Pupin kao Radovan III

Tačno u podne, prošle srede, nasred parkinga, negde u stambenom naselju Šiška, Ljubljana. „Gde ovde napraviše biblioteku?“ Naokolo, nigde žive duše. Niz ispranih trospratnica, pritisli oblaci, sve lepljivo od vlage. Iz sivog se izdvoji crno, zaleluja. „Pop, taj zna!“ Svi u trk, za njim. I stvarno, u lavirintu prolaza i unutrašnjih dvorišta, mantija našla ulaz, atrij, opa! – prilično ljudi, iza vrata, stan u prizemlju. U tesnom atriju stoje pod vedrim nebom, to jest nebo nije vedro ali se tako kaže, tamna odela, ozbiljni ljudi, žene u ćošku, pričaju, čeka se. Stigli gosti iz Beograda, doputovali i iz Banja Luke, još se čeka predsednik. Vrvi od predstavnika raznih otadžbinskih društava, ali nema prvog među jednakima, predsednika krovne organizacije svih srpskih društava u Sloveniji. Nije baš svih, ali ne mari.

CEREMONIJA: ‘Oće kiša, neće, ‘ajde da počnemo, pa predsednik kad stigne, stigne, pop već obavio svoje, bio unutra, vrata stana to jest biblioteke otvorena, dvorištem zamirisa tamjan, valjda neće da se ljute komšije. Mnogo je i dvojezična tabla, ona izglancana, u dovratku, gore na slovenačkom, dole ćirilicom, biblioteka „Mihajlo Pupin“, ko bi to slutio pre neku godinu. E, stigao predsednik, nije iz Ljubljane, zajapuren u licu, ili je to samo sako mnogo crven, rodom od Modriče, daleko je to. Ceremonija može da počne, svi stoje, u prvom redu predstavnik srpskih pisaca, pa pomoćnik ministra zadužen za kulturu, uz njega zamenik ministra za dijasporu, predstavnica Narodne biblioteke Srbije, resorna ministarka iz Republike Srpske, pa predsednica bibliotekara, zamenica američkog ambasadora u Ljubljani, direktorka obližnjeg vrtića, a i bivši slovenački ambasador u ime dragih uspomena na Beograd svratio sa ženom…

„Poštovani gosti, dragi prijatelji!“, poče govornik, još jedan predsednik, Kulturnog društva „Mihajlo Pupin“. Ono društvo što se u gadna vremena tako lukavo nazvalo da „ne miriši odmah na Srbe“, kad je sve srpsko do Dejtona, a i posle ovde bilo malo poželjno; tako pre deset godina otvorili među prvima liniju za Beograd, šta Beograd, za Srbiju. Plavi Pupin. Nije, Plava linija, udavile je neke afere, a šta drugo nego novci. Kermes gadan, zaboravilo se. Bile zavičajne novine, onomad štampalo pesme Raše Karadžića, danas nema više, ima drugo glasilo, gosti trebalo da dobiju primerak ali nema, okasnilo, kriva tehnika, nije politika. Pupinov predsednik uvodno o Pupinu, od „idvorske osnovne škole (Austrougarska) do Kolumbija univerziteta! Od prvih pisanih domaćih zadataka u Pančevu do Pulicerove nagrade! Od siromašnog čobanina do zaslužnog građanina SAD!“

Ređaju se fina poređenja, nije zaboravio ni Teslu, Njutna, Ajnštajna, dičan je predsednik na Pupina koji je uprkos širokom svetu „ostao pravoslavac i svetosavac“, a opet „izrastao u divnog kosmopolitu, vrhunskog naučnika, velikog dobrotvora i ktitora čije delo pripada koliko malenom srpstvu toliko i čitavom čovečanstvu“. Umesto američkog ambasadora došla zamenica, sluša, ne razume, ljubazno klima glavom govorniku. A govornik počeo tamo gde je Pupin na multietičnosti SAD „igrao ključnu ulogu u formiranju teritorijalne celovitosti Republike Slovenije, Hrvatske i Srbije“ pa stigao do „Slova“ (Reč), koje je bilo „pre razuma“… I dok niže reči kojima treba da stigne do razloga za otvaranje biblioteke krštene Pupinovim imenom, seti se i misli „njegove svetosti patrijarha srpskog“, da je „lepa reč potrebnija nego ikad“. Pa još sijaset reči o razlogu da obeležavanje 150-godišnjice rođenja Mihajla Pupina „započne otvaranjem biblioteke – riznice lepe reči“.

