Priručnik za diktatore

Promocija Ruhname, drugog dela takozvane Knjige duhovnosti turkmenistanskog doživotnog predsednika Turkmenbaše ili, kako je samog sebe nazvao, Saparmurat Nijazov, „oca nacije“, održana je u parlamentu uz prisustvo brojnih gostiju i diplomata. U prvom delu Ruhname „otac“ Turkmenistana izlaže svoje filozofsko viđenje istorije Turkmena. Knjiga je deo nastavnog programa i obavezna je čak i za odrasle kao takozvano čitanje u subotu. Prvi tom Ruhname je pre tri godine zvanično, u turkmenistanskom parlamentu proglašen za moralni kodeks Turkmena i stoji u istoj ravni s Ustavom i Kuranom.

U drugom delu Knjige duhovnosti Saparmurat Nijazov iznosi svoje misli o moralu, braku, bratskim i komšijskim odnosima. Zapadne organizacije u Ašhabatu saopštavaju da će Turkmeni sledeći ovaj rukopis imati još veći društveni angažman: knjiga će biti obavezna skoro za sve Turkmene, biće uveden specijalni ispit o poznavanju Knjige duhovnosti bez čega neće biti moguće upisati fakultet, dobiti posao ili vozačku dozvolu.

ZABRANE: Prema rečima Erike Dejli, direktora Instituta Otvorenog društva u Turkmenistanu, znanje Ruhname je do te mere državna obaveza da ukoliko deca primete kako njihovi roditelji nedovoljno poznaju učenje Nijazova, slobodno ih mogu prijaviti učiteljima ili predstavnicima vlasti. Prevaspitavanje nacije jedan je od omiljenih zadataka 64-godišnjeg „oca Turkmena“. Zakonom su zabranjeni opera i balet, koje je Nijazov nazvao „potpuno beskorisnim“ . Zabranjeno je slušanje radija u kolima i nošenje duge kose, brade, kao i stavljanje zlatnih zuba – nekad rasprostranjenog običaja kod Turkmena. Saparmurat Nijazov je lično prigovarao našminkanim tv-voditeljima tvrdeći da je prirodna lepota korisnija za naciju. Korišćenje interneta je ograničeno, a predstavnici stanih medija i organizacija često su tretirani kao „peta kolona“.

U Turkmeniji se zakoni donose bez zvanične rasprave, a političke ličnosti – u skladu s voljom Turkmenbaše (koji je u zemlji i zakonodavna i izvršna vlast) – mogu preko noći da postanu slavni ili prosto da nestanu. U martu je iz ne sasvim razumljivih razloga osuđen na 20 godina robije glavni muftija Nasrulu Ibn Ibadulu. Tvrdi se da je muftija planirao da osnuje islamsku partiju – opoziciju Turkmenbaši. U svojim Ruhnamama Nijazov tvrdi da „Turkmeni počinju sisati demokratiju zajedno sa majčinim mlekom“. To je svakako centralnoazijsko poimanje demokratije, gde je u znatnoj meri primetna razlika u odnosu na surove nedavne zakone stotinu zaraćenih turkmenistanskih plemena. Saparmurat Nijazov je početkom devedesetih rasterao opoziciju, čija se većina predstavnika danas nalazi u Moskvi. Na prvim predsedničkim izborima Turkmenbaši je dobio 98,3 odsto glasova, dok je posle usvajanja Ustava 1993. godine kandidaturu Nijazova podržalo svih 99,5 odsto birača!

BEZ SPOljNOG PRITISKA: OEBS naziva režim u Ašhabadu staljinističkim, a organizacije za zaštitu ljudskih prava smatraju Turkmenistan jednom od najrepresivnijih zemalja sveta. Ipak, činjenica je da je zemlja zahvaljujući svom geopolitičkom položaju stekla određenu „nesvrstanost“ – Rusija ne pritiska Nijazova za članstvo u postsovjetskom „kružoku“ Savezu Nezavisnih Država, a SAD nisu tražile podršku niti učešće Turkmenistana u globalnoj borbi protiv terorizma, pogotovo ne u ratu s Avganistanom. Razvijene demokratske zemlje jednostavno zatvaraju oči na ponašanje „starog“. Postoje i mišljenja prema kojima upravo tako začaurena neutralnost Turkmenistana predstavlja svojevrsnu kontrolu razvijenih zemalja nad regionom.

