Raskid srednjeg dometa

Četrnaestog dana kubanske raketne krize 19. oktobra 1962. na brifingu zajedničke komande SAD generali su tražili da predsednik Džon F. Kenedi naredi masovno bombardovanje ciljeva na Kubi. Admiral Arli Berk je bio blizu toga da održi javni govor u kome će zatražiti da SAD bombarduju SSSR „od pakla do doručka“. Tu je bio i vazduhoplovni general Tomas Pauer, koji je jednom ukorio predstavnike RAND korporacije da navodno mnogo brinu da li će biti mnogo žrtava u nuklearnom konfliktu: „Cela ideja je u tome da se pobije kopilad. A ako na kraju rata ostanu dva Amerikanca i jedan Rus, mi smo pobedili…“

Kada se Kenedi posle brifinga koji je trajao četrdeset pet minuta vratio u Ovalnu sobu, rekao je svom savetniku Keniju O’Donelu da su ti „mesingani šeširi“, kako su nazivali visoke oficire, u zabludi, ali da su po jednom pitanju u prednosti: „Ako učinimo ono što oni traže, niko od nas neće biti živ da im kaže da nisu bili u pravu.“

fotografije: ap

BRZINA PERŠINGA

Verovatno da nema više generala sa takvom okrutnom odlučnošću kakvi su bili Ajzenhauerovi veterani iz Drugog svetskog rata, ali je situacija možda čak i opasnija u vreme u kome generalštabne vežbe podsećaju na video-igrice. Američka administracija je 2. avgusta objavila da se povlači iz sovjetsko-američkog Sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa koji su sovjetski lider Mihail Gorbačov i američki predsednik Ronald Regan potpisali na svečanoj ceremoniji u Istočnoj sobi Bele kuće 8. decembra 1987.

Gotovo simultano odluku o povlačenju Rusije iz tog sporazuma objavio je i predsednik Vladimir Putin, koji je još u govoru u Minhenu 2007. rekao da sporazum iz 1987. treba preispitati pošto obavezuje SAD i Rusiju, ali ne i druge zemlje.

Tim sporazumom je iz Evrope eliminisano oko 2600 raketa (Sovjeti 1800, a Amerikanci oko 800).

Amerikanci su tada nastojali da otklone opasnost od ruskih raketa pionir, a sovjetski lideri su prema pisanju magazina „Forin polisi“ potpisali taj ugovor zato što su se pribojavali da u to vreme napredne rakete peršing II, koje su precenjivali, mogu za kratko vreme u preventivnom udaru praktično zbrisati sovjetske vojne i političke komandne centre na zapadu zemlje sve do Moskve. Pregovori o smanjenju raketnih pretnji započeli su još u vreme Leonida Brežnjeva i intenzivirani u vreme Jurija Andropova, koji je znao da raketama peršing treba šest do osam minuta da bi stigle na cilj.

Uklanjanju raketa peršing protivio se tadašnji nemački kancelar Helmut Kol, koji se bojao da će Zapadna Nemačka ostati nezaštićena, ali se kasnije priključio pregovorima. Druge države naoružane nuklearnim bombama (Francuska i Velika Britanija, kao i Kina) nikada nisu bile uključene u te pregovore.

„Forin polisi“ sada piše da su ruski vojni stratezi postali nezadovoljni sporazumom kada se ispostavilo da su informacije sovjetskih obaveštajaca o raketama peršing bile „histerično“ preterane. Uz pretnju da će se povući iz tog sporazuma iz 1987, Moskva je sa svoje strane tvrdila da SAD krše sporazum time što, pod izgovorom da štite Evropu od Irana i Severne Koreje, u istočnoj Evropi postavljaju sisteme aegis ashore za presretanje balističkih raketa, koji je inače razvijen iz pomorskog lansirnog sistema iz koga se ispaljuju krstareće rakete tomahavk. Ruski vojni eksperti smatraju da ti sistemi mogu lako da se preurede za lansiranje krstarećih raketa koje SAD po sporazumu iz 1987. ne smeju da instaliraju u Evropi, ali se tada nisu obavezale da ih neće lansirati sa brodova ili aviona, što Putin tumači kao jednostran ruski ustupak. Amerikanci su ignorisali te prigovore, kao i rusko negodovanje zbog širenja NATO-a na istok uprkos verbalnim obećanjima iz devedesetih godina prošlog veka da se to neće desiti.

