Predsednik sa Harvarda

Alvaro Uribe, harvardski student, kolumbijski predsednik od 2002. godine i „američki sin“, kako ga zlobno naziva gotovo cela Južna Amerika, nije imun na paramilitarce i ostale kolumbijske gerilce. Iako zvanično, ili samoinicijativno, Uribe važi za borca protiv narko-mafije, i on neretko podlegne nepisanim zakonima koje je još pre dve decenije uveo Pablo Eskobar: Veza između političara i pripadnika paravojnih formacija, bile one levičarska gerila, kao što su FARC ili ELN, ili desničarski AUC, izgleda neraskidiva.

Pre nego što je izabran za predsednika, 2002. godine Alvaro Uribe je zauzimao mesto guvernera Antike. U ovoj pokrajini na severozapadu Kolumbije on je, između ostalog, zaslužan i za stvaranje specijalnih vojnih jedinica čiji je jedini zadatak bio uništenje levičarske gerile, FARC-a i ELN-a, pri čemu ne treba zaboraviti činjenicu da su Uribovog oca ubili upravo pripadnici FARC-a. Antika je u to vreme bila istovremeno i sedište AUC-a. U vreme predsedničkih izbora u maju 2002. paravojne formacije imale su dovoljno sredstava, političke moći i brutalnosti da značajno utiču na pobedu Alvara Uribe; politička ubistva i otmice motivisani ideološkim razlozima, masakri i zastrašivanje stanovništva su davno isproban recept kolumbijskih političara.

PLAN KOLUMBIJA: Novi predsednik, koji je u okviru severnoameričkog „plana Kolumbija“ dobio finansijsku pomoć u visini od 3,7 milijardi dolara za borbu protiv narko-mafije, odmah je uzvratio paramilitarcima za „pomoć“ na izborima. Uništeni su doduše milioni hektara plantaža koke, 2002. godine proizvodnja droge smanjena je za 51 odsto, ali je Uribova borba i dalje značila samo jedno – uništenje FARC gerile, odnosno plantaža koje su se nalazile pod njihovom kontrolom. Pripadnici AUC-a uključeni su u program razoružavanja – 22.000 njihovih pripadnika predalo je oružje, a za to su od kolumbijskog predsednika dobili političku amnestiju. Mnogi bivši pripadnici AUC-a ukljčeni su i u rad državne bezbednosti.

Prošlonedeljna pobeda na parlamentarnim izborima u Kolumbiji, koja je desničarskoj koaliciji obezbedila apsolutnu većinu u parlamentu i učinila izvesnom pobedu Alvara Uribe na predstojećim predsedničkim izborima, krajem maja, nije ništa drugo do signal da su u Kolumbiji osim Uribe pobedili beskrupulozni pripadnici paravojnih formacija. „One su odigrale odlučujuću ulogu na najnovijim izborima, posebno na severu zemlje“, izjavio je za Rojters German Espeho, analitičar iz Bogote. Iako će biti ponovo izabran za predsednika, Alvaro Uribe nikada neće steći magičnu privlačnost Gabrijela Garsije Markesa i Pabla Eskobara – dvojice najpoznatijih Kolumbijaca.

GODINA IZBORA: Izbori u Kolumbiji tek su jedni u nizu predsedničkih izbora koji se ove godine održavaju u deset latinoameričkih država.

Mišel Bačelet, kandidatkinja Socijaldemokratske stranke, pobedila je u januaru konzervativca Pinera i tako postala prva žena predsednik u istoriji Čilea. Latinoamerički trend „nove levice“ nastavljen je izborom dobitnika Nobelove nagrade za mir Oskara Arijasa, takođe socijaldemokrate, za predsednika Kostarike.

Iako su monogobrojni glasački listići završili u kontejnerima za smeće, Haićani su pre mesec dana proslavili prve demokratske izbore nakon vojnog puča i odlaska predsednika Aristida u egzil. Rene Preval je, uprkos mnogobrojnim neregularnostima na izborima, novi predsednik Haitija i bar za sad u Haitiju nema uličnih blokada, nemira i građanskog rata.

Bivši general i nacionalista Olanta Humala, prema najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja, pobediće na izborima početkom aprila u Peruu. U tom slučaju će ovaj bivši general, koji se pre svega zalaže za smanjenje broja stranih kompanija u zemlji, značajno doprineti jačanju latinoameričke ekstremne levice okupljene oko Huga Čaveza, Fidela Kastra i bolivijskog predsednika Eva Moralesa.

Krajem maja, sadašnji kolumbijski predsednik ponovo izlazi na izbore koje će, sudeći po neočekivanom uspehu njemu bliskih partija na parlamentarnim izborima, i dobiti. Uribe, koji je proglašen za predsednika 2002, omogućio je sebi ukidanjem zakona koji je zabranjivao dve uzastopne kandidature za predsednika, da ostane na vlasti do 2010. godine.

Za razliku od svog kolumbijskog kolege, konzervativac Vinsente Foks, predsednik Meksika, nema pravo da ponovo izađe na izbore koji će se održati u julu ove godine. Meksiko je za vreme Foksa postao glavno uporište „amerikanizma“ među Latinosima. Eventualnim izborom Manuela Lopeza Obradora, bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija, prijateljstvo između SAD i Meksika moglo bi biti dovedeno u pitanje.

Brazilski ekonomski prosperitet u poslednjih nekoliko godina, bi Inasiju Luli da Silvi trebalo bi da omogući još četiri godine mandata. Lulina radnička partije se, međutim, nakon nedavno otkrivenih korupcionaških skandala nalazi u raspadu. Iako Lulina popularnost ponovo raste, pitanje je da li će brazilski predsednik na izborima u oktobru dobiti glasove niže i srednje klase, odnosno tradicionalnih birača koji od obećanih socijalnih reformi i smanjenja nejednakosti i siromaštva do sada nisu videli puno.

Legendarni Danijel Ortega pokušaće i peti put da postane predsednik i, ako ni zbog čega drugog, zbog toga će ostati legenda. Na predsedničke izbore u Nikaragvi bivši gerilac izlazi 5. oktobra.

Logično je da ovakva „predsednička“ godina ne može proći bez venecuelanskog predsednika i populiste Huga Čaveza, kome je pobeda na izborima u decembru više nego garantovana. Nakon što je venecuelanska opozicija počinila „samoubistvo“, bojkotujući redovne parlamentarne izbore, Čavez, sa dve trećine mesta u parlamentu, može da radi šta god hoće – ako treba i da se proglasi doživotnim predsednikom Venecuele.