Prijatelji sa dželatske liste

Ekskluzivno za „Vreme“ iz Bagdada

Raskošna vila Aršada Zibarija smeštena je na ćošku ulice u luksuznoj četvrti Mosul. Kitnjasti ornamenti u crepu, drvetu i mermeru u obliku cvetnog venca odraz su relativno odmerenog ukusa vlasnika vile, nesvakidašnjeg za jednog bogatog ratnog zločinca. Ispred garaže parkirana su dva nova blistava sportska automobila. Automobilski prozori gazdinog belog „lend-kruzera“ oblepljeni su sloganima OGA, a iz džepa njegove košulje viri pločasta kartica na kojoj piše da je Zibari „prijatelj Sjedinjenih Američkih Država“, prema OGA, „kome je dozvoljeno neometano kretanje i naoružana pratnja“. OGA je skraćenica za Other Government Agency i zapravo predstavlja eufemizam za organizaciju stvorenu za potrebe CIA, u najboljoj tradiciji upotrebe bezličnih imena firmi u prošlosti, kao što su CAS (Controlled American Source) i OSA (Office of the Special Assistant) u Vijetnamu. Američki vojni oficiri u Iraku cinično komentarišu nazive tih organizacija zato što svi znaju kome one referišu, a ime poput OGA nema efekta u skrivanju pravog identiteta dotične firme.

BLIZAK SADAMU: Kontakt Zibari–CIA omogućio je Feris Sulejvani, lider kurdskog Sulejvanijevog plemena i zapovednik (arapski „mustashar“ – savetnik) plemenskog Jaša, kako ovu prosadamovsko-kurdsku policiju podrugljivo nazivaju ostali Kurdi. Zvanično ime ovih jedinica koje broje oko 200.000 pripadnika jeste Fursan; pobunjenički Kurdi ih pogrdno zovu „malim magarcima“, dok njihovu blisku saradnju sa Sadamom smatraju izdajničkom. Sulejvani je besprekorno odeven i doteran čovek u ranim šezdesetim godinama, kose ofarbane u plavo i trimovanih brkova. Njegova garderoba u „safari“ stilu (što je bila nezvanična uniforma stranke BAAS) sastoji se od pantalona i košulje boje peska sa kratkim rukavima i velikim reverima. Uvek raspoložen, Sulejvani se nostalgično priseća sretnih vremena kada je bio na poziciji bliskog Sadamovog saradnika.

Sulejvanijevo pleme broji oko 50.000 ljudi i svojevremeno je bilo u rivalskom odnosu sa Barzanijevim plemenom koje dominira kurdskom politikom preko Kurdske demokratske partije (KDP). Barzinijev tabor je pre nešto više od pola veka započeo borbu za kurdsku nezavisnost pod vođstvom mule Mustafe Barzanija, koju je nastavio njegov sin Masud Barzani, trenutni lider KDP-a. Feris se Sadamu približio putem bračnih veza, a bogatstvo je stekao kombinacijom službe u obezbeđenju bivšeg diktatora sa unosnim poslovima koje je sklapao zahvaljujući režimskoj poziciji. Tokom osamdesetih godina bio je blizak prijatelj tadašnjeg ministra odbrane Huseina Kamila, koji mu je omogućio napredovanje u karijeri. Početkom devedesetih Feris je radio za iračku službu bezbednosti sve dok se njegovo pleme nije priključilo kurdskoj Intifadi, ustanku koji je počeo po završetku rata u Zalivu. „Nikad nisam bio sa Barzanijem ili Talabanijem (lider Patriotske unije Kurdistana)“, objasnio je Feris jednom prilikom.

PRISTUPANjE CIA–i: Feris smatra da je za njegov pad, zajedno sa Sadamom, odgovoran ministar odbrane Ali Hasan Madžid (Hemijski Ali, čuven po upotrebi hemijskog oružja). Feris i Zibari spremno su priznali učestvovanje u kampanji Anfal tokom 1988. godine koju je vodio Madžid sa ciljem da kazni Kurde zbog pobune protiv iračke vladavine. Desetine hiljada civila eliminisano je hemijskim (ugušeno gasom), ili hladnim oružjem, dok su njihova sela potpuno zbrisana zajedno sa kurdskim načinom života. U izveštajima UN-a taj događaj je opisan kao genocid. Najmanje 100.000 Kurda ubijeno je po Madžidovom nalogu prilikom jedne akcije 1980. godine u kojoj su učestvovali Zibari i Sulejvani. „Madžid me je optužio da sam bio Masudov (Barzani) prijatelj“, žali se Feris dokazujući svoju nevinost, „a ja njega nikad nisam voleo.“ Prema Ferisovim rečima, Hemijski Ali, kako su ga Kurdi prozvali, zahtevao je da Feris nastavi da radi za njega što je on odbio – dosadilo mu je da radi takve poslove i uželeo se poslovne samostalnosti. Feris je izbegao u Tursku sa svojom porodicom, zatim otišao u Ukrajinu i Nemačku, da bi se 1998. godine obreo u Severnoj Virdžiniji, SAD.