DOMET RUSKIH RAKETA

Tokom 2018. intenziviran je spor između SAD i Rusije (koje zajedno poseduju oko 90 odsto nuklearnih bombi u svetu) oko toga da li se i dalje poštuje sporazum iz 1987. Uz pozivanje na obaveštajne izvore, SAD su optuživale Rusiju da tajno razvija i isprobava raketu 9M729 čiji je domet veći od 500 kilometara, koliko je propisano pomenutim sporazumom.

Te rakete mogu da se lansiranju sa taktičkog sistema Iskander-M, čije su razmeštanje u Kalinjingradu Rusi nagovestili tokom rasta napetosti na Baltiku. Rusi su pozivali Amerikance da se na za to upriličenoj izložbi uvere da je na toj raketi povećan deo namenjen bojevoj glavi, a ne pogonski deo radi povećavanja dometa. Amerikanci su to ignorisali i nastavili kampanju „okrivljivanja i prekorevanja“ Putina, koji je više puta izjavljivao da se Rusija neće upuštati u trku u naoružanju, ali da će na poteze zapadnih partnera odgovoriti „brzo i simetrično“.

U razgovoru s Trampom u Helsinkiju u julu 2018. on je pokazivao načelnu želju da pregovara o sporazumu START čije važenje ističe 2021. Reč je o sporazumu o limitiranju strateškog ofanzivnog oružja Rusije i SAD na po 700 raketa dugog dometa, po 1550 bojevih glava na interkontinentalnim raketama i teškim bombarderima i na po 800 lansirnih postrojenja.

Rusija, inače, prvi put od 2006. nije rangirana u prvih pet zemalja sa najvećim vojnim budžetom. U 2018. godini njen vojni budžet je iznosio 61,4 milijarde dolara, što je za 22 odsto manje nego 2016. godine koja je u pogledu vojnog budžeta predstavljala ruski posthladnoratovski vrhunac.

CENA KIŠOBRANA

Evropljani su apelovali da se rusko-američki pakt iz 1987. spase, ali sve se zapravo završilo time što su tražili da se Rusija drži sporazuma. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je izjavio da Zapadna alijansa ne želi trku u naoružanju i da će Rusiju zadržavati klasičnim vojnim sredstvima.

Vojni izdaci u odnosu na BDP u Evropi su između 2017. i 2018. povećani za 1,4 odsto, uglavnom pod američkim pritiskom da članice NATO-a do 2024. počnu da izdvajaju 2 odsto BDP-a za vojsku. „Forin polisi“ tvrdi da većini evropskih političara zapravo nije bliska ideja o nuklearnom odvraćanju Rusije. Putinovu izjavu da Rusi neće postaviti rakete pre nego što to u Evropi učine Amerikanci, američki magazin karakteriše kao „popularnu laž“, pošto pacifizam i antiamerikanizam naglo rastu u Nemačkoj, i pretpostavlja i da će izgradnja gasovoda Severni tok 2 na Baltičkom moru pojačati želju Varšave da prkosi Berlinu i ugosti američke rakete srednjeg dometa (Fort Trump), pa da će na nemačkoj političkoj sceni zbog toga nastati nered.

Evropljani su se našli u procepu i zbog rizika da njihove firme potpadnu pod američke sankcije koje je Vašington uveo nakon povlačenja SAD iz multinacionalnog sporazuma osam država o ograničavanja aktivnosti Irana na proizvodnji atomske bombe. U isto vreme, u nameri da Evropljane istera na čistac, Iran je posle izvesnog čekanja počeo da obogaćuje uranijum iznad ugovorenog nivoa.

Sve zemlje sa civilnim nuklearnim programom imaju mogućnost da proizvode fisioni materijal za vojnu upotrebu, konstatuje se u godišnjem izveštaju Švedskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (The Stockholm International Peace Research Institute SIPRI). Globalne zalihe obogaćenog uranijuma 2018. iznosile su oko 1340 tona, vojne zalihe plutonijuma oko 220 tona, a civilni stokovi oko 300 tona. Visoko obogaćeni uranijum ili plutonijum proizvode Kina, Francuska, Rusija, Britanija i SAD; Indija i Izrael proizvode uglavnom plutonijum; Pakistan uglavnom obogaćeni uranijum, ali proširuje pogone i za proizvodnju plutonijuma. Severna Koreja je proizvodila plutonijum za bojeve glave, a možda je takođe obogaćivala uranijum.

