Priča o uništenju i istrebljenju

Ma kako burna zbivanja u udaljenim delovima sveta bila, začas mogu da dosade kada se o njima izveštava iz dana u dan, kada naizgled nemaju direktnog dodira sa nama. Tako je i sa Bliskim istokom i Severnom Afrikom. Posle burnih prevrata početkom prošle godine i rata u i za Libiju, sada samo usput konstatujemo da se neka vojska negde sukobljava sa nekim pobunjenicima, da su se negde usred gomile civila razneli bombaši-samoubice, da je na desetine i stotine ljudi poginulo, da tamo neki „veliki“ odlučuju o sankcijama Siriji i Iranu, da je Iran prinuđen da zlatom plaća pirinač i jestivo ulje. Ovlaš, kao da to nema nikakve veze sa nama, primimo k znanju da se američki ministar odbrane Leo Paneta zabrinuo i rekao da je „velika verovatnoća“ da će Izrael tokom aprila ili maja „preventivno“ bombardovati nuklearna postrojenja u Iranu, a da potom možda i ne primetimo da je posle „bure u čaši vode“ Denis Ros, savetnik predsednika SAD Baraka Obame, požurio da izjavi da ne misli da je Izrael već doneo odluku o vojnoj intervenciji, da rat ne „predstoji neposredno“ i da diplomatske mogućnosti „još nisu iscrpljene“. Ako Izrael „još“ nije doneo odluku, znači li da može svaki čas da je donese, ako rat ne predstoji „neposredno“, da je samo odložen?

Izrael smatra da Iran radi na prebacivanju svojih nuklearnih postrojenja duboko pod zemlju, da će ona uskoro biti bezbedna od dejstva bilo kakvih modernih bombi i da zato ne sme da se čeka sa uklanjanjem „potencijalne opasnosti od iranskih atomskih bombi“. Izraelski ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, „stari jastreb“ poreklom iz Rusije, i šef obaveštajne službe Mosad Tamir Pardo bili su u Vašingtonu da ubede američke kolege u neophodnost što hitnijeg „prvog udara“. „Njujork tajms“ piše da su se na tu temu vodile i vode žestoke rasprave između američke i izraelske strane. Iz diplomatskih izvora dopiru glasine da se izraelski premijer Benjamin Netanijahu i Barak Obama ne podnose i da Izrael jedva čeka da neki republikanac uđe u Belu kuću, iako su do sada američki Jevreji mahom više voleli demokrate, jer tvrdokorni „beli konzervativci“ nisu imuni na antisemitizam. Drugi, međutim, kažu da je sve to „kobajagi“, da Amerika zapravo jedva čeka da Izrael bombarduje Iran „na svoju ruku“ i da tako, sa logističkom podrškom SAD, preuzme odgovornost za „prljave poslove“.

Pitam prijatelje u Izraelu da li su uplašeni? Kažu da nisu, ali nekako ratoborno: „… ako smo uspešno bombardovali irački atomski reaktor 1982, a sirijski 2007. godine, isto tako ćemo izaći na kraj i sa iranskim, uostalom, ratovi se, daj bože, danas vode elektronski, a i ne treba sve izjave uzimati zdravo za gotovo, jer predstoje izbori…“

Ja mislim da ponekad treba razraditi i scenarija za najgore moguće varijante, jer se događa ne samo da se obistine, nego da bude još i gore.

PRVI SCENARIO UNIŠTENJA: Izrael iz aviona i/ili raketama uspešno razruši iransku „potencijalnu atomsku pretnju“. Međutim, Iran još uvek ima dovoljno snage da svojim konvencionalnim raketama, delom stacioniranim u Siriji, verovatno i drugde u regionu (Jordan, palestinske enklave), gađa velike delove Izraela; dolazi do žrtava kod Izraelaca. Šef izraelske vojne obaveštajne službe Aviv Kohavi tvrdi da je trenutno oko 200.000 raketa upereno na ciljeve u Izraelu, kako ručno izrađene tipa „kasam“ na području Gaze, tako i rakete srednjeg dometa „Sahab 3“ stacionirane u Iranu.

