlada praktično visi o koncu sa jednim poslanikom većine i kada postoji ozbiljan otpor unutar same Konzervativne stranke za izlazak iz EU bez dogovora, pitanje je koliko dugo Džonson može da izbegne nove izbore. Već na prvom zakonu koji bude predložila vlada može doći do opstrukcije dela poslanika većine koji su protiv Bregzita. Sa druge strane, ako bi vlada odustala da napusti EU poslednjeg dana oktobra, tvrdo krilo konzervativaca koji su za Bregzit urušiće Džonsona kao što su urušili i Terezu Mej.

Trenutno pojedini konzervativni poslanici prete da će žrtvovati svoju stranačku karijeru i glasati protiv vlade, poneki najavljuju i da su spremni da „pređu“ kod liberalnih demokrata kako bi sprečili „tvrdi“ izlazak iz EU. Jedan od kolovođa „pobune“ je i doskorašnji ministar finansija Hamond. Ta grupa nije mala i čini je par desetina poslanika. Međutim, sabotiranjem Džonsona, evrofilni konzervativci bi rizikovali da na izborima vlada dođe do komotne većine za Bregzit ili da na vlast dovedu za njih još veću nevolju u obliku tvrde laburističke vlade sa Korbinom kao premijerom. „Izdaja“ Bregzita i rušenje vlade po tom pitanju dali bi vetar u leđa Džonsonu da u kampanji pokupi najveći deo glasova koji su za Bregzit i usled velike podeljenosti druge strane dobije komotnu većinu za vladanje.

SVE MANJE VREMENA

Po zakonu o fiksnom trajanju saziva parlamenta usvojenom 2011. godine, bez dvotrećinske većine u parlamentu vlada ne može sama raspisati vanredne izbore, jer u ovom trenutku laburistima raspisivanje izbora ne odgovara.

Drugi način da se do izbora dođe je rušenje sadašnje vlade. U tom slučaju procedura nalaže da se u roku od 14 dana pokuša formiranje nove parlamentarne većine (u sadašnjim okolnostima to je neverovatno) ili da se posle isteka tog roka raspišu novi izbori.

U čemu je tu problem? Pre svega, 31. oktobra Britanija po sili zakona izlazi iz EU i to bez ikakvog sporazuma. Svako novo odlaganje Bregzita zahteva ne samo odluku parlamenta već i saglasnost druge strane, pa će, ako i bude odobreno, biti uslovljeno ozbiljnim ustupcima. Alternativa je ili prihvatanje postojećeg dila pre isteka roka ili jednostavno poništavanje odluke o Bregzitu. Nijedna od pomenutih opcija nije prihvatljiva za sadašnju vladu.

Parlament neće zasedati do 3. septembra zbog godišnjih odmora i za to vreme ne može se pokrenuti pitanje poverenja vladi. Ako uzmemo u obzir debatu o poverenju, te da će posle izglasavanja nepoverenja vladi morati da prođe još 14 dana do raspisivanja novih izbora, lako je zaključiti da se izbori teško mogu raspisati pre 17. septembra, odnosno ne bi mogli biti održani pre 24. oktobra (kampanja mora trajati bar 25 radnih dana). Od održavanja eventualnih vanrednih izbora do isteka roka ostalo bi u najboljem slučaju sedam dana.

Međutim, u slučaju da se izglasa nepoverenje vladi, po Kamingsovim najavama koje su procurile u medije, vlada će jednostavno odložiti održavanje izbora za termin posle 31. oktobra. Tako bi Džonson „ispunio obećanje“ i sproveo Bregzit bez ometanja parlamenta koji bi bio raspušten kako bi na izborima pokušao da pokupi dobar deo glasova svih koji su za Bregzit. Ta kampanja bi se po svemu sudeći vodila pod sloganom „narod protiv političara“ (koji odbijaju da sprovedu Bregzit).

Nije isključeno ni da će se pronaći neko posebno „kraljevsko ovlašćenje“ koje bi makar privremeno omogućilo da se država vodi u situaciji kada je parlament raspušten ili blokiran usled nemogućnosti da donese odluke većinom.

Da Džonson očekuje skore izbore govori i sastav kabineta u koji je uključio veliki broj ministara koji su različitog etničkog porekla (i boje kože), a posebno uloga Kamingsa kao ključnog savetnika premijera. Jer, nema sumnje, a to mu ne spore ni najveći kritičari, Kamings je izvanredan operativac za izborne kampanje.

IZBORNA ARITMETIKA

Možda nikada do sada izborna aritmetika nije bila komplikovanija u Britaniji. Čak četiri političke opcije na nacionalnom nivou bore se za glasove (uz regionalne stranke u Škotskoj, S. Irskoj i Velsu). Istraživanja pokazuju velike oscilacije biračkog tela usled sveprisutne konfuzije uzrokovane Bregzitom. To nije čudo, pošto su obe vodeće stranke podeljene na pristalice i protivnike Bregzita.

Tu je prostor u kome značajan uspeh mogu da postignu liberalne demokrate i novoformirana Bregzit partija na čijem je čelu Najdžel Faraž. Poslednje dve su jednodušne oko Bregzita (prvi protiv, drugi za), kolebanje unutar dve vodeće stranke hrani ove dve stranke.