Predsednik Nijazov je preimenovao nazive dana u nedelji i meseci, tako da godina počinje mesecom Turkmenbaše, a subota je dan „duhovnosti Turkmenbaše“. Uveden je i nacionalni praznik dinje. U Turkmenistanu, prema Nijazovu, pubertet traje do 25, mladost do 37, a starost počinje u 85. godini. U glavnom gradu Ašhabatu imena ulica promenjena su u brojeve. Prošle nedelje se Saparmurat Nijazov obratio preko državne televizije naciji i obećao da će pobediti pustinjsku klimu tako što će nedaleko od Ašhabata sagraditi salu u kojoj će hiljade turkmenske dece učiti da skijaju.

U zapadnoj štampi se više puta postavljalo pitanje da li je turkmenski „otac nacije“ – najluđi diktator na svetu. Novinarske priče o dalekom Turkmenistanu bi svakako zvučale kao anegdota da ova zemlja nije „kraljica gasa“ na čijoj se teritoriji nalaze dve trećine kvalitetnih svetskih izvora. Tu je i izlaz na Kaspijsko more – atraktivni bazen obimnih naftnih resursa čija je podela u toku (između Rusije, Kazahstana, Azerbejdžana, Turkmenistana i Irana).

ZLATNO GNEZDO: Turkmenistan je pogotovo značajan za Evropsku uniju, gde je od jula ove godine stupila na snagu odluka o slobodnoj nabavci gasa. Cev turkmenistanskog gasa tako je stigla i do našeg severnog suseda Mađarske, gde pored ruskog giganta Gasproma gas preko švajcarske firme Botli trejd nabavlja i (ne više mađarski) MOL. U skladu s tim ugovorom, Turkmenistan će od 2004. do 2010. godine isporučiti 1,2 milijarde kubnih metara „plavog vazduha“. Znajući da sedi na „zlatnom gnezdu“, Nijazov se ne boji ni Rusije ni Zapada. Posle neuspešnog atentata na Turkmenbašu, u jesen 2002, počela su masovna hapšenja među kojima i inostranih državljana iz Rusije, Turske i Sjedinjenih Država. Ruska Duma je snažno kritikovala samovolju „oca nacije“ kad je – izbegavši atetntat – doneo jedostranu odluku o ukidanju dvojnog rusko-turkmenskog državljanstva, osuđujući nekadašnjeg „starijeg brata“, Moskvu, za pružanje utočišta turkmenistanskoj opoziciji, smatrajući da je dvojno državljanstvo najpogodnije za kriminalce koji se kriju širom bivšeg Sovjetskog Saveza. Turkmenistan je izvršio snažan pritisak na rusku manjinu (broji oko 100.000) postavljajući ultimatum – odricanje od ruskog pasoša ili proterivanje. Uz svu raskoš u centru Ašhabata i luksuzne odaje Turkmenbaše – petomilionski Turkmenistan uglavnom živi u siromaštvu; međutim, Turkmeni besplatno koriste gas, struju i vodu. Tako Turkmenbaši, „otac nacije“ Saparmurat Nijazov vlada Turkmenistanom od kraja 1984. godine. Prošle godine najavio je mogući odlazak sa mesta doživotnog predsednika, rekavši da će raspisati izbore na svoj 70. rođendan – 2010. godine. Ma koliko to čudno zvučalo, Nijazov kritikuje niz svojih saradnika muškog pola i za svog zamenika predlaže doktorku pedijatra Enebaj Atajevu, sadašnjeg zamenika premijera. Čak je jednom prilikom kritikovao Turkmenistan „što toliko pažnje pridaje kultu njegove ličnosti“.

Zaštitna ikonica državne televizije je u obliku bistice Nijazova, a njegov portret krasi hiljade objekata. S njegovim likom štampaju se novčanice, pa i poklopci za jogurt. Širom cele zemlje izgrađeni su spome nici i statue Saparmurata Nijazova i njegove majke. Najveći je u centru Ašgabata, pozlaćen, visine 12 metara i okreće se oko svoje ose putanjom sunca. U selu gde je Nijazov rođen gradi se džamija za koju mnogi tvrde da je najveća u Aziji, pa čak i u svetu. Na njenim zidovima su uporedo sa tekstovima iz Kurana ispisani tekstovi iz Knjige duhovnosti, koji u slobodnom prevodu zvuče poput: „najvažnije u svemu je da se vi samo osmehnete jedni drugima“.