Da nevolja međunarodnih posrednika bude još veća, u Avganistanu je gotovo nemoguće prebrojati sve zainteresovane strane koje žele parče kolača u novoj vlasti, a dugotrajna istorija krvavog sukoba tokom koje su različite plemenske i druge vođe neprekidno menjale stranu učinila je da danas svako svakoga gleda s podozrenjem
„Leci padaju oko Kandahara kao pahulje pred Božić na Čikago“, izjavio je nedavno američki ministar odbrane Donald Ramsfeld. Istina, jug Avganistana zabeleo se od hiljada američkih letaka u kojima se nudi pozamašna nagrada od 25 miliona dolara za glavu Osame bin Ladena, ali se čini da Sjedinjene Države nisu uspele da ubede Avganistance da se sami nagnaju u potragu za američkim neprijateljem broj jedan.
I dok potera za Osamom bin Ladenom traje, nepotvrđeni izveštaji kažu da se oko Kandahara, poslednjeg ali i najsnažnijeg uporišta talibana, iskrcava na stotine američkih marinaca. Moguće je da se marinci grupišu za slučaj da se Osama bin Laden pomoli iz neke pećine, pod uslovom da je i dalje u zemlji. Avganistance, međutim, umorne od tridesetogodišnjeg ratovanja, mnogo više zanima da li će se na konferenciji pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija u elitnom Petersburgu kod Bona obrazovati privremena vlada nacionalnog spasa. Dok se dvadesetak avganistanskih predstavnika iz četiri grupe bude okupljalo na brdu kod Bona, u Islamabadu u Pakistanu održaće se mini donatorska konferencija pod pokroviteljstvom Svetske banke za rekonstrukciju ratom uništenog Avganistana.
ZAMKE ETNIČKE STRUKTURE: Istovremeno, na terenu se vode poslednje borbe između snaga Severne alijanse, potpomognute američkom podrškom iz vazduha, i sve je više talibana koji se predaju dojučerašnjem neprijatelju. Urušavanje talibanskog režima dogodilo se mnogo brže nego što je iko mogao da se nada pre samo nekoliko nedelja. Ispostavlja se, međutim, da bi slom talibana možda bio lakši deo posla.
Teži deo posla, već je izvesno, predstavlja obnova avganistanskog društva nakon što talibani budu potpuno poraženi, ili se makar ne svedu na meru koju je antitalibanska Severna alijansa imala do pre nekoliko meseci: da se od monolitne sile pretvore u šačicu nepokornih boraca koji kontrolišu manje od 10 odsto teritorije zemlje.
Nedeljama već diplomatski krugovi razbijaju glavu kako da ujedine brojne avganistanske antitalibanske frakcije koje bi se za okruglim stolom dogovorile o sastavu privremene posttalibanske vlade. Etnička kompozicija Avganistana i odnosi između različitih feudalnih zajednica u zemlji nikako ne ide naruku zapadnim diplomatama za koje je i Bosna, u kojoj su bile „samo“ tri zaraćene strane, svojevremeno predstavljala preveliki izazov. Da nevolja međunarodnih posrednika bude još veća, u Avganistanu je gotovo nemoguće prebrojati sve zainteresovane strane koje žele parče kolača u novoj vlasti, a dugotrajna istorija krvavog sukoba tokom koje su različite plemenske i druge vođe neprekidno menjale stranu učinila je da danas svako svakoga gleda s podozrenjem.
Ratovi koji razaraju Avganistan već tri decenije razorili su i proces uspostavljanja jedinstvene „avganistanske nacije“. Vreme kada su Paštuni, Hazari, Uzbeki ili Tadžici mogli naprosto biti Avganistanci, bili suni ili šiiti-muslimani, prohujalo je početkom sedamdesetih kad je svrgnut kralj Zahir Šah, koji je sada u egzilu u Rimu. Pride, u etnički izmešanom Avganistanu nema nijedne etničke grupe koja čini ubedljivu većinu, a gotovo sve etničke grupe (osim Hazara) imaju svoje „matične države“. Najbrojniju grupu, oko 40 odsto stanovništva, čine Paštuni, koji dominiraju susednim Pakistanom. Njihova podrška talibanima, od kada su ovi 1996. došli na vlast u Avganistanu, udaljila ih je od „sabraće“ sa severa.