SAD i NATO u tom slučaju ne bi sačekali jalove diskusije u Savetu bezbednosti, računajući na ruski i kineski veto na svaku moguću odluku, i bombarduju Iran i njegove saveznike. Ne zaboravimo: Izrael poseduje atomsku bombu i ima mogućnost da je upotrebi. Čitav arapski svet ustaje protiv jevrejske države, militantne grupe napadaju izraelsku teritoriju. Dolazi do protesta Arapa u Evropi i Americi, bombaši samoubice počinju masovno da deluju na Zapadu.

Rusija sva ta zbivanja ne može da posmatra ravnodušno. Svet se iznenada našao na ivici nuklearnog rata.

DRUGI SCENARIO UNIŠTENJA: Izrael, niti bilo ko drugi, ne bombarduje Iran. Uprkos sankcijama Iran, naravno, opstaje i kroz koju godinu uspe da izradi atomsku bombu i rakete dovoljno snažne da pogode Izrael i druge države u regionu. U nekom trenutku Iran aktivira svoje novo oružje.

Amerikanci pričaju da svoja antiraketna postrojenja na istoku Evrope, na primer u Rumuniji, postavljaju kao odbrambeni štit protiv eventualnih iranskih raketa. Rusi kažu da je to koješta, da su ti štitovi usmereni protiv njih.

Pod pretpostavkom da Iran stvarno radi na pravljenju nuklearne bombe, da li možemo da zamislimo da je lansira na Izrael? I verska i svetovna vlast Irana izjavljuju da Izrael treba da nestane sa lica zemlje. Da li možemo da zamislimo da Izraelci, ako misle da su egzistencijalno ugroženi, upotrebe nuklearno oružje koje već poseduju?

Ostalo kao u prvom scenariju: SAD i NATO ne čekaju da Savet bezbednosti išta uradi, bombarduju Iran i njegove saveznike, Rusija ne ostaje ravnodušna, nego… Otrovni oblaci posle atomskih eksplozija krenu nošeni vetrovima…

STARI SAN, NOVA GEOGRAFIJA: Ja sam pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka, u vreme atomske krize i u jeku hladnog rata, sanjao kako se na horizontu diže pečurka posle bačene atomske bombe i da znam da je sve gotovo. Mogu li danas na javi da zamislim atomske pečurke nad Jerusalimom i Tel Avivom, nad Teheranom i Širazom? Mogu. U Bibliji piše da će se „poslednja bitka“ povesti kod Armagedona koji je u Otkrovenju Jovanovom mesto bitke koja obeležava smak sveta i pobedu vojske anđela nad sotonom. Neki tumači smatraju da se radi o planini Megido – na hebrejskom Har Magido – a danas je Megido gradić oko 40 km južno od Galilejskog jezera. Da li bi tu negde mogla da eksplodira prva atomska bomba posle Drugog svetskog rata obeležavajući početak Trećeg? Gete je napisao baladu o čarobnjakovom učeniku koji je šale radi izazvao pošast koju onda više ne ume da zaustavi.

Obe skicirane mogućnosti nazvao sam scenarijima, pa će neko reći da to i jesu samo scenariji za loše filmove, kakve smo već često viđali u bioskopu ili na televiziji. Pre nepunih pola stoleća, uz sovjetske rakete već instalirane na Kubi ili na brodovima i podmornicama koji su plovili Atlantikom u pravcu Zapada, takav rat nije bio plod fantazije, nego užasna preteća realnost. Tada su Kenedi i Hruščov igrali partiju pokera u kome je ulog bio čitav svet. Razum je pobedio, ili strah od uništenja, još su bile sveže slike iz Hirošime i Nagasakija. Danas – i pored sasvim drugačije komunikacije između Kremlja i Bele kuće, vrhova NATO-a i ruske vojske i tesnih veza između Evropske unije i Rusije – mogu da zamislim nekakav sličan poker na račun trećih i između Baraka Obame i Vladimira Putina.

Da li je i dalje istina, kao što se ranije tvrdilo, da upravo „nuklearna ravnoteža“ održava svetski mir uprkos lokalnim ratovima koji nikako ne prestaju, samo se premeštaju sa meridijana na meridijan? Pretpostavimo da je nuklearno oružje samo pod kontrolom „razumnih“ vlada u SAD, Rusiji, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Kini. A da li je to slučaj u Indiji? Pogotovu u rovitom Pakistanu? Da li je Severna Koreja na pragu posedovanja takvog oružja? Šta će Izraelu, koji opstaje u stalnom ratnom stanju, atomska bomba, ako ne sme da je iskoristi?

