Rad bez predaha

Kako je krenulo od velikog prolećnog proširenja, za Evropsku uniju letnji raspust neće dugo trajati. U jednoj od najdinamičnijih godina u svojoj istoriji, EU je obavila do sada najveće proširenje, usvojila svoj prvi ustav, održala izbore za Evropski parlament, a do kraja godine čekaju je još neke velike odluke i važni koraci. U prvoj polovini godine, Unijom, koja je do maja brojala 15 članica, predsedavala je Irska, čiji je premijer Berti Ahern pedantno pokupio komadiće od nereda koji mu je u amanet ostavio njegov prethodnik, italijanski premijer Silvio Berluskoni.

Ahern je pre mesec dana svom nasledniku, holandskom premijeru Janu Peteru Balkenendeu, EU predao u mnogo boljem stanju nego što ju je zatekao i uvećanu za čak 20 odsto stanovnika, ali i siromašniju, jer bruto domaći proizvod novopridošlica čini tek 46 odsto evropskog proseka. Irski premijer doživeo je nepodeljene pohvale za to što je smireno i uspešno kormilario ovom komplikovanom organizacijom država, da su mnogi u njemu videli idealnog predsednika Evropske komisije, što bi otprilike odgovaralo mestu premijera EU-a. Međutim, Ahern se nije kvalifikovao jer ne ispunjava jedan od nepisanih kriterijuma za ovako prestižno mesto – naime, ne zna francuski.

POTRAGA: No, za mašineriju diplomatije i birokratije EU-a, koja se zahuktala nakon proširenja, mučnih pregovora oko ustava i pre svega izbora za Evropski parlament, nije bilo predaha. Tek što su se usaglasili oko teksta ustava Unije, lideri zemalja članica ponovo su ukrstili koplja oko izbora novog predsednika Komisije, koji će formalno u novembru doći na mesto Romana Prodija i njegovog tima. Posle dužih pregovora, izbor je pao na portugalskog premijera Žosea Manuela Duraua Barozoa.

Iako se po novim pravilima predsednik Komisije prvi put ne bira jednoglasno, već kvalifikovanom većinom u Savetu ministara, nakon čega njihovu odluku treba da aminuje i novoizabrani sastav Parlamenta, predviđanja da će usaglašavanja potrajati obistinila su se.

Novo pravilo smišljeno je kao mehanizam za deblokiranje procesa odlučivanja ukoliko među liderima EU-a ne bude konsenzusa, ali je takođe bilo predvidljivo da lideri neće novo pravilo isprobavati već prvom prilikom. Naime, nakon izbora za Parlament, koji su otkrili da se entuzijazam za evropsku ideju istanjio, kako u starim, tako i u novim članicama, jer je odziv bio mali, u nekim zemljama simboličan, a i u Parlament su ušle stranke evroskeptične orijentacije, bilo je važno osnažiti jedinstvo u okviru Unije i novog predsednika izabrati konsenzusom.

Počela je potraga za čovekom koji će pomiriti sve izraženije razlike u stavovima lidera članica. Od početka je bilo jasno da kandidati iz novopridošlih zemalja nemaju nikakve šanse, jer su se „stari i veliki“, poput Francuske i Nemačke, odmah izjasnili da ta mogućnost ne dolazi u obzir. Zvanično obrazloženje bilo je da nove članice još nisu pristupile nekim važnim sporazumima iz EU-a (Šengen, evrozona) i da je nedopustivo da se na tako važnom mestu nađe predstavnik zemlje koja nije do srži prožeta „evropejstvom“. Iz veoma sličnih razloga iz trke je diskvalifikovan i britanski kandidat Kris Paten, dosadašnji komesar zadužen za spoljnu politiku. Iz osvete je Britanija osporila kandidaturu belgijskog kandidata, premijera Gija Verhofstada, koji je uživao snažnu podršku Francuske i Nemačke, smatrajući ga, pak, preterano evrocentričnim, i strahujući od izrazitije federalizacije EU-a pod njegovim mandatom.

Kompromis je postignut izborom premijera Portugala Duraua Barozoa za šefa Komisije, čije je imenovanje prihvatio Evropski parlament sa 413 glasova za i 251 protiv. Protiv njega u Parlamentu su glasali socijalisti, zeleni, ali i evroskeptici. Najveću podršku pružile su mu partije desnog centra i liberali, politička opcija koju je zastupao i kao premijer kod kuće.

Barozo je malo zakasnio u salu u Strazburu nakon brojanja glasova, pa se novoizabrani predsednik EP-a Katalonac Hosep Borel glasno zapitao da li da rezultat objavi bez njega. Barozo se ubrzo pojavio i parlamentarcima se obratio na tri evropska jezika: počeo je na portugalskom, nastavio na engleskom, a završio na francuskom. Barozo je drugi predsednik Komisije koji nije iz jedne od šest zemalja osnivača sadašnje Unije, pa je možda zato svoje obraćanje počeo rečima: „Znam da je većina Portugalaca danas ponosna što je jedan Portugalac izabran za predsednika Komisije.“