VIŠE STRANIH NEGO „DOMAĆIH„: U Petersburgu kod Bona biće više stranih diplomata i pregovarača nego samih „avganistanskih“ delegata koji će predstavljati četiri osnovne političko-etničke grupe. Najveću grupu činiće predstavnici Severne alijanse i kraljevi izaslanici. Preostale dve grupe sastavljene su od predstavnika takozvane „grupe iz Pešavara“, avganistanskih Paštuna iz grada Pešavara u Pakistanu i takozvane „kiparske grupe“, avganistanskih emigranata mahom lojalnih svrgnutom predsedniku Burharudinu Rabaniju. Sam Rabani već je minimalizovao značaj pregovora i odbio da otputuje u Bon. „Nije to nikakav samit“, izjavio je Rabani prilikom iznenadne posete Saudijskoj Arabiji, jedne od tri jedine države koje su priznale talibansku vladu. „Prava skupština uspostaviće se u Avganistanu“, bio je odlučan bivši predsednik.
Očekuje se da će pregovori trajati najmanje nedelju dana, a konferenciju otvaraju nemački ministrar inostranih poslova Joška Fišer i specijalni izaslanik UN-a Lahdar Brahimi. Visoki američki zvaničnik koji će prisustvovati pregovorima kaže da se međunarodna zajednica nada da će u Bonu biti uspostavljeno prelazno izvršno veće koje bi činilo oko 15 predstavnika. „Ono bi trebalo da imenuje kvaziskupštinu od oko 120 poslanika“ koja bi upravljala zemljom dok Avganistan kroz nekoliko godina ne postane „zreo“ za izbore.
No, surevnjivost, neprijateljstvo i borba za prevlast među delegatima koji će u Bonu predstavljati „najmanji zajednički imenitelj Avganistana“ samo su neki od otežavajućih faktora pregovora. Ostali dolaze spolja. Avganistanski susedi poput Irana, Pakistana, Rusije i Uzbekistana bodre i pomažu različite avganistanske političke frakcije čime samo doprinose da se unutrašnjem sukobu ne vidi kraj. Prema rečima neimenovanog diplomate na pregovorima u Bonu, moćni i manje moćni avganistanski susedi „još nisu odbacili svoje tradicionalne interese“. Na svu sreću, konferencija je zamišljena tako da međunarodni predstavnici iz avganistanskog okruženja budu „u blizini“ kad zatreba, ali, kao ni ostali stranci, neće moći da prisustvuju direktnim pregovorima delegata iz četiri avganistanske grupe.
OPTIMIZAM: Bez obzira na sve, najveći optimista je zamenik specijalnog izaslanika UN-a Francesko Vendrel, koji je obavio težak posao da u relativno kratkom roku privoli sukobljene strane da sednu za pregovarački sto. On kaže da veruje da su predstavnici avganistanskih frakcija svesni činjenice da je međunarodna zajednica, kao nikada do sada, spremna da uloži, osim diplomatskih napora, i ogromnu sumu novca za rekonstrukciju i obnovu Avganistana. „U korenu sukoba u Avganistanu u poslednjih 20 godina bilo je to što nijedna snaga nije bila legitimna.“ Nedostatak legitimiteta kralja Zahira Šaha, pa njegovog naslednika Muhameda Daouda, koji ga je svrgnuo sa vlasti 1973, pa koji je i sam, za uzvrat, svrgnut u puču komunista (potpomognutih, dakako, Sovjetskim Savezom), pa sve do talibana, učinio je da se u Kabulu smenjuju različite vojske koje zavode red oružjem. Prelazna vlada formirana u Bonu imala bi zadatak da prekine ovu spiralu nasilja i da uz međunarodu pomoć stvori uslove u kojima bi za koju godinu građani Avganistana demokratski, bez oružja, izabrali svoje legitimne predstavnike.
Ovih dana Avganistanci u Kabulu često trljaju oči u čudu. Svaki put kad na ulici ugledaju nepokriveno žensko lice, zastanu kao da su videli Jetija. Nakon više od pet godina, od kada su Kabulom zavladali talibani koji su građankama Avganistana ukinuli osnovna ljudska i ženska prava, Avganistanke lagano pokušavaju da sebi vrate dostojanstvo. No, njihovi najveći tlačitelji nisu samo talibani. Avganistansko društvo tradicionalno je patrijarhalno, i jedina razlika koju za sada Avganistanke mogu da osete jeste ta što mogu da skinu feredže i zarove. Pa ipak, iako više nema zakona i militantnih talibana koji bi ženu surovo kaznili (čak i bičevanjem) za neposlušnost, Avganistanke osvajaju slobodu obazrivo, i još je srazmerno malo onih koje su se odvažile na hrabar korak pokazivanja lica, a još je manje onih koje bez muške pratnje izlaze na ulicu.