Feris tvrdi da je po dolasku u SAD odmah počeo da radi za CIA; sastao se sa muškim agentom po imenu Kevin i ženom libanskog porekla koja je prevodila. Tokom narednih 20 sastanaka koji su usledili Feris je „brifovao“ sve informacije o Iraku i iračkim liderima. Njegovo „službovanje“ za CIA potrajalo je do decembra 2002. godine. Tokom leta 2002. godine CIA je finansirala njegov tajni put u Siriju gde se nezvanično sreo sa iračkim plemenskim, vojnim i policijskim starešinama, kao i vladinim zvaničnima, koje je on, Feris, nagovarao da „sruše“ Sadama u predstojećem ratu. Među Iračanima koje je sreo tom prilikom bili su i Taleb Abdel Džabar, bivši šef obezbeđenja na severu, Liva Jasin Saleh Džaheiši, bivši šef obezbeđenja Tikrita, i Muhamed Madžid, visoko rangirani generala bezbednosti. Takođe je naveo da se susreo sa starim prijateljem i saveznikom Aršadom Zibarijem u Damasku, koji je odigrao ključnu ulogu u nagovaranju kurdskog plemena Surki i sunitsko-arapskog plemena Šamar. Konačno, u Nemačkoj i Holandiji Feris se sastao sa starim plemenskim starešinama kao što je Mazuris.

Zvaničnici koje je sreo u Siriji (bez vladine dozvole i znanja) reagovali su veoma obazrivo na njegove tadašnje predloge. „Rekli su mi: ‘Plašimo se da će nas SAD izdati kao što su to uradili 1991. godine'“, kaže Feris, podsećajući da su Amerikanci pozivali na ustanak, a potom iznenada odbili pomoć. „Rekli su i: ‘Mi ćemo sarađivati sa tobom'“. Feris dodaje da su zvaničnici koje je nagovarao da napuste Sadama „pomogli da padnu Mosul i Kirkuk“, najveći gradovi na severu. Evidentno je da je Zibari, koji se razmetao pričom da je upoznao svakog iračkog lidera posle kralja, poslužio kao instrument ubeđivanja bivših Sadamovih saveznika da se okrenu protiv njega. Okružen decom i fotografijama sa raznim vladinim zvaničnicima (uključujući i fotografiju sa vojnim atašeom SFRJ iz 1970), Zibari danas ozbiljno pati od gubitka sluha. Mnogi pripadnici njegovog plemena otišli su u Mosul 1991. godine bežeći od međusobnih obračuna Kurda predvođenih Barzanijem, Talabanijem ili iračkom vladom. „Mi smo protivnici Barzanija“, viče polugluvi Zibari. Zibari se divio Sadamovoj inteligenciji do 1990. godine kada se „on promenio“. „Sadam se potpuno izolovao od iračkog naroda od 1991. godine. Njegovi savetnici su mu govorili ono što je on hteo da čuje.“ Zibari dodaje da „Sadam nije pametno postupio tokom kampanje Anfal“ u kojoj je pobijeno hiljade nedužnih Kurda i u kojoj je Zibari lično učestvovao uništivši selo Barzan, rodno mesto plemena Barzani.

DUBOKI KORENI: Zibarijevo ime se pojavljuje na listi specijalnih državljana i pojedinaca koju je 8. avgusta 2003. godine sačinilo odeljenje Državne blagajne za kontrolu stranih faktora – njegovo ime je odmah iza imena Ajama al Zavahirija, pripadnika Al Kaide. Taj slučaj očigledno ovih dana nije bitno uticao na dodelu pločastih kartica sa naznakom „prijatelj SAD“. Takođe, bliska saradnja sa Sadamom Huseinom nije smetala ni Sulejvaniju u dodeli američke finansijske pomoći. Januara 2001. godine Feris je osnovao Irački nacionalni front (INF), izbegličku opozicionu partiju kojoj su pristupili pripadnici vojske i plemena. U septembru 2002. godine predsednik Buš je objavio da je INF stranka koja ispunjava sve uslove za primanje finansijske pomoći od vlade SAD. Konačno, krajem 2002. godine Feris se odazvao na poziv Slobodnih iračkih snaga da kao irački predstavnik u egzilu, obučavan od strane SAD, prisustvuje sastanku u Mađarskoj. Samo njegovo prisustvo, kao i pripadništvo Baradosti plemenu Galub (koje je takođe uključeno u Jaš) iritiralo je mnoge druge dobrovoljce koji su bili mišljenja da i Galub i Feris imaju sumnjivu prošlost.