ŠTA BI REKAO RADOVAN III: Premeštajući se s noge na nogu, ugledni skup ponadao se da je tu službeni deo završen. Ali nije, oran je predsednik pa ga ne zebe, može da čita još dvaput toliko, ali pazi da ne pobrka pozvane sa onima koji su stvarno došli. Jeste da na svečanom skupu nema gradonačelnice Ljubljane, ali nije zaboravio njenu želja „da biblioteka postane ukras grada“. Štaviše, članovi „Pupina“ namerni su da biblioteka nije samo ljubljanska nego svih „građana Slovenije“, obaška članova srpskih društava. Jasno je šta bi Radovan III rekao na vest da će ovdašnji Srbi odreda postati članovi. Nad predsednikom, za trenutak, kao da lebdi lik Zorana Radmilovića: „Član biblioteke, jebo te!“

Ali „Pupinov“ predsednik Čikić još nije dovršio misao, želi da biblioteka „postane prvi čvrst temelj kreiranju naših međusobnih odnosa nakon loma zajedničke države“, te „sa ovog mesta“ uputio „tople pozdrave i svim građanima Idvora“ – nije pominjao Austrougarsku – „Pančeva, Novog Sada, Banja Luke, Beograda, Ljubljane, Bleda i svim građanima SAD“. I još, „u ovom teškom trenutku posebno želim da naglasim naše duboko saosećanje sa građanima Nju Orleansa“. Pozvao na minut ćutanja za postradale. Onda prozvao lejdi Meri i – uručio koverat! Dopisnici su bili paf. Niko nije dobro čuo – zar sto hiljada dolara?!! Ispostavilo se, odmah, da se radi o oko dvesta puta manjoj sumi, 100.000 ne d nego t – tolara. Ipak, petsto evra, skupljenih „uz pomoć slovenačkih prijatelja“, u ime Kulturnog društva „Mihajlo Pupin“. Umesto pozvanog ambasadora, lepo se zahvalila, biranim rečima, uz izvinjenje što ne govori srpski, prisutna zamenica Meri Rut Kolman. Lejdi Meri, kako ju je domaćin ljubazno oslovio, za novce i brigu za Pupinove prekookeanske sunarodnike kazala je „hvala“; gosti iz tuđine mislili na srpskom, a ono i na slovenačkom jeziku ispalo isto.

Jezici tom prigodom ionako nisu bili važni, a iz Beograda su pride, direktno iz Ministarstva za dijasporu, iz ruke Miodraga Jakšića, zamenika ministra zaduženog za kulturu, podeljene zahvalnice zaslužnima i – plastična legitimacija. Predsednik Kulturnog društva „Pupin“ Milovan Čikić avanzovao je, naprasno postao poverenik Ministarstva – za Sloveniju – i to na dva jezika, slovenačkom i srpskom plus fotografija, „zato da pomaže, naravno, volonterski, to je praksa svuda u svetu, da ne moramo svakom prilikom mi iz Ministarstva da skačemo“. Lepo primio poverenik funkciju, ajd’ jest nejasno koga, gde i kako zastupa, ali znaće valjda zemljaci gde ga naći, ako nigde drugde – onda u biblioteci. Posle lepo govorio u ime srpskog PEN-a i pisaca uopšte Milovan Vitezović, podsetio da su se velikani dva naroda Jernej Kopitar i Vuk Karadžić, eto, upoznali baš u biblioteci, a na kraju šarenu vrpcu u bojama dal’ slovenačke dal’ srpske zastave (plava, crvena, bela, bez grba, poređane baš zgodno) presekli zamenik ministra Aleksandar Čotrić i lejdi Meri.

