Putinov odgovor

Godišnje obraćanje ruskog predsednika Vladimira Putina o stanju nacije, prošle nedelje, izazvalo je veliku pažju, kako u Rusiji tako i u svetu. Ono je ocenjivano (u inostranstvu, najpre na Zapadu i u neposrednom okruženju) na različite načine – od predizborne propagande, do velikoruske retorike. Stiče se utisak da je ruski predsednik istupio mnogo odlučnije nego do sada, i direktnije ukazao na ruske prioritete i ciljeve u budućnosti. To se pre svega odnosi na oštru kritiku politike SAD, koja je prema ocenama nekih analitičara pokazala da dolazi kraj gotovo idiličnim odnosima partnera u „ratu protiv terorizma“.

Do pre nešto više od godinu dana ruski i američki predsednik su se na sve načine trudili da istaknu međusobno lično prijateljstvo. Vladimir Putin bio je relativno čest gost na ranču američkog predsednika Džordža Buša, a i Buš je nekoliko puta boravio u Rusiji uz veliku medijsku pompu. U vreme američkog napada na Avganistan, odnosi su bili izuzetno dobri, dok je Rusija, zahvaljujući velikoj pomoći koju je tada pružila alijansi sa SAD na čelu, postala jedan od ključnih partnera u „ratu protiv terorizma“.

UNUTRAŠNjA STABILNOST: Sa pokretanjem tzv. šarenih revolucija u bivšim sovjetskim republikama, koje Rusija smatra svojim „dvorištem“, a naročito u Ukrajini i Gruziji, odnosi su počeli polako da se hlade. Isto se može reći i za širenje NATO-a na Istok. Zapadne kritike zbog „gušenja demokratskih procesa u Rusiji“ i stanja ljudskih prava postale su sve učestalije, na šta su ruski predstavnici uglavnom odgovarali da je to mešanje u unutrašnje stvari, kao i da se u Rusiji razvija „poseban oblik demokratije“, drugačiji od onoga na Zapadu.

Poslednjih nekoliko godina geopolitički i geoekonomski značaj Rusije znatno je porastao, sa povećanjem cena energenata. Visoke prihode pratila je i unutrašnja stabilizacija zemlje, i sve sigurnije istupanje u međunarodnim odnosima.

Početkom godine došlo je do obustave isporuke gasa Ukrajini, zbog „spora“ oko utvrđivanja nove cene ovog energenta, i misteriozne eksplozije gasovoda u Gruziji, posle čega se čitava zemlja smrzavala nekoliko dana. Rusija je zbog toga bila žestoko kritikovana od strane Zapada. Zatim je zaključila veoma važne ugovore sa Kinom i Nemačkom, vezane za izgradnju novih gasovoda, dok je Nemačka dobila i udeo u eksploatisanju jednog nalazišta, pravo koje je do sada bilo gotovo nedostupno stranim investitorima. U istom periodu došlo je i do razmene oštrih reči sa EU-om, opet oko snabdevanja gasom. Na konstataciju predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza da je EU previše zavisna od ruske isporuke energenata, i da bi trebalo da potraže alternativno rešenje, u Rusiji su odgovorili da bi i oni mogli svoj gas da prodaju nekom drugom, na primer Kini, ili Južnoj Koreji. Na kraju, početkom maja, na sastanku tzv. viljnuske grupe, gde se mogao osetiti i pokušaj obnavljanja duha „šarenih revolucija“, naglo zaustavljenih prošle godine u Uzbekistanu, usledila je verovatno najoštrija kritika Rusije od strane Amerikanaca u poslednjih nekoliko godina. Uz to, samo SAD već duže vremena koče prijem Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) na šta se Putin posebno osvrnuo, uz opasku da je „sada jasno da je naša ekonomija mnogo otvorenija od ekonomija mnogih članica te organizacije“. „Pregovori o ulasku Rusije u STO ne bi trebalo da postanu moneta za potkusurivanje i u pitanjima koja nemaju veze sa aktivnostima organizacije.“

U odnosu na iranski nuklearni program Rusija, uz Kinu, ima potpuno drugačije viđenje rešenja problema od SAD. Isto se može reći i za njen odnos prema palestinskom Hamasu. Osim toga, Rusija ove godine predsedava sastancima grupe G8, a kao glavnu temu za samit u Sankt Peterburgu, zakazan za jul, najavila je razgovore o snabdevanju energentima.