Prvi posleratni zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer, posle protesta što je Amerika na tlu njegove zemlje stacionirala nuklearno naoružanje, stišava situaciju rečima: „Pa to je samo neka vrsta moćnije artiljerije…“

BIBLIJSKA VEZA: Predsednik Izraela Šimon Peres, nosilac Nobelove nagrade za mir, rekao je prošle nedelje u govoru pred svojim parlamentom, a obraćajući se narodu Irana: „Nama neprijateljstvo nije usađeno u kolevku i ne postoji nikakav razlog da živimo kao takvi. Vaš narod je mudar narod, koji teži prijateljstvu i miru, a ne konfliktima i ratu…“

Jevrejsko-persijski odnosi su mnogo stariji od današnjih sukoba, doslovno su biblijski, jer čitamo o njima u Starom zavetu – svetoj knjizi i Jevreja i hrišćana i muslimana – ali se ipak dobrim delom svode na istorijski proverljive činjenice. Reč je o nasilnom preseljavanju Jevreja u Persiju koje obično nazivamo „vavilonskim ropstvom“. Persijanci – a tadašnja Persija obuhvata i današnji Iran i Irak na obalama Tigra i Eufrata – ruše Jerusalim oko 605. godine pre Hrista. Jevreji nasilno preseljeni u njihove gradove delom su se asimilirali i uspeli da izgrade svoje hramove, i dalje ispovedaju svoju veru, pevaju svoje pesme, neki od njih su postali važni saradnici tadašnjih vlasti, na primer, cara Nabukodonosora. Nije to bilo ropstvo kao u sagama i legendama, kuluk su vršili povremeno svi građani te zemlje, pa i Jevreji kao i ostali…

Da li sveti psalmi o tom vremenu mogu da se primene na odnose današnjeg Teherana i Jerusalima? Samo uslovno, samo literarno. U toku jedne diskusije u Beču devedesetih godina prošlog veka, pošto se jedan kosovski Albanac, austrijski univerzitetski profesor, uporno pozivao na to da su Albanci potomci Ilira, rekao sam: „Čak i da je tako, to bi značilo da imate veze sa Ilirima kao Hosni Mubarak sa Ramzesom Drugim…“ Šala je uspela, pridobio sam nasmejanu publiku. Ali, drevne priče koje se dovoljno uporno ponavljaju imaju uticaja na svest sadašnje javnosti i bez obzira na dokumentovane istorijske podatke postaju deo društvene i političke stvarnosti. Znači, pitanje kakva je veza između Nabukodonosora i današnjeg iranskog predsednika Ahmadinežada i jeste i nije politički relevantno. Jedan nije želeo, drugi ne želi opstanak jevrejske države. Onaj pre 2700 godina je privremeno uspeo da je uništi, ovaj sadašnji izjavljuje da bi to rado učinio.

GETE, HAFEZ I REZA PAHLAVI: Dok sam se jednom šetao parkom ispred hotela „Dorint“ u Vajmaru, još izdaleka mi je pao u oči veoma čudan spomenik – dve povelike stolice od granita na bronzanoj ploči okrenute su jedna prema drugoj, kao da pozivaju da neki krupni ljudi sednu na njih i započnu mudar razgovor. Na ploči su isklesani Geteove stihovi, što ne čudi, jer na njegove tragove i spomenike u ovom gradu nailazite na svakom mogućem i nemogućem mestu. Ali, na spomeniku je čudnim slovima isklesana i pesma persijskog pesnika Hafeza koju je Gete preveo.

