Prizemljen „soko“

„Najverovatnije ćemo ga prodati. Na tržištu postoji veliko interesovanje za tu vrstu aviona.“ To su reči direktorke vladinog ureda za štampu Alje Brglez, što je ujedno i slovenački odgovor na pitanje mogu li birači da „lupe po prstima“ neodgovorne političke prvake. Najava da vlada razmišlja o prodaji tek kupljenog „čuda tehnike“ bila je u funkciji smirivanja javnog mnjenja zbog kupovine aviona falkon (soko). Time je poslednji ovdašnji politički skandal dostigao vrhunac. Afera je dokaz kako čak i potpuno opravdani projekti, ukoliko se realizuju na nekorektan način, mogu da završe kao potpun debakl, a pride iskazuje moć medija i javnog mnjenja u ispravljanju loših poteza vladajućih elita.

Sve je počelo kada je slovenačka vlada prošle jeseni odlučila da za potrebe državnih organa nabavi nov avion. Stručnjaci su se složili da je stari lir-džet, nasleđen iz doba SFRJ, bezmalo na izdisaju – ministar za evropske integracije Peter Potočnik je, na primer, nedavno na pregovore u Brisel odleteo avionom kome je bio probušen točak i sleteo s povišenim adrenalinom kada su piloti (u vazduhu) otkrili kvar… A sličnih incidenata je bilo više.

RASIPNOST U NEVREME: Nabavka novog aviona ne bi bila naročit problem da ceo projekat od početka nije izveden na pogrešan način. Prvo, loše je određeno vreme za troškarenje. Posle deset godina osamostaljenja i pet godina privrednog rasta vlada se odlučila da obavi malo veći pazar u trenutku kada je privreda u recesiji i kada javni dug raste. Nervozu poreskih obveznika izazvao je i način na koji je vlada rešila da sebe časti novom letelicom – kako bi izbegli budžetska natezanja i neprijatna pitanja, ministri su avion dodali na spisak „neophodne vojne opreme“. Tako je kupljen falkon 900 EX francuskog proizvođača, a transakciju nije sprečilo ni sve glasnije gunđanje poreskih platiša. U pitanju je avion sa 12 (a po potrebi i 19) sedišta, tri motora i doletom od 8332 kilometra. Kada je afera odjeknula u javnosti, ministar odbrane Slovenije Anton Grizold novinarima je, na primedbe o nezakonitosti ovog posla, nabusito rekao „neka tuže vladu“, čime je slučaj za neko vreme gurnut pod tepih. Sve dok javnost iz nemuštih odgovora vladinih predstavnika nije otkrila da su tu posredi i brojne druge pogreške.

Druga mana rečene trgovine jeste činjenica da je tako veliki posao „sklepan“ za samo nekoliko meseci i to bez javnog konkursa. „Međunarodni konkursi traju po nekoliko godina, a vlada za to nema vremena“, lakonski je ocenio generalni sekretar vlade i nekadašnji ministar policije Mirko Bandelj. Kao opravdanje za svrstavanje novog „sokola“ u kupovinu „poverljive prirode“ vlada je ponudila planove prema kojima bi njen avion bio prilagođen „višenamenskoj“ upotrebi, pa i u „odbrambene“, odnosno „obaveštajne“ svrhe. Iz stručnih krugova je ubrzo procurila vest da će slovenačka varijanta francuskog falkona 900 EX biti prerađena za snimanje površine zemlje iz vazduha. To iznad slovenačke teritorije ne predstavlja neki problem, ali kad se isti avion nađe na tuđem nebu, druga država mogla bi da shvati npr. kao akt špijunaže.

Vlada je, doduše, na izričito pitanje da li su kamere već montirane odgovorila negativno tj. da takve kamere „za sada nisu nameštene“, ali je priznala da će u avion „biti ugrađena specijalna tehnika koja će, prema potrebama, omogućiti da (avion) obavlja višenamensko poslanstvo“. Posle toga su kritičari vladinog rasipništva zaključili da bi letovi slovenačkog „sokola“ sa ugrađenim kamerama u trenutku kad se on nađe izvan slovenačkog vazdušnog prostora bili protivni međunarodnom pravu, iako bi premijer faktički bio u diplomatskoj misiji.