Kada se sve sabere, ne treba da čudi što je ovogodišnje obraćanje ruskog predsednika o stanju nacije izazvalo veliku pažnju u svetu, čini se mnogo veću od njegovih ranijih istupa. Iako je ovogodišnji imao dosta sličnosti sa nekim prethodnim, ruski predsednik je ipak izneo neke nove ideje o razviju ruske ekonomije u narednim godinama, socijalnoj politici, naznačio dalju reformu oružanih snaga, kao i spoljnopolitičku doktrinu, prilagođenu novim okolnostima u ruskom okruženju, čemu je poklonjena najveća pažnja.

NOVI–STARI PRIORITETI: Prema Putinovim rečima, proritet u spoljnoj politici ostaju odnosi sa zemljama u neposrednom okruženju, članicama Zajednice nezavisnih država (ZND). Poslednjih godina sve su učestalije priče o potrebama njenog reformisanja, a pojavili su se i zahtevi pojedinih članica (Gruzije, pre svih) o napuštanju ove organizacije (o čemu je „Vreme“ već pisalo u prethodnom broju). Što se tiče EU-a, čini se da je Putin pre svega želeo da ostavi utisak da Rusija nastoji da bude pouzdan poslovni partner u svim oblastima od zajedničkog interesa.

Najžešće kritike upućene su na račun SAD, koje, iako ih ne navodi konkretno, Putin poredi sa „vukom koji zna koga da pojede i izgleda da ne želi da sluša nikoga“. Iznevši podatak da je američki vojni budžet 25 puta veći od ruskog, rekao je i da su Amerikanci „od svoje kuće napravili tvrđavu“, i da bi i Rusija trebalo da učini isto. „Ne bi trebalo da se oslanjamo na kvantitet i uludo bacamo novac. Naši odgovori moraju biti zasnovani na intelektualnoj superiornosti. Oni bi trebalo da budu asimetrični, ne mnogo skupi, ali će nesumnjivo učiniti našu nuklearnu trijadu (avioni koji mogu da nose nuklearne bojeve glave, podmornice i kopnene snage) mnogo uverljivijom i pouzdanijom.“ Izjavio je i da ne treba ponavljati greške Sovjetskog Saveza i rešavati odbrambena pitanja na račun ekonomskog i socijalnog razvoja.

Kao što je poznato, ruski nuklearni arsenal je posle američkog najveći u svetu, po broju nuklearnih bojevih glava. Međutim, ako se u obzir uzme kvalitet, Rusija je, prema procenama analitičara, počela opasno da zaostaje, budući da svoj arsenal godinama nije obnavljala, i vrlo slabo modernizovala. Svake godine uništi se određen broj zastarelih nuklearki, koje se ne zamenjuju novim. Kada je krajem 2004. najavljena kupovina nekoliko novih raketa sa nuklearnim bojevim glavama, dobar deo zapadnih medija je to ocenio kao početak novog hladnog rata. Za Rusiju, to je bio samo pokušaj da se ponovo pokrene taj deo vojnoindustrijskog kompleksa, sa prvim unosnijim poslom posle više godina. Sada je najavljena izgradnja dve nove podmornice koje će nositi nuklearne rakete tipa „Bulava“, koje bi zajedno sa novim „Topolj – M“ raketama trebalo da čine okosnicu modernizovanih i osnaženih strateških nuklearnih snaga.

Prema prošlonedeljnim najavama, Rusija namerava da do 2011. izvrši potpunu reorganizaciju oružanih snaga, i da stvori armiju sastavljenu uglavnom od profesionalnih vojnika i vojnika po ugovoru, koji bi trebalo da budu sposobni za brzo delovanje kada se ukaže potreba. Takođe od 1. januara 2007. obične vojnike u Čečeniji trebalo bi zameniti vojnicima koji služe po ugovoru. Treba reći i da je „odgovor na američko vojno jačanje“ nekako bacio u senku borbu protiv terorizma, koja se takođe pominje kao jedan od prioriteta.