GOSTI: Istini za volju, traku je sa kolegom iz Srbije trebalo da preseče slovenački ministar za kulturu Vasko Simoniti, ali imao preča posla od jedne biblioteke, spremao se referendum o vladinom zakonu o podržavljenju javne televizije, kulturno se nije ni izvinio skupu, umesto njega neko fino stvorenje, savetnica za kulturna prava manjina i razvoj kulturne raznolikosti, dobro, dade vizitkartu. Istini za volju, iako ih od biblioteke dele tek jedna-dve autobuske stanice, čin nije udostojio niti jedan predstavnik Janšine nomenklature. Domaćin je stoga u „predstavnika vlasti“ proizveo poslanika Mirana Potrča, člana levičarskih Socijaldemokrata (bivša Združena lista). Nije važno što je u opoziciji, lepo zborio Potrč, svaka čast.

Na kraju, širom otvorena vrata, gore žute sveće, služi se pogača, domaća rakija, žito. Oni „s juga“ sumnjičavo gledaju žito, takvo još nije viđeno, servirano u činiji onako celo, u zrnu, jeste skuvano al’ opet, gde samleveno, gde orasi? Pesnik Vitezović iz kese vadi svoje knjige, nađe prazno mesto na petoj polici sleva, stavi ih lično, kaže, evo, tu im je mesto i preporučuje onu najnoviju, za čitanje. Svoje knjige aforizama poklonio i zamenik ministra Čotrić. Ostale knjige? Letimično: na jednoj polici desetak različitih naslova Stubova kulture, na drugoj plave knjižurine o saradnji SFRJ i SEV (?), automehaničarski priručnici (??), turistički vodiči valjda na nemačkom (???), dečje Biblije na nedokučivim jezicima (holandski, hebrejski)… Na ostalih desetak rafova u onoj jednoj sobi i kujni bilo nešto beletristike, ali strasnije udubljivanje u materiju propalo je iz dva razloga. Prvo, u trenutku kad je nastupio drugi razlog, natuknuto je da nije lepo kvariti praznik rđavim mislima da otvorena biblioteka valjda pretenduje da bude više od zavičajnog kluba, čija je jedina funkcija da penzioneri zimi imaju gde da divane, možda igraju šah, u kulturnom ambijentu punom štiva koga se ne bi stidela ni jedna deponija. Drugo, sve uzvanice pozvane su da proslavu zaključe na „tradicionalnom srpskom ručku u Hotelu M“ (u vlasništvu Jankovićevog Merkatora).

ZAČINI: I tako, dok Srbijom haraju svakakve ijade, od leskovačkih roštiljijada do kupusijada, ovdašnja srpska zajednica dosetila se da opčini domoroce tako što će im dokazati da mogu biti kulturniji od njih, pa se latilo bibliotekijade, sve začinjeno žitom i svinjčetom, na krsnu slavu porodice Mihajla Pupina – Malu Gospojinu. A kad je sve fino i u rukavicama, onda se, naravno, ne pominje i ne pita zašto je srušena Pupinova kuća na Bledu, što je bio veliki skandal za slovenačke medije, punih pet minuta. Konačno, gosti su otišli, a biblioteka ostala. Ako se zna da su knjižnice (u prevodu – biblioteke) širom Slovenije posle raspada zajedničke države, početkom devedesetih godina prošlog veka sprovele čistku svojih fondova tako što su izbacile, tačnije bacile na đubrište knjige na jezicima drugih naroda, onda je otvaranje makar i ovako skromne biblioteke sa knjigama na različitim jezicima ogroman korak za veliku srpsku zajednicu u Sloveniji, do juče posvađanu a danas sve složniju.