Putin i „njegovi“ kandidati

Naredni predsednički izbori su aktuelna tema u Rusiji od kada je Vladimir Putin počeo svoj drugi (i, po važećem ustavu, poslednji mandat). Posle nekoliko meseci rasprave o njegovoj eventualnoj (trećoj) kandidaturi čini se da je aktuelni predsednik Rusije uspeo da ubedi javnost da nema nameru da se ponovo kandiduje. Da bi treći put mogao da uđe u Kremlj, Putin bi morao da promeni ustav, što on, kako je više puta ponovio, „nema nameru da čini“.

Budući da je on ubedljivo najpopularniji političar u Rusiji i da u sadašnjim okolnostima nema ličnosti u političkom životu Rusije koja bi mogla da mu se približi po rejtingu, stalno se aktuelizuje pitanje „šta posle Putina“.

Sam predsednik Rusije je inicirao priču o imenovanju svog naslednika, koga bi on predložio kao kandidata vladajućih struktura u Kremlju, po istom receptu po kom je i sam došao na vlast: po ličnom izboru svog prethodnika, nepredvidivog Borisa Jeljcina. Kako u Rusiji nema snažnih političkih partija (u evropskom smislu te reči), već one još uvek predstavljaju grupe i koalicije raznoraznih političkih pokreta i organizacija, odluka o narednom kandidatu sadašnje vladajuće garniture u potpunosti zavisi od odluke predsednika i frakcija oko njega. Zbog toga se malo ko usuđivao da bez ikakvih ograda pogađa ime narednog kandidata Kremlja za predsednika Rusije.

PUTOKAZI: Prošlonedeljne pretumbacije u ruskoj vladi i predsedničkoj administraciji, po oceni većine analitičara, predstavljaju do sada najjasniji putokaz ka ličnosti koja bi se 2008. najverovatnije mogla naći na čelu Rusije. Tako je, prošlog ponedeljka, Putinovom odlukom, njegov dosadašnji šef administracije Dmitrij Medvedev postavljen na mesto petpredsednika vlade, dok je ministar odbrane Sergej Ivanov postao zamenik premijera, zadržavajući istovremeno svoju dosadašnju funkciju. Malo bliži uvid u ova postavljenja pokazuje i da je Putin odlučio da njih dvojicu znatno više favorizuje i „izloži“ javnosti nego do sada, i u odnosu na ostale funkcionere iz vladajuće strukture.

Naime, Medvedev će u budućnosti biti glavni koordinator Putinovih projekata za iskorenjivanje siromaštva u Rusiji, vrednih oko četiri milijarde dolara; projekti bi trebalo da obuhvate zdravstvo, obrazovanje i poljoprivredu, kao i stambenu oblast. Reč je o idealnoj poziciji za ličnu promociju, koja je neophodna inače veoma uticajnom, ali široj javnosti malo poznatom Medvedevu. Što se Ivanova tiče, on je oduvek bio u krugu potencijalnih naslednika, a sada je dobio unapređenje, objašnjeno nastojanjem da se jača sektor odbrane i ubrzaju reforme u toj oblasti. Početni utisak je da je Medvedev dobio malu prednost u odnosu na Ivanova, što ne mora ništa da znači, ali i to da se Putin potrudio da ne zapostavi nijednu od uticajnih grupa u sopstvenom okruženju. Tako, između ostalih, misli Vladimir Riškov, poslanik u Dumi.

NAJBLIŽI SARADNIK: Medvedev (40) smatra se liderom jedne od dve glavne rivalske grupe u predsedničkoj administraciji. On je sada u veoma povoljnom položaju, pogotovo ako se u vidu ima i činjenica da je on, kao jedan od direktora ruskog gasnog giganta Gasproma, u poziciji da utiče na celokupnu rusku privredu. Još jedna karakteristika njegove neformalne grupice jeste da je ona uglavnom sastavljena od političara koji rešenje ruskih glavnih problema vide u zakonodavnim reformama.

Iako do sada nije bio mnogo poznat široj ruskoj javnosti, Medvedev spada u Putinove najbliže saradnike, još od vremena kada je sadašnji ruski predsednik radio u gradskoj vladi Sankt Peterburga. Sa Putinovim usponom na mesto premijera 1999, Medvedev je postao zamenik šefa administracije premijera, a to se ponovilo i kada je Putin po drugi put postao predsednik, 2000. godine, a Medvedev ponovo zamenik šefa administracije, ovoga puta predsedničke. Tri godine kasnije, 2003, popeo se stepenicu više i zamenio Aleksandra Vološina na mestu šefa predsedničke administracije. Bio je jedan od organizatora obe Putinove predsedničke kampanje.