CIA ima opštepoznati običaj da sarađuje sa kontroverznim ličnostima. U početku su podržavali Ahmeda Kalabija, iračkog opozicionog lidera osuđenog za proneveru u Jordanu (ratnog profitera koji je snabdevao Kurde oružjem u ranijem periodu), dok nisu uvideli da isti previše rasipa američki novac. CIA je tada podršku preusmerila na Ajada Alavija, bivšeg visoko rangiranog člana BAAS stranke i lidera Iračke nacionalne sloge. CIA je takođe iskoristila generala Nizara Kazradžija, bivšeg iračkog načelnika generalštaba trenutno nastanjenog u Danskoj, protiv koga je pokrenuta istraga za ratne zločine, za nagovaranje odgovornih u iračkoj vojsci da ne pružaju otpor Amerikancima i Britancima. Kazradži je neposredno pre rata nestao iz svoje kuće u Danskoj, a kasnije je viđen u nekoliko zemalja u susedstvu Iraka. Kazradži se povukao iz vojske 1995. godine, četiri godine nakon toga preselio se u Dansku gde mu je odbijen zahtev za politički azil, a 2002. godine optužen je za ratne zločine zbog učešća u kampanji Anfal, a posebno za ubistvo gasom najmanje 5000 Kurda u gradu Halabdža. Kampanja je kulminirala u Anfalu gde su Kazradži, Sulejvani i Zibari, sva trojica CIA favoriti, naređivali ubijanje „svih ljudi i životinja“ u zoni smrti od preko hiljadu sela i ubijanje svih kurdskih muškaraca od 15 do 70 godina.Vođe Jaša voleli su Zibarija i Sulejvanija čijim je ljudima bilo dopušteno da kradu i zadržavaju darove, uključujući životinje, žene i oružje.

Priča se da saradnja CIA i Iraka vuče korene iz vremena kada je Sadam Husein bio prognan u Egipat pre dolaska na vlast partije BAAS 1968. godine. Sadam je tada bio redovan posetilac Američke ambasade u Kairu. CIA je pomogla antikomunistički orijentisanim članovima BAAS-a u izvođenju uspešnog državnog udara; išli su čak toliko daleko da su novim vlastima isporučili listu komunista koji su kasnije bili pogubljeni. Čak i obrazovani Iračani danas često vrlo uvereno izjavljuju da je Sadam bio američki špijun, okrivljujući američke obaveštajne agencije za svu nesreću koja ih je zadesila u protekle dve decenije. Mada su ovakve optužbe ipak preterane, organizacija OGA evidentno bazira svoju politiku na saradnji sa kolaboracionistima, ne obazirući se na njihov dosije i zločine. Ovaj šablon ponašanja može da uznemiri Iračane koji su nedavno pušteni iz zatvora, a posebno Kurde željne nezavisnosti kojoj će još više težiti, možda baš i zbog činjenice da se bivši dželati nalaze na listi američkih prijatelja.

Smrt Serđa de Melja

U utorak posle podne meta stravičnog napada u Bagdadu bila je zgrada Misije Ujedinjenih nacija u kojoj je smrtno stradao i njen šef, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a Serđo de Meljo. U eksploziji automobila (kamiona)-bombe koji se zaleteo u trospratnu zgradu nekadašnjeg hotela, adaptiranog za potrebe svetske organizacije, prema vestima koje su stigle do zaključenja ovog broja „Vremena“, poginulo je najmanje još 14 osoba dok ih je više desetina povređeno. Šef misije UN-a u Bagdadu, poznati brazilski diplomata i mirovnjak Serđo de Meljo (u više navrata kao izaslanik svetske organizacije bio je i na prostoru bivše Jugoslavije) zatrpan je u ruševinama: „Njegova kancelarija i kancelarije oko njega više ne postoje“, izjavio je portparol Misije UN-a u Bagdadu Salim Loun, dok su još trajali napori da se De Meljo izvuče ispod gomile naslaga šuta, stakla i drveta, gde je zatrpan zajedno sa ostalim poginulima i povređenima. Prema Lounovim rečima, najveća eksplozija odjeknula je upravo ispod De Meljovog prozora, kao da je on sam bio meta. Reagujući na najnoviji napad u iračkoj prestonici, portparol generalnog sekretara UN-a Kofija Anana Fred Ekhart označio ga je kao „tragediju“, ne samo ličnu već i političku u kontekstu mirovnih napora Misije UN-a. Američki predsednik Džordž Buš označio je organizatore (prema prvim informacijama reč je o vozaču samoubici) napada kao „teroriste“, nazivajući ih istovremeno „neprijateljima iračkog naroda“. Po mišljenju nekih bliskoistočnih analitičara, najnoviji brutalni incident posledica je činjenice da Iračani, ogorčeni na Amerikance, smatraju da su Ujedinjene nacije samo njihov (američki) „mlađi“ partner. Iako će najnovija bagdadska tragedija svakako imati dubok odjek i u Iraku i u međunarodnoj zajednici, prvenstveno sa stanovišta uspeha sadašnjeg mirovnog angažmana uopšte, ima i drugačijih predviđanja. Aktuelni predsedavajući Saveta bezbednosti UN-a, sirijski diplomata Fejsal Mekdael, izjavio je u utorak u ime SB-a da „takvi teroristički napadi ne mogu slomiti volju međunarodne zajednice da intenzivira svoje napore da pomogne narodu Iraka“.