Gete je Hafezovim stihovima posvetio knjigu pod naslovom Zapadno–istočni divan, pri čemu divan treba razumeti u starom i kod nas poznatom značenju, kao razgovor – kao divaniti o nečemu. Hafez je živeo od 1320. do 1389. godine. Iako je bio – ili morao biti – muslimanski vernik, pevao je o ljubavi, dražima ovog života, pa čak i vinu. Gete je veličao iste vrednosti, smatrao da može da vodi dijalog sa pesnikom i istomišljenikom starijim od 400 godina i napisao: „Ko poznaje sebe i druge, saznaće da se Istok i Zapad više razdvojiti ne mogu.“

Mnogo kasnije, persijski šah Reza Pahlavi (1919–1980) bio je veoma popularan kod čitalaca žute štampe u Nemačkoj, ne zbog Geteove veze sa Hafezom, već zbog šahove prelepe prve žene Soraje, koja je napola bila nemačkog porekla. Međutim, tokom njegove službene posete Nemačkoj 1967. godine socijaldemokratska studentska organizacija SDS pozvala je na demonstracije protiv šaha i njegove nedemokratske, kako rekoše, „tiranske“ vladavine.

I ja sam Pahlavija tada pod uticajem nemačkih socijaldemokrata smatrao mračnim diktatorom, što se tada nije slagalo sa zvaničnom politikom Jugoslavije. Tito je sa Jovankom bio šahov gost povodom spektakularne proslave 2500. godišnjice persijskog carstva od 12. do 16. oktobra 1971. godine koja je podsećala na cara Kira II. Šah Reza je time hteo da zacementira svoju vladavinu, koja se pomalo već ljuljala.

Jugoslovenski ambasador u Iranu bio je u to vreme Laslo Bala. Rekao sam mu šta nemački studenti govore o suverenu kod koga je bio akreditovan. Odmahnuo je rukom: „Znamo, znamo, ali ako on padne sve će biti još mnogo gore…“

Bio je u pravu. Da ne podsećam sada kako je šah zbačen i proteran iz zemlje, kako su na vlast došli fundamentalistički vernici na čelu sa ajatolahom Homeinijem, u čije ime se i danas vodi politika Irana.

IRANSKO PROLEĆE: Predsednik Izraelskog društva za spoljne poslove, bivši izraelski ambasador u Nemačkoj Avi Primor, napisao je nedavno članak pod naslovom „Poziv na iransko proleće“. Podsetio je da je današnji verski poglavar Irana, a time i stvarni vladar, ajatolah Hamnei, naslednik pomenutog ajatolaha Homeinija, izjavio da je njegov cilj da „uništi Izrael“ i da će Iran masivno podržavati sve antiizraelske snage, kao što su Hezbolah i Hamas. Primor, međutim, ukazuje i na to da je današnji iranski režim sve nepopularniji među Irancima, da je ekonomska situacija sve gora, nezaposlenost sve veća, iranska valuta je u poslednje vreme izgubila pedeset odsto od svoje vrednosti. U takvoj situaciji, po njemu, nije pitanje da li će se narodna volja okrenuti protiv te svoje vlasti, hoće zasigurno, nego šta će biti posle?

Primor pod „iranskim prolećem“ podrazumeva rušenje vlasti „mračnih“ verskih poglavara i doslovno kaže: „Šta je izlaz iz krize? Verovatno ne postoji nikakav način da se Iran natera da odustane od svojih atomskih ambicija. Ta je želja svojstvena većini stanovništva, čak i kad gaji nepoverenje prema sadašnjem režimu. Pravo pitanje nije da li će Iran imati atomsko oružje, nego u čije će ruke ono pasti. U rukama ajatolaha bilo bi opasno. Dodatno još i zbog toga što bi Iran takvo oružje mogao da podeli i raznim terorističkim organizacijama širom sveta sa kojima sarađuje. Ali atomsko oružje u rukama demokratskog, prema svetu otvorenog Irana, koji je u savezu sa Zapadom, ne mora da bude nikakva opasnost. Cilj Zapada bi, dakle, trebalo da bude da pokuša da mase Irana ohrabri na iransko proleće, po receptu takozvanog arapskog proleća.“

Jeste to zanimljivo razmišljanje, ali kao da Primor zaboravlja da je Iran geografski mnogo bliži Rusiji nego zapadnoj Evropi ili Americi, i da ne može tek tako da se priključi nekakvom Zapadu i uspostavi zapadnu demokratiju. Osim toga, „arapsko proleće“ izazvalo je po Izrael mnoge nove opasnosti, na primer, nova, „demokratski izabrana“ egipatska vlast nagoveštava da će otkazati ugovor iz Kemp Dejvida koji je obezbeđivao veliki stepen stabilnosti i relativnu bezbednost i mir u regionu.