Specifičnost britanskog izbornog sistema je princip first past the post. U pitanju je jednokružni većinski sistem. Kod jako fragmentiranog biračkog tela kao sada, stranka može dobiti većinu u parlamentu i sa ne više od 35 odsto glasova (teoretski i manje).

Prelazak dobrog dela birača konzervativaca kod Faraža predstavljao bi kraj te stranke i, kako stvari stoje, konzervativci moraju sprovesti izlazak iz EU kako znaju i umeju ako žele da sačuvaju stranku.

Konzervativna stranka sa Džonsonom na čelu i jasnim stavom da se iz EU izlazi 31. oktobra može da ostvari ubedljivu većinu. To su pokazale i prve sondaže javnog mnjenja, gde su konzervativci posle izbora Džonsona i njegovih nedvosmislenih poruka kao premijera da će se iz EU izaći 31. oktobra skočili za skoro 10 odsto na račun Faraža i njegove stranke.

Mnogo veći problem kod vanrednih izbora ima strana koja je protiv Bregzita. Tu dolazi do izražaja podela biračkog dela između laburista koji su većinski za EU i liberalnih demokrata koji su sto odsto za EU. Te stranke se ideološki jako razlikuju, posebno kada laburiste vodi radikalno orijentisani Džeremi Korbin, kome je prioritet društvena reforma u Britaniji a ne ostanak u EU. Teško je očekivati da će se te dve stranke dogovoriti o zajedničkom nastupu samo zbog zaustavljanja Bregzita, posebno u takvom izbornom sistemu (za razliku od proporcionalnog, gde obe stranke mogu da izađu natenane na izbore pa da posle prave koaliciju, ovde se unapred mora podeliti svako poslaničko mesto; to je posebno nezgodno jer postoji veliki broj dobro etabliranih lokalno poznatih kandidata).

Iako ova analiza pokazuje da nije izvesno da će do vanrednih izbora doći pre kraja oktobra, ne treba isključiti neracionalno ponašanje tamošnjih političara, koji su do sada pokazali vanrednu nesposobnost da sprovedu bilo kakvu suvislu politiku.

PORUKA EU

Svim dosadašnjim potezima Džonson je poslao jasnu poruku Evropskoj uniji da je rešen da po svaku cenu Britanija iz EU izađe 31. 10. ove godine, kada ističe već dva puta produženi rok.

Druga poruka je da je postojeći dil Tereze Mej mrtav i da njegova vlada neće pokušati da ga provuče kroz parlament gde je do sada tri puta propao prilikom glasanja.

Džonson je odlučio da ne ide na „turneju“ po evropskim prestonicama niti u Brisel (poput njegovih prethodnika Kamerona ili Tereze Mej) radi „ubeđivanja“ sagovornika o potrebi da uvaže britanske zahteve. Da bi se vodili razgovori, druga strana pre svega mora da odustane od nepopularnog „bekstopa“. Problem bekstopa je i bio ključni razlog debakla plana Tereze Mej u parlamentu. Mada, kako stvari stoje, čak i da se u sporazumu ukloni bekstop, oko pedeset najradikalnijih konzervativnih poslanika tvrdi da i dalje neće glasati za njega pa je pitanje da li i to može da prođe.

Bekstop predviđa da Velika Britanije ostane neodređeno vreme u carinskoj uniji sa EU, bez mogućnosti da sklapa posebne trgovinske sporazume sa drugim državama (kao i uz obavezu da se pridržava čitavog niza EU regulativa a da nema prava da o njima odlučuje, kao neka polukolonija). U slučaju da Britanija ipak napusti bekstop, on bi se i dalje primenjivao, ali samo za područje Severne Irske. To bi značilo da se mora uspostaviti posebna carinska kontrola između S. Irske i Velike Britanije, čime bi se ova teritorija, na kojoj je građanski rat uzeo bar 3500 života, ostavila van jurisdikcije matice za ekonomska pitanja, a ostala bi vezana za evropske propise (to pomalo podseća na „Briselske sporazume“).

Evropljanima je bez dvojbe poručeno: bekstop mora da nestane, bez toga nema daljih razgovora, i Britanija će u tom slučaju 31. oktobra izaći iz Unije bez sporazuma, uz mogućnost (bolje reći izvesnost) da nastane mali „hladni rat“ između nekadašnjih partnera. To podrazumeva da EU neće dobiti ni već dogovorenih 39 milijardi funti, a predstavljaju određene obaveze prema EU koje je Britanija preuzela.

Evropljani će morati da razmisle da li insistiranje na neograničenom bekstopu predstavlja optimalno rešenje, ili će, suočeni sa provalijom pred kojom će se naći krajem oktobra, ponuditi neke ozbiljnije ustupke. Sigurno je samo da nikakve ponude neće biti sve dok se ne vidi da li će „ratni kabinet“ izaći na izbore ili ne, a u slučaju izbora sačekaće se njihov rezultat. Možda im se i posreći da nova vlada „povuče ručnu“ i odustane od izlaska.