VOJNI TERET

Švedski institut SIPRI sredinom jula u objavljenom Godišnjaku za 2019. pokazuje da od pet najvećih vojnih potrošača u 2018. na četiri zemlje zajedno iz „nuklearnog kluba“ otpada 60 odsto globalne vojne potrošnje. Prošle godine dramatizovan je slučaj najslabije (neželjene) članice „nuklearnog kluba“ Severne Koreje zbog eksperimentalnog lansiranja raketa, vojnih vežbi i pretnji „besom i vatrom“. Severna Koreja je objavila da je obustavila testiranje nuklearnog oružja i balističkih raketa i da je uništila mesto za ispitivanje nuklearnog oružja, ali u aprilu 2019. ponovo je objavila da je izvršila neki eksperiment stavljajući do znanja da (još) ne odustaje od vojnog nuklearnog programa. Švedski institut SPRI uprkos tome pozitivno ocenjuje mirovni proces na Korejskom poluostrvu (zamrznuti međukorejski sukob traje od 1950).

Taj institut hvali i ponovno uspostavljeni sporazum o primirju u Kašmiru, u kome od 1947. traje sukob između Indije i Pakistana i koji se upravo ponovo zahuktava nakon što je Indija ukinula autonomiju sporne provincije. U tri zemlje naoružane atomskim oružjem traje klasični rat (Indija, Pakistan, Izrael).

Zanimljiv je slučaj mnogoljudne i siromašne Indije koja po glavi stanovnika na vojsku troši 50 dolara, 20 puta manje nego što vojska košta prosečnog Amerikanca (1096), a preko 40 puta manje nego Saudijska Arabija (2052), koja je imala najveće vojno opterećenje u svetu – 8,8 odsto BDP-a 2018. godine. Međutim, Indija je što se ukupnih troškova tiče četvrti vojni potrošač u svetu 2018. godine (66,5 milijardi dolara), ispred Francuske (63,8 milijardi), a iza SAD, Kine, Saudijske Arabije.

Svet kao da je podeljen na dve polovine: na znatnom delu Zemljinog šara, uglavnom na jugu, ubija se iz kalašnjikova, bazuka i mačetama (vidi antrfile „Južne ratne zone“), a u drugoj se trguje „anđelom uništenja“.

KINA ĆUTI I RADI

Ubrzo nakon što je pocepan američko-sovjetski sporazum, američki državni sekretar za odbranu Mark Esper je izjavio da bi rado instalirao rakete srednjeg dometa u azijsko-pacifičkom regionu, gde po njegovom mišljenju Amerika treba da izgradi novu bazu, pošto je ona na ostrvu Guam u dometu kineskih raketa. Iako većina u establišmentu SAD retoriku fokusira na Rusiju, svog hladnoratovskog rivala, američki neokonzervativci sve češće pominju Kinu kao potencijalnog strateškog protivnika prema kome bi da malo isprobaju „elastično pokazivanja sile“.

Kineski ministar spoljnih poslova Hu Čunjang je ocenio da će nove američke rakete na Pacifiku ozbiljno potkopati globalni strateški balans i da će predstavljati pretnju miru i stabilnosti u azijsko-pacifičkom regionu. Ruski eksperti tvrde za „Raša tudej“ da će i Rusija biti meta te američke baze, ali da će to povećati i tražnju za ruskim sistemima S-400. Sudeći po nekim vestima, Kinezi nisu raspoloženi da se pod američkim uslovima uključe u nove multilateralne pregovore o raketama i atomskim bombama.

Kina, koja razvija atomsko oružje, ali ga ne raspoređuje na raketama koje takođe razvija, izdvojila je 2018. oko 250 milijardi dolara za svoju vojsku i ima drugi po veličini vojni budžet, koji je ipak znatno manji od američkog.

APSOLUTNO HIPERSONIČNO

Sjedinjene Države diktiraju tempo: povećale su svoju vojnu potrošnju prvi put u sedam godina i dosegle 649 milijardi dolara u 2018, što je činilo 36 odsto svetske vojne potrošnje za vojsku i bilo 2,6 puta više od vojnih izdataka Kine, koja je sledeći najveći vojni potrošač. Prema proceni SIPRI 2018. je u svetu po drugi put zaredom vojna potrošnja veća od 1,8 biliona dolara. Ona je za 5,4 odsto viša nego 2009.

Prema pisanju „Njujork tajmsa“, američki Kongres je 2018. postigao konsenzus o zakonu kojim se zahteva da američko hipersonično oružje bude operativno do oktobra 2022. Trampova administracija je u odbrambeni budžet uključila 2,6 milijardi dolara za hipersonično oružje, a eksperti predviđaju da će se u narednoj deceniji ta suma uvećati na pet milijardi godišnje.

Među vojnim snabdevačima SAD entuzijazam se proširio, pogotovo nakon što je Pentagon dodelio kompaniji Lockheed Martin više od 1,4 milijarde dolara u 2018. godini za izgradnju prototipa raketa koje mogu lansirati borbeni avioni i bombarderi B-52.