PROCEDURA: Komisija u novom sastavu ima 25 članova, iz svake zemlje po jednog, umesto dosadašnjih 30. Barozo ujedno predstavlja Portugal. Ostala 24 člana trebalo bi da budu izabrani do kraja avgusta. Predstavnike Komisije imenuju vlade članice. Šefovi vlada, manje-više, mogu da imenuju koga žele za ovo mesto. Oni se obično imenuju iz redova ministara, šefova partija, čak i bivših premijera. Predsednik Komisije zatim odobrava imenovanja, ali se do sada nije desilo da je neki od šefova Komisije uložio veto na predloženog kandidata. Zatim se o njima izjašnjava Evropski parlament, mada, tehnički gledano, Parlament ne može da ospori kandidaturu. Ipak, ako bi se Parlament usprotivio izboru nekog od kandidata, komesar bi značajno izgubio na legitimnosti. Svaki od komesara, poput ministara u vladi, ima svoj portfelj, kao što su, na primer, konkurencija, trgovina, unutrašnje tržište, spoljni poslovi, proširenje, poljoprivreda… Velike zemlje članice boriće se da dobiju svog predstavnika s portfeljom u ekonomskoj sferi.

Nemačka i Francuska su zatražile da se imenuje i „superkomesar“ zadužen za ekonomska pitanja, ali je novi šef Komisije to odbio: „Ne želim jednog superkomesara, već 24 superkomesara. Osim toga, apelujem na vlade da imenuju žene, jer želim da se u Komisiji nađe bar osam žena“.

Nemačka je najavila da će za svog predstavnika ponovo kandidovati dosadašnjeg komesara zaduženog za proširenje, Gintera Ferhojgena, ali će za njega ovoga puta tražiti jedan od ekonomskih portfelja. Slovenija je kandidovala Janeza Potočnika, nadajući se da će on dobiti resor proširenja, Francuska takođe zadržava svog dosadašnjeg predstavnika Žaka Baroa, koji je do sada bio zadužen za regionalnu politiku, ali će se, poput Nemaca i Britanaca, boriti da on dobije resor konkurencije ili unutrašnjeg tržišta. Britanski premijer Toni Bler najavio je da će britanski kandidat biti Piter Mendelson, bivši ministar trgovine i sadašnji poslanik u parlamentu.

Prvi put će svoje predstavnike imati i deset zemalja koje su se pre tri meseca priključile EU-u. Češka je najavila da će u Brisel poslati sada već bivšeg premijera Vladimira Špidlu, Poljska šalje Danutu Hibner, bivšu ministarku za evropske integracije, školovanu u Americi, sa jakim uporištem u ekonomiji. I Letonija je rešila da u Brisel pošalje osobu velikog stručnog i političkog formata – Sandru Kalnjetu, bivšu zamenicu ministra spoljnih poslova, ambasadorku Letonije u Francuskoj i UNESCO-u. Ona bi trebalo da bude zadužena za poljoprivredu. Jasno je da će malima i onima koji su se tek priključili prestižnom klubu biti ponuđena „niskokalorična“ mesta, kao što su kultura i sport.

MANE I PREDNOSTI: Ali, za razliku od vlada država, Komisija rešenja traži u pregovorima između 25 članica, a ne u borbi sa opozicijom. Tu niko nema većinu, većina se stvara dugim i često mukotrpnim pregovorima, gde svaki predstavnik pokušava da najbolje odbrani interese svoje zemlje, ali s druge strane, da deluje i u interesu EU-a, pa se savezništva neprekidno menjaju, u zavisnosti od pitanja koje je na dnevnom redu. Komesari su pod budnim okom javnosti, ali i Parlamenta koji ima moć da raspusti Komisiju, kao što se desilo Santerovoj Komisiji nakon teških optužbi za korupciju, jer Komisija upravlja kasom Unije. No, u tom poslu ima i neke utehe: mandat komesara, uključujući i predsednika, traje pet godina. Plata komesara je oko 18.000 evra, na raspolaganju su im sredstva za porodicu i prezentaciju, kao i limuzina sa dva šofera 24 časa dnevno.

Od maoiste do premijera

Durau Barozo (49) ušao je u vladu sa samo 29 godina, zatim je bio ministar spoljnih poslova, da bi premijer Portugala postao u aprilu 2002. Tečno govori francuski, španski i engleski.

Kao saveznik Bušove politike prema Iraku, Barozo će ostati upamćen po tome što je organizovao samit Džordža Buša i Tonija Blera na Azorima pre početka rata u Iraku, na kome su on i Berluskoni obećali svoju podršku. Uprkos tome, ostao je u dobrim odnosima sa Francuskom i Nemačkom, i dobio podršku i Širaka i Šredera prilikom izbora za šefa Komisije.

Kod kuće je nepopularan, i zlobnici kažu da se sklonio u Brisel od propasti koja bi ga sigurno sačekala u Lisabonu. Na kormilo države došao je usred najveće ekonomske krize u zemlji nakon što se Portugal priključio Uniji, koju prati ogroman budžetski deficit a nezaposlenost je u porastu.

Završio je prava u Lisabonu, a u studentskim danima priključio se pokretu radikalne levice, koja je, kao i svuda u Evropi, u to vreme bila pod snažnim uticajem maoizma, i bio u velikim okršajima sa naslednikom diktatora Salazara, Marselom Kaetanom.

No, radikalne ideje ostavio je iza sebe i 1980. godine priključio se portugalskim socijaldemokratama, koji su zapravo desni centar, na čijem je čelu bio do imenovanja.