Ratni kabinet je ipak faktor sa kojim EU mora ozbiljno računati. Umesto neodlučne i nedovoljno opredeljene vlade Tereze Mej, koju je činila većina protivnika Bregzita, pred ostatkom Unije nastupa pravi opredeljeni bregzitovac Boris Džonson, sa izuzetnom ličnom energijom i veoma dobro postavljenim kabinetom baš za slučaj napuštanja EU bez obzira na sve moguće i nemoguće posledice.

Faktor Čerčil

U prosuđivanju ličnosti Borisa Džonsona treba uzeti u obzir i ratnog premijera Vinstona Čerčila, o kome je Džonson napisao (pohvalnu) knjigu Faktor Čerčil. Džonson preuzima kormilo vlade u trenutku kada je Britanija duboko podeljena i nalazi se pred ključnim odlukama (treba se podsetiti i da Čerčil preuzima vlast u trenutku duboke krize, kada deo britanskog establišmenta misli da je dalji rat besmislen i da treba pokušati pregovore sa Hitlerom). Na mesto već iznurenog i bolesnog Čemberlena veštim potezom dolazi Čerčil, iako je Čemberlen nameravao da postavi lorda Halifaksa za premijera.

I Čerčil je, kao i Džonson danas, važio za enfant terrible u stranci, da ne kažemo da su obojica smatrani za šarlatane. Čerčil je imao jednu osobinu koja je na kraju i presudila: bio je izvanredan, motivišući govornik. I Džonson je odličan govornik (i vešt u kampanji, za razliku od bezlične Tereze Mej).

Danas o Čerčilu kruže maltene legende i predstavlja se kao najveći britanski državnik. Britanski istoričar koji bi napisao kritičku knjigu o Čerčilu ne bi se dobro proveo. Ipak, u nekoliko filmova i serija o Čerčilu snimljenih u poslednjih nekoliko godina mogu se naći nimalo pohvalni prikazi njegove ličnosti. Tako se u filmu Čerčil iz 2017. godine on prikazuje kao starac koji se plaši invazije u Normandiji i koga Ajzenhauer (kao i britanski generali) jednostavno ignorišu kao matoro smetalo.

U kod nas zapaženoj seriji Kruna Čerčil je prikazan kao maltene izlapeli starac koji od mlade kraljice Elizabete prikriva da je dobio moždani udar, dok je ona prinuđena, na savet jednog istoričara, da očita bukvicu Čerčilu (svi ti „momci“ su išli u privatne škole gde su navikli da budu dobro izribani kada uprskaju, i to upravo treba da uradi Čerčilu, bio je savet dat kraljici). Scena u kojoj Čerčil jedva stoji pred kraljicom drhteći i oslanjajući se na štap usled posledica moždanog udara, a ona mu drži predavanje kao nestašnom srednjoškolcu koji je napravio neku glupost, veoma je upečatljiva. Druga scena je još poraznija. Posle otkazivanja Ajzenhauerove posete usled Čerčilovog moždanog udara Amerikanci komentarišu da je nekad najmoćnija sila na svetu, Britanija, spala na bolesnog starca Čerčila i Entonija Idna koji je zavisnik od morfijuma. Sve ove filmske i televizijske pojedinosti ne moraju biti istorijski tačne, ali one ipak ukazuju da je možda došlo vreme za preispitivanje zvanične slike o Čerčilu kao uvek nadmoćnom i nepogrešivom državniku.

Čerčil je svakako svojim javnim nastupima uspeo da motiviše stanovništvo da izdrži, i to je bez ikakve dileme njegov najveći doprinos u ratu.

Sličnosti između Čerčila i Džonsona definitivno ima, mada će malo ko priznati da je i „legendarni premijer“ takođe bio smatran za šarlatana i pozera i da je bio ličnost sklona hazardima, kao što danas govore o Džonsonu.

Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da Džonson održi govor u slučaju haotičnog Bregzita u stilu već legendarnih Čerčilovih reči „mogu vam obećati samo krv, znoj i suze“. Krv ovog puta neće morati da se proliva (mada ni to nije isključeno u S. Irskoj), ali znoja i suza će biti ako se obe strane ne urazume.

Za najveću Čerčilovu grešku uzima se Galipolje u Prvom svetskom ratu. U suštini to je bio izvanredan plan da se brzom akcijom flote prođu Dardaneli, napadne Carigrad i Turska izbaci iz rata. U ratu je ponekad ključan faktor sreće i vremena, a u operaciji Galipolje manjak istrajnosti doveo je do toga da se planirani trijumf pretvorio u težak poraz. Čerčil je bio uporan, ali drugi nisu hteli da rizikuju. Nedostajalo je i sreće, jer su propustili da uoče minsko polje postavljeno samo par dana pre operacije gde je stradalo više bojnih brodova. To je dovelo do panike, oklevanja i odustajanja od pomorskog proboja kada je turska odbrana bila razbijena i kada je ostala bez municije. Oklevanje je omogućilo Turcima da uz nemačku pomoć utvrde odbranu i, umesto iznenađenja, operacija se pretvorila u debakl.