Glavni „evanđelist“ u Vašingtonu za hipersonično oružje je Majkl Grifin, „nerestrukturisani hladnoratovac“ koji je svojevremeno igrao važnu ulogu u Strateškoj inicijativi predsednika Regana (Rat zvezda). Uz naglasak da Amerika mora pobediti, nedavno je brifovao političare o hipersoničnim raketama koje će imati sposobnost manevrisanja bez presedana, sposobnost da idu 15 puta brže od zvuka, a koje razvijaju ne samo SAD već i Kina, Rusija i druge zemlje.

Sjedinjene Države i Rusija razvijaju ekstenzivne i skupe programe zamene i modernizacije svojih nuklearnih arsenala, kapaciteta za njihovu proizvodnju, kao i sredstava za njihovo lansiranje. Putin je prošle godine uz video-prezentaciju objavio da je Rusija testirala i da može primeniti rakete brže od zvuka, što su američki mediji, koji su inače u amoku rusofobije još od izbora 2016, tumačili bilo kao pretnju, bilo kao blefiranje i hvalisanje. Ta kampanja, naravno, ima i budžetske posledice.

Devet država (SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja) imalo je 2018. godine 14.465 nuklearnih bombi, a 2019. nešto manje – 13.865. Od toga, 3750 bombi je raspoređeno u operacionim jedinicama, a blizu 2000 je držano u stanju visoke borbene gotovosti (videti tabelu).

Uprkos smanjenju broja atomskih bojevih glava 2018. svih devet država koje poseduju nuklearno oružje nastavlja da ga modernizuje, konstatuje se u Godišnjaku Švedskog instituta.

UPOZORENJA

„Politiko“ piše da su se unutar Pentagona, Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće, kao i među arhitektama nekadašnjeg detanta, čula upozorenja o negativnim posledicama povlačenja SAD iz pakta Gorbačov–Regan. Ambasador Ričard Bart, koji je tokom administracije predsednika Džordža Buša starijeg i Regana bio vodeći pregovarač o kontroli oružja i nadgledao razmeštanje raketa peršing, procenjuje da čitava struktura kontrole oružja preti da se raspadne.

Direktor programa SIPRI za nuklearno razoružanje, kontrolu oružja i sprečavanje proliferacije i za istraživanje mira Šenon Kil procenjuje da su, s obzirom na političke i vojne razlike Rusije i SAD, sve udaljeniji izgledi da se postigne napredak o obnavljanju sporazuma o merama za smanjenje i ograničavanje strateškog ofanzivnog nuklearnog oružja.

Strah od nuklearnog Armagedona se 57 godina nakon kubanske raketne krize iz 1962. i 74 godine nakon užasa Hirošime (6. avgust 1945) razvodnio, pa se u nuklearnom arsenalu olako podižu ulozi.

Južne ratne zone

Prema podacima SIPRI, u Africi su vojni budžeti 2018. smanjeni za 8,4 odsto, što izgleda paradoksalno, s obzirom na to da je tamo jedanaest zemalja zahvaćeno plamenom oružanih sukoba: Burkina Faso, Kamerun, Centralnoafrička Republika, Demokratska Republika Kongo, Etiopija, Mali, Niger, Nigerija, Somalija, Južni Sudan i Sudan. U mnogim od tih sukoba, osobito u slivu jezera Čad i Sahela, preklapaju se transnacionalne aktivnosti nasilnih islamističkih grupa, drugih naoružanih skupina i kriminalnih mreža, koje su povezane sa ekstremnim siromaštvom, nedostatkom vode, lošim upravljanjem, nasiljem i kontinuiranom internacionalizacijom antiterorističkih aktivnosti u Africi.

Na Bliskom istoku i u Severnoj Africi bilo je 2018. oružanih sukoba u sedam zemalja: u Egiptu, Iraku, Izraelu, Libiji, Siriji, Turskoj i Jemenu.

U Aziji i Okeaniji se 2018. ratovalo u sedam zemalja – najsmrtonosnije u Avganistanu u kome rat traje 18 godina, a prošle godine je odneo 43.000 žrtava, zatim u Indoneziji, Mjanmaru, Filipinima i Tajlandu.

U Amerikama je u 2018. jedino Kolumbija bila zemlja sa aktivnim oružanim sukobom između vladinih snaga i gerilaca FARK, uglavnom zbog toga što su se nesigurnost i nestabilnost prožimale zbog prisutnosti kriminalnih bandi i paradržavnih oružanih grupa. U Evropi beležimo sukob u Ukrajini.

Izvor: SIPRI Yearbook 2019.