Prvi duel predsedničkih kandidata: Sunovrat Džoa Bajdena

U okršaju dva predsednička kandidata koje dve trećine Amerikanaca smatra lošim, ubedljivu pobedu je prema američkim anketama sa 67 odsto odneo Donald Tramp, samo je 33 odsto ispitanika smatralo da je Džo Bajden (81) ostavio bolji utisak.

Ovaj nastup ne može čak ni da se spinuje, Tramp je osvojio džekpot, zaključio je „Politiko“.

Svih devedeset minuta aktuelni predsednik je delovao staro i onemoćalo do te mere da se među njegovim pristalicama odmah zaoštrila debata da li bi na kongresu Demokratske partije u avgustu u Čikagu trebalo da ustupi mesto nekom mlađem.

„Dođavola, Demokrate bi morale da nominuju nekog drugog, pre nego što bude prekasno“, izjavio je rezignirano preduzimač Andrju Jang koji je i sam svojevremeno učestvovao u trci za demokratskog predsedničkog kandidata. Većina, međutim, smatra da je već prekasno da demokrate u trku ubace nekog drugog, mlađeg.

Istraživanje javnog mnjenja od 24. juna pokazuje da bi za Trampa glasalo 46,2 odsto Amerikanaca, dok bi 45,2 odsto poverilo Bajdenu i drugi mandat zaredom u Beloj kući.

Kod tako tesne razlike dueli predsedničkih kandidata mogu bitno da utiču na krajnji ishod.

Nadgornjavanje „lažova“ i „starca“

Pomalo je mučno bilo gledati kako se Tramp hvali da dobija neke klupske turnire u golfu i govori svom suparniku kako bi ga razbio na terenu ne bi li auditorijum ubedio kako je u top formi, a Bajden ga, sa istom agendom, izaziva na nekakvo nadmetanje u vožnji.

Do koje mere se ne podnose demonstrirali su i time što se ni na početku ni na kraju duela nisu rukovali. Njihova netrpeljivost je odraz podeljene Amerike.

Sumornoj atmosferi pridonelo je i što u TV studiju nije bilo publike, samo dvojac moderatora CNN-a.

Za duele američkih predsedničkih kandidata u čitavom svetu vlada veliko interesovanje. Ipak će jedan od njih biti „lider slobodnog sveta“, to jest čovek sa najvećim uticajem na rat i mir, globalnu politiku i ekonomiju.

Dok srpska vlast i većina Srba priželjukuju povratak Trampa u Belu kuću, liberalna Evropa od toga strepi. Tramp simobolizuje politiku beskrupuloznog populizma i povratka na nacionalni egocentrizam koja polako ali sigurno nagriza tradicionalni politički poredak ustanovljen u zapadnoj hemisferi posle Drugog svetskog rata.

Nemački „Špigel“ sa gotovo tragičnim prizvukom konstatuje da zapravo ni jedan ni drugi ne bi trebalo da su predsednički kandidati u Sjedinjenim Američkim Državama: na jednoj strani „osuđeni počinilac krivičnih dela i notorni lažov“, na drugoj klimavi starac koji nije u stanju da formuliše svoje misli.

Bajdenov debakl

Bajden i njegovi stratezi hteli su da iskoriste priliku da ubede Amerikance da je on bolji kandidat i sposoban za još jedan četvorogodišnji mandat, ali su postigli upravo suprotno, konstatuje „Špigel“.

Foto: AP Photo/Gerald Herbert

Većina američkih televizijskih komentatora, čak i onih „antitrampističkih“, govorili su o „debaklu“ Džoa Bajdena. „To je bilo bolno“, rekao je tako Van Džons, nekadašnji glavni savetnik Baraka Obame.

Slab je izgovor bio da je predsednik bio „prehlađen“.

Tramp kao Tramp

A Tramp kao Tramp.

Mada ni on baš nije imao najbolje veče, radio je ono što najbolje ume – izmišljao stvari do te mere da se njegov nastup pretvorio u „parodiju“, piše „Špigel“.

Foto: AP Photo/Gerald Herbert

Rekao je tako da je pod njim Amerika imala najveći privredni rast u istoriji, da je pod Bajdenom više ljudi umrlo od Korone nego pod njim, da je sproveo najveće smanjenje poreza u istoriji, da Demokrate hoće da sprovode abortus (ubijaju bebe) čak u osmom i devetom mesecu trudnoće, pa i „posle porođaja“, da ilegalni imigranti u Ameriku donose samo drogu i ubistva…

Govorio je Tramp sve ono što njegove pristalice žele da čuju.

Takav je bio i odgovor na pitanje da li će ovog puta priznati rezultate izbora. Pa, samo „ako budu fer i pošteni“, rekao je bivši predsednik koji je posle predsedničkih izbora 2020. vikao na sav glas da je pokraden i nije prestao do danas.

Bajdenove pristalice, ili, bolje rečeno, oni Amerikanci koji se zgražavaju nad mišlju da bi Tramp ponovo mogao da se useli u Belu kuću, nadali su se nečemu, očekivali su nešto od svog kandidata, da ih ubedi, uprkos svim sumnjama, da je on taj pravi koji može ponovo da povede Ameriku u ova opasna vremena. Nisu dobili ništa.

Trampove pristalice su dobile tačno ono što od svog miljenika očekuju – haotičnu predstavu protiv svega i svačega, narcisoidan mačo nastup, njemu svojstvene grimase. S pravom su mogli da slave.