I bez talibana, Avganistanci ne gledaju blagonaklono na pokušaje da njihove žene i sugrađanke vrate sopstveno dostojanstvo. Bivši predsednik Avganistana Burhanudin Rabani, koji ponovo pretenduje na vlast otkako je ušao u „oslobođeni“ Kabul, i sam se svojevremeno zalagao za uvođenje feredže (ili burke, kako je zovu u Avganistanu) širom zemlje. Nedavno je pristao da žene u gradovima umesto feredže i zara smeju da nose samo marame, ali njegove pristalice na severu zemlje i dalje primoravaju svoje žene da poštuju talibanska pravila. „Rabani je bolji od talibana“, kaže Faranaz Nazir, aktivistkinja za ljudska prava iz Koje, na severu Avganistana. „Ipak, on je veoma konzervativan. On ne veruje u jednakost među polovima.“
No, feredže i zar tek su lakši deo tereta koji Avganistanke moraju da podnose. Potpuno lišene svih prava, odavno se smatraju isključivim vlasništvom muškaraca. „Moj muž kaže da u Kuranu piše da su žene vlasništvo muškaraca. Pročitala sam Kuran i nisam nigde našla da to piše. Ali, ne smem da mu se suprotstavim jer će da me prebije, kao što je to i do sada činio.“ Upitan koliko ima sestara, jedan ratnik Severne alijanse rekao je najpre da ih nema, a zatim da ne zna. Kada su novinari insistirali da im odgovori, malo se zamislio i odgovorio: „Tri, valjda. Otkud znam, one se ne računaju.“
Šta žene nose za njih same je drugorazredno pitanje. „Nama je mir najpreči. Pa zatim vlada. Potom nam je potrebno obrazovanje. Kada sve to dobijemo, bićemo u prilici da same odlučujemo kako ćemo da se oblačimo.“
No, nijedna politička grupa, prisutna na pregovorima u Bonu, osim predstavnika monarhističkog bloka, ne zalaže se ozbiljno da se ženama vrate osnovna ljudska prava. To odslikava i sastav delegacije. Posle mnogo napora međunarodni posrednici uspeli su da ubede ostale učesnike da ravnopravno sa njima na pregovorima učestvuje jedna žena. Amina Safi Afzali (43) biće u sastavu delegacije Severne alijanse. „Na konferenciji će se razgovarati o budućnosti građana Avganistana, kako muškaraca tako i žena“, odlučna je gđa Afzali. Svesna je, međutim, da položaj žena neće biti ključno pitanje na dnevnom redu konferencije. „Dvadeset godina se borim za prava žena i pokušavam svetu da objasnim do koje mere su žene Avganistana potlačene. Možda sam zato izabrana da budem jedina predstavnica žena na konferenciji u Bonu.“ Njen suprug, komandant mudžahedina, ubijen je pre 14 godina u borbama protiv sovjetskih trupa. Ona je jedna od milion udovica u Avganistanu, u zemlji od deset miliona stanovnika. Biti žena u Avganistanu nije neka sreća, ali biti udovica svakako je još gore. Bez prava na rad i školovanje, jedino čemu mogu da se nadaju jeste milostinja od jednako siromašnih rođaka.
Američki predsednik Džozef Bajden dozvolio je Ukrajini da gađa Rusiju američkim oružjem dugog dometa. Donald Tramp je najavljivao smanjenje pomoći Ukrajini, a sada mu sledi još teži težak zadatak, da spreči globalnu konfrontaciju
Kako su navijači Rumunije na utakmici sa Kosovom isprovocirali gostujuće fudbalere i izazvali međunarodni incident
Odluka još dva meseca aktuelnog predsednika SAD da dozvoli Ukrajini korišćenje američkih raketa u ratu sa Rusijom predstavlja značajnu promenu politike Vašingtona u ukrajinsko-ruskom sukobu
Navodno su hiljade vojnika iz izolovane Severne Koreje već u Rusiji. Tamo će, kažu sagovornici DW, videti relativno blagostanje i propitati zvaničnu propagandu Pjongjanga. Ali, šta kada se vrate?
Kako je krivična prijava nemačkog ministra Habeka zbog „uvrede“ kumovala raciji u kući jednog penzionera
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