Ozbiljni diktatori kao Mubarak ili suludi Gadafi bili su na svoj način prilično pouzdani partneri, u najmanju ruku znalo se šta se od njih dobija i po koju cenu. Sirijski predsednik Asad u tom pogledu liči na njih. Ćutanje ponekad može da bude rečitije od bučnih izjava. Izrael, koji tako glasno upozorava na opasnost koju predstavlja Iran, prilično je tih i diskretan u odnosu na krvave događaje u Siriji, iako je Damask blizak saveznik Teherana, iako Izrael vojno drži deo Sirije, Golansku visoravan. Asad zasada kontroliše i pola miliona palestinskih izbeglica u svojoj zemlji i Libanu, koje Izrael prepoznaje kao potencijalnu opasnost za sebe. Oni već dugo žive u izbegličkim logorima, među njima vlada beda, očaj, nemaju nikakve perspektive.

Islam je jedina religija koja se širi, koja može da računa na sve više vernika. Pre svega zbog loših životnih uslova, zbog pritiska Zapada ili politike Izraela, mnogi muslimani su podložni uticaju fundamentalista.

Islam, ipak, nije jedinstven. Šiiti i suniti, pojedine sekte unutar glavnih struja, međusobno se vekovima sukobljavaju, danas intenzivno u Iraku, sve više u Siriji, ali i u Bahreinu, Saudijskoj Arabiji ili Pakistanu. Granice većine današnjih arapskih zemalja povučene su prilično proizvoljno kao posledice kolonijalnog vremena, verske struje su vezane za dinastije, bogatstvo zahvaljujući nafti je doskora garantovalo mir, ali sada budi i zavist i nove prohteve. Ako bi popustio pritisak sa strane i izbledela slika zajedničkog neprijatelja, sve bi među njima moglo da se odvija kao kad su za vreme Tridesetogodišnjeg rata u XVII veku usred Evrope zaratili katolici i protestanti. To bi bio treći scenario uništenja.

Tako bih ja razmišljao da sam na visokom položaju u Pentagonu, NATO-u ili Mosadu. Kao čovek koji je preživeo holokaust, sa tugom mogu samo da primetim da je žudnja ka istrebljenju projektovanih neprijatelja postojana kao i samo čovečanstvo, da se konflikt između Izraela i arapskog sveta neće okončati pomirenjem, već na ovaj, ili onaj način, uništenjem. Kao pisac istorijskih romana, mogu samo da slegnem ramenima i konstatujem po ko zna koji put da se uprkos satelitskoj televiziji, internetu i mobilnim telefonima svet i dalje menja i ratovima, masovnim ubijanjem i genocidom. Priča tako bliska svima koji su vezani za bivšu Jugoslaviju.

Persijski Jevreji

MOLITVA ZA VREME HANUKE: Jevreji u sinagogi Jusefabad u Teheranu

Kao i tokom dva prethodna milenijuma, život Jevreja u Persiji, potonjem Iranu, imao je faze uspona i padova i u XX veku. U vreme vladavine Reze Kana, osnivača dinastije Pahlavija (došao na vlast 1925. godine državnim udarom), njihov položaj je bio dobar sve dok Reza nije počeo da pokazuje simpatije prema nacizmu. Preterana ljubav prema Hitleru koštala je Rezu prestola, pod pritiskom Britanaca morao je 1941. godine da abdicira i prepusti tron svom sinu Mohamadu Rezi Pahlaviju.

Vreme vladavine novog šaha bilo je i zlatno doba za Jevreje u državi koja je već promenila ime u Iran. Iran je bio druga muslimanska zemlja (posle Turske) koja je 1948. godine priznala novu državu Izrael. Te 1948. u Iranu je živelo između 100.000 i 150.000 Jevreja. Do 1953. ih je oko 70.000 emigriralo u Izrael, mahom siromašnijih, da bi se potom emigracija smanjila. Do 1979. jevrejska zajednica u Iranu je napredovala na mnogim poljima. U tom periodu su se u judaizam vratili i mnogi Jevreji koji su u XIX veku bili prisiljeni da pređu u islam, poput čitave jevrejske zajednice u gradu Mašhadu. Oko 80 odsto Jevreja je u periodu pre revolucije pripadalo srednjoj klasi, 10 odsto bogatijem sloju. Neposredno pre Islamske revolucije 1979. godine, dvojica od 18 članova iranske Akademije nauka bili su Jevreji, kao i veliki broj univerzitetskih profesora.