Treći problem koji je u celoj ovoj priči snašao Drnovšekovu administraciju su realni troškovi kupovine aviona. Vladini predstavnici su na početku tvrdili da je cena aviona oko 35 miliona američkih dolara. Uskoro se ispostavilo da vlada kao deo cene nije računala troškove transporta, poreza, hangara, servisera i druge dodatne opreme, a još manje tri odsto godišnjeg uvećanja cene zbog inflacije. Vladin glasnogovornik je isprva tvrdio da porez na promet nije uzet u obzir jer „ga država ionako plaća sama sebi“, a iz istog razloga nisu javno pominjani ni troškovi amortizacije i kredita. Uskoro je na adresu ovakvog manevra Drnovšekove vlade stigao demanti iz Budžetskog suda, organa koji nadgleda trošenje javnih finansija. Kada je potom javnosti predstavljena preciznija računica, svota potrošena za kupovinu porasla je najpre na 42 miliona dolara, a na kraju na „tričavih“ 57 miliona dolara! To znači da bi samo ove godine vlada na nov avion potrošila deset odsto vojnog budžeta, odnosno polovinu posebno odobrenog „dodatnog“ budžeta za vojsku. Pečat na ceo projekat stavilo je istraživanje novinara o „kontranabavkama“, dakle o obavezi francuskog partnera da bar deo svote koju je inkasirao prilikom prodaje aviona mora da potroši na slovenačkom tržištu; pokazalo se da od kupovine slovenačkih proizvoda nema ništa i da je vlada i tu loše obavila posao. Preduzeća koja su bila navedena na vladinom spisku kao isporučioci robe za „kontradobavu“ nisu imala pojma o tome, tako da su sve slične priče proglašene još jednim vladinim „mehurom od sapunice“…

PAD POPULARNOSTI: Oponenti Drnovšekovog „sokola“ naveli su kao jedan od razloga za osporavanje francuskog Desoa kao prodavca, odnosno proizvođača aviona, činjenicu da je ta firma pre nekoliko godina bila umešana u „helikopterski mito“ (afera Bel-Augusta), posle čega je sa mesta generalog sekretara NATO-a smenjen Vili Klas. Drugima uz to smeta i neracionalnost kupovine tako velikog aviona. Falkon je naime skuplji od čak dva „airbusa“ koje prodaje Sviser i najskuplji je avion u svojoj klasi. A najjeftiniji avioni te klase koštaju gotovo četiri puta manje, oko 19 miliona dolara. Sličan avion marke Bombarder korporejt džetlajner košta na primer samo 21,6 miliona dolara, a jednostavnija varijanta falkona 900 C košta 28,7 miliona dolara. Završni udarac predstavlja opaska da je „neozbiljno da država kupuje avion za prekookeanske letove, kao da će Slovenija sutra postati deo SAD, a ne Evropske unije, odnosno kao da će naša druga prestonica biti Vašington, a ne Brisel“ i da sve to dokazuje da vlada, kupivši sebi novi avion, nije kupila „samo sredstvo za relativno jeftin i brz prevoz po Evropi“, nego „luksuzan predmet, koji je namenjen paradiranju i isticanju prestiža“.

Arogantni nastupi vladinih predstavnika povodom celog slučaja „soko“ samo su dodali ulje na vatru. Našao se tu i predsednik vlade Janez Drnovšek, koji je kritikovao opšte „stanje duha“ u Sloveniji i novinarska istraživanja celog posla nazvao „strvinarstvom“. (Nakon toga je politički barometar registrovao prvi ozbiljan pad Drnovšekove popularnosti u njegovoj karijeri.) Javna televizija RTV Slovenija postarala se za naredni pogrešan korak, kada je radi „zaštite državnih interesa“ njen odgovorni urednik odlučio da podatak o konačnoj ceni kupovine „sokola“ umesto u glavnom tv-dnevniku objavi dva sata kasnije, u manje gledanom terminu. Novinari su zbog toga protestovali i zatražili ostavku odgovornog urednika.

PREPRODAJA: Na kraju se kao najbolje rešenje za izlazak iz pregrejane situacije ponudila mogućnost preprodaje aviona. Vlada priznaje da je to možda najbolje rešenje za brzo okončanje javnih rasprava koje su zadale ozbiljan udarac njenom kredibilitetu. U poslednjih nekoliko meseci ovo je već treći put da vlada gubi bitku s javnim mnjenjem. Javnost je ogorčeno reagovala i na vest da se za Drnovšeka kupuje i poseban mercedes, a na sličan način opada i interesovanje za ulazak Slovenije u NATO. Još koliko na početku 1997. godine za ulazak Slovenije u NATO bilo je 67 odsto upitanih, dok je poslednje, martovsko (2002) istraživanje pokazalo da bi danas za ulazak u NATO bilo samo 38,8 odsto upitanih, dok bi 41,3 odsto bilo protiv. Što se tiče kupovine vladinog aviona, protiv je radikalno više ispitanika, čak 72 odsto, a 29 odsto anketiranih odgovara da predsednika vlade Drnovšeka zbog afere „soko“ „ceni manje nego pre“. Jasno je otuda da prodaja „sokola“ predstavlja jedini izlaz da se smanji finansijska šteta celog poduhvata. Istina, u skladu s ugovorom o prodaji francuski proizvođač zadržava pravo da u slučaju otkazivanja posla zadrži deset odsto od cene, a to znači oko 3,5 miliona dolara. Ukoliko se za avion brzo nađe drugi kupac, manjak u državnoj blagajni posle neuspele „soko-operacije“ biće „samo“ oko dva miliona dolara.