Lider druge grupe je Igor Sečin, doskorašnji zamenik Medvedeva i jedan od direktora Rosnjefta, oko koga se okupljaju uglavnom nekadašnji pripadnici službi bezbednosti, među koje spada i Sergej Ivanov.

Novi šef Putinove administracije postao je Sergej Sobjanjin, bivši gubernator Tjumenske oblasti. Prema procenama, jedno od njegovih glavnih zaduženja biće obezbeđivanje podrške gubernatora narednom kandidatu Kremlja, kao što je to u Putinovom slučaju radio Medvedev.

ANALOGIJE: Najnovija raspodela visokih funkcija izazavala je lavinu komentara o mogućem Putinovom nasledniku. Kako do izbora ima još više od dve godine, to može izgledati i preuranjeno. Sigurno je da je za promociju kandidata koji treba da nasledi tako popularnog predsednika kao što je Vladimir Putin potrebno dosta vremena. Za sada se samo mogu izvlačiti analogije sa Putinovim dolaskom na vlast i njegovom promocijom, ali nikako ne treba isključiti mogućnost da se u igri pojavi i neko novi, jer u Putinovom okruženju postoji još nekoliko potencijalnih kandidata i novih imena. Na primer, do sada su velike šanse (naročito od američkih kremljologa) davane Dmitriju Kozaku, predstavniku predsednika za Južni federalni okrug, u ovom slučaju analogija se traži u Putinovom odnosu i politici prema i dalje nestabilnoj Čečeniji. Zanimljivo je da je Kozak bio i glavni kandidat za državnog tužioca, i da su u njegovu dužnost trebale da spadaju reforma pravnog sistema (jedan neuspešan projekat koji je Kozak sam inicirao), kao i „rat protiv oligarhije“. On je ispao iz prvog plana, pre svega, zbog sukoba sa Igorom Sečinom, pa se već njegovo svojevremeno preseljenje u Južni federalni okrug smatralo ograničenjem njegove uloge i uticaja. Slične pokušaje probnog imenovanja naslednika imao je i Boris Jeljcin – sa Anatolijem Čubajsom i Borisom Njemcovim; obojica su sada politički marginalizovani. Jedino što je sa novom kremaljskom kadrovskom slagalicom sigurno jeste povećanje uloge vlade; ona na taj način postaje glavni „igrač“ u izvođenju nacionalnih projekata, pa se samim tim nameće kao jedino mesto sa koga može doći naredni kandidat za predsednika Rusije.

Ukoliko je Kremlj zaista počeo sa pripremom svog kandidata za naredni predsednički ciklus, treba nešto reći i o potencijalnoj opoziciji. Do sada je najviše pažnje privuklo (samo)isticanje kandidature Mihaila Kasjanova. Kasjanov je do sada uspeo da obezbedi podršku omladinskih organizacija, poput ruske Pore (kopije istoimene ukrajinske organizacije koja je podržavala Viktora Juščenka za vreme „narandžaste revolucije“), kao i podršku oligarha Borisa Berezovskog i Leonida Nevzlina (obojica se nalaze van Rusije, budući da ih jure ruski pravosudni organi). Od bogataša koji se nalaze u Rusiji do sada ga je jedino podržao Aleksandar Mamut.

OPOZICIJA: Rana kadidatura Mihaila Kasjanova, kao i najnovija Putinova postavljenja mogu ukazati na to između kojih struja u ruskoj politici i u krupnom biznisu se očekuje glavni okršaj u borbi za naredni predsednički mandat. Kasjanovu su privrženiji predstavnici nekadašnje političke i poslovne elite, koja pre svega želi da sačuva sadašnji položaj i možda povrati nekadašnji uticaj, dok je kandidatu Kremlja (bio to Medvedev, Ivanov ili neko treći) naklonjena nova elita, nastala u poslednjih pet godina, otkako se Vladimir Putin nalazi na mestu ruskog predsednika. Sada se čini da nova elita ima mnogo više šansi da pobedi. Njen uspeh će najverovatnije zavisiti od nekoliko povezanih faktora. Ukoliko Putin uspe da sačuva popularnost do kraja mandata, osigura visok ekonomski rast, ograniči terorističke napade i očuva socijalnu stabilnost, njegovom nasledniku je put ka predsedničkoj fotelji otvoren. Ako je verovati ruskim analitičarima, poput na primer Sergeja Markova, to je već izvesno, tako da Kasjanov nema velike šanse. Ipak, 2008. godina je daleko, a do tada se štošta može promeniti.