Oko 20.000 Jevreja napustilo je zemlju samo u prvih nekoliko meseci posle Islamske revolucije. Danas većina izvora broj Jevreja u Iranu procenjuje na oko 25.000, što je najveća jevrejska zajednica od svih zemalja sa pretežno muslimanskim stanovništvom na svetu. Priznati su kao manjinska religiozna grupa i po ustavu su ravnopravni sa muslimanima. Imaju jednog predstavnika u parlamentu, baš kao i zoroasterijanci, pripadnici religije koja je u Persiji bila dominantna pre dolaska islama. Islam hrišćane, Jevreje i zoroasterijance prihvata kao „ljude knjige“, pripadnike monoteističkih religija, ali je položaj ovih religija oduvek bio bolji u Iranu (Persiji) nego u arapskim državama. Danas je u Teheranu 11 aktivnih sinagoga (25 ih je u celom Iranu), većina ih ima škole na hebrejskom. U Teheranu su i dva košer restorana i jevrejsko groblje, kao i biblioteka sa 20.000 naslova. Dobrotvorna bolnica „Dr. Šapir“ je najveća dobrotvorna bolnica bilo koje religiozne manjine u Iranu i jedna od četiri dobrotvorne jevrejske bolnice u svetu.

Mada je jevrejska zajednice u Iranu na papiru potpuno ravnopravna sa ostalima, u realnom životu odnosi Irana i Izraela i te kako utiču na život te zajednice. Vreme predsednikovanja Mohamada Hatamija (1997–2005) bilo je period pokušaja normalizovanja odnosa Irana sa svetom, ali i rušenja mnogih nevidljivih zidova. Prvi susret jednog predsednika Irana posle Islamske revolucije i duhovnog vođe jevrejske zajednice u Iranu bio je susret Hatamija i rabija Jusefa Hamadanija Koena 2002. godine. Hatami je 2003. bio i prvi iranski predsednik koji je posle Islamske revolucije posetio sinagogu, a 2004. prvi iranski predsednik koji je javno razgovarao sa izraelskim novinarom.

Najbrojnije zajednice „persijskih Jevreja“ u svetu danas žive u Sjedinjenim Američkim Državama i samom Izraelu. Procenjuje se da ih u SAD ima 60.000–80.000. Desetine hiljada su u ovu zemlju emigrirale posle Islamske revolucije i bili su jedan od najbogatijih talasa useljenika u SAD. Najviše ih je u Njujorku i Los Anđelesu. Po podacima iz popisa održanog 2010. u Kaliforniji, od 34.000 stanovnika Beverli Hilsa 26 procenata su poreklom iranski Jevreji. Jedan od njih, Džimi Delšad, bio je biran za gradonačelnika Beverli Hilsa 2007. i 2010. godine.

Procenjuje se da u Izraelu živi između 200.000 i 250.000 Jevreja rođenih u Iranu i njihovih bližih i daljih potomaka. Na sahrani pape Jovana Pavla II 2005. godine, Moše Kacav, tadašnji predsednik Izraela, sedeo je u blizini tadašnjeg iranskog predsednika Mohamada Hatamija. Kacav je posle sahrane ispričao da se rukovao sa Hatamijem i popričao s njim na persijskom jeziku (farsiju). I Hatami i Kacav rođeni su u istom gradu, Jazdu, u Iranu. Kacav (čije ime je na rođenju bilo Musa Gasab) sa porodicom je emigrirao u Izrael 1951. godine, kada je imao pet godina, ali je sačuvao znanje persijskog jezika. Hatami je po povratku iz Italije, izložen žestokim kritikama konzervativaca, negirao da je razgovarao sa Kacavom.

Osim predsednika Izraela, Iran je dao i jednog izraelskog ministra odbrane i načelnika generalštaba. Obe ove funkcije obavljao je Šaul Mofaz, koji je rođen u Teheranu i čiji su roditelji emigrirali u Izrael 1957. godine.

M. Turudić

BEZ KOMPROMISA: Ministar inostranih poslova Izraela Avikdor Liberman… foto: reuters

…i ajatolah Hamnei foto: reuters