STANjE NACIJE: Veliki deo govora odnosio se na dugotrajni negativan prirodni priraštaj, što je Putin ocenio kao „najveći problem Rusije“. Stanje se godinama opisuje kao alarmantno, a prema statistici, stanovništvo u Rusiji se svake godine smanji za oko 700.000 ljudi. Osnovni razlozi za to su izuzetno nizak natalitet i dosta visoka stopa smrtnosti. Prosečan životni vek za muškarce u Rusiji je veoma nizak – samo 61 godinu, znatno niži nego u Evropi, sa prosekom višim od 72. Što se žena tiče, situacija je sa prosečnim životnim vekom dosta povoljnija, i nešto bliža evropskom proseku. Rusija je država koja je poslednjih godina postala privlačna za imigrante, naročito iz bivših sovjetskih republika, tako da statistički prikaz ne daje pravu sliku, koja je po svemu sudeći još gora. Kao glavna mera za popravljanje stanja pomenuto je dvostruko, pa i četvorostruko povećanje materinskih dodataka, kao i jednokratna pomoć u iznosu od 250.000 rubalja (9500 dolara). Iako većina analitičara smatra da takve mere nisu baš primerene rešavanju problema, i da Rusija za tako visoka davanja neće imati novca u narednih nekoliko godina (mada je Putin najavio da će program početi da se realizuje od 2007), opšta je ocena da se odnekud mora početi. U protivnom bi se mogla ostvariti crna predviđanja, po kojima će Rusija za pola veka imati upola manje od sadašnjih 143.000.000 stanovnika.

Da bi prethodno rečeno moglo i da se ispuni, i ostvari cilj postavljen 2003, o udvostručavanju BDP-a u periodu od deset godina, neophodan je stabilan rast ekonomije od „više od sedam procenata godišnje“, i stvaranje boljeg ambijenta za investicije. Putin je, između ostalog, istakao i da ruska industrija zaostaje bar deset godina za zapadnom, kao i da zemlja ne koristi svoje energetske i proizvodne resurse na optimalan način. Ruska ekonomija rasla je proteklih godina uglavnom zahvaljujući visokim cenama nafte i gasa, tako da je istaknuta i neophodnost razvoja ostalih grana privrede, novih tehnologija, kao i naučnog sektora. Naravno, proizvodnja energenata i narednih godina ostaje osnova ekonomskog razvoja.

Da li je to izgledna budućnost, ili možda samo spisak lepih želja, ostaje da se vidi. Američki kritičari prebacili su Putinu da nijednom nije pomenuo težnju ka jačanju demokratskih procesa u zemlji. Ni opozicionar Grigorij Javlinski nije bio zadovoljan, jer, kako je izjavio, „još nema odgovora na pitanje kakva će Rusija biti, kuda ide, i sa kim“.

Uprkos pomalo hladnoratovskoj retorici, ostaje utisak o povećanom samopouzdanju Rusije, kao zemlje koja se već uključila u svetske ekonomske tokove i koja smatra da može da se nosi sa svim problemima koje proces globalizacije nosi. Ruski budžet odavno se ne puni uz pomoć stranih kredita, a uz osetno ekonomsko jačanje ide i veći uticaj u međunarodnim poslovima. Proteklih pet-šest godina Rusija je prešla put od nestabilne „crne rupe“ (Bžežinski) do sve uticajnijeg igrača u međunarodnoj areni, pa sada želi da je tako i tretiraju. Nešto slično izjavio je i bivši ruski ministar odbrane Leonid Ivašov: „Dugo vremena Rusija nije stvorila nezavisnu ekonomsku politiku, niti nezavisnu odbrambenu i bezbednosnu politiku. Davanjem jednostranih koncesija predavali smo svoje pozicije jednu za drugom. Putin je glasno najavio da tome dolazi kraj.“