Od stalnog dopisnika „Vremena“ iz Atine
Uprkos opojnom prolećnom danu i komentarima sa direktnim romantičnim asocijacijama, vanredni samit povodom proširenja EU-a i Evropska konferencija sa „novim susedima“ prošle nedelje u Atini bili su primer realpolitik pristupa novoj medjunarodnoj stvarnosti.
Biće to „Kiss and make–up“ (poljubite se i pomirite) skup posle razdora izmedju petnaestorice „stare Evrope“ i novom desetorkom oko stava o ratu u Iraku, procenio je unapred grčki ekspert za medjunarodne odnose profesor Teodoros Kolumbis. Da je bio u pravu videlo se već po dnevnom redu samita, na kojem nije bilo ni traga od tzv. aktuelnih medjunarodnih pitanja. Dosledno pokušavajući da izbegne još veći razdor medju partnerima upravo za vreme njenog predsedavanja, Atina je želela da napravi „praznik Evrope“ od svečanog potpisivanja Sporazuma o pristupanju EU-u osam istočnoevropskih (Češka, Estonija, Litva, Letonija, Madjarska, Poljska, Slovačka i Slovenija) i dve mediteranske zemlje (Kipar i Malta) u prošlu sredu, i najvećeg sastanka ikada u Grčkoj – skupa lidera 41 zemlje na Evropskoj konferenciji dan kasnije.
I uspela je, daleko preko očekivanja. Podno Akropolja, na delimično rekonstruisanoj antičkoj Agori – mestu susreta i razmene, ali i trgovine – domaćin i predsedavajući EU-a premijer Kostas Simitis pozdravio je novih deset članova ujedinjene Evrope podsećajući da „istorija nema kraj i od nas samih zavisi njen nastavak“.
MOTO: Romansa se nastavila preporukom predsednika Evropskog parlamenta Pata Koksa novoj evropskoj dvadesetpetorki da je „vreme da pogledamo u zvezde (zastave EU-a)“, i podsetimo se napretka koji se može postići vremenom. Moto skupa nije bilo puko proširenje, iako je peto i najveće od početka evropskog ujedinjavanja 1957, niti to što je prijemom zemalja koje su do pre 13 godina pripadale Istočnom bloku „ispravljena istorijska nepravda sa Jalte, kada su Ruzvelt i Čerčil predali deo Evrope Staljinu“, nego činjenica da se veći deo kontinenta ujedinjuje prvi put dobrovoljno. Da simbolika bude potpuna, popodnevno prolećno sunce (usred oblačnih i kišnih dana) obasjalo je novu „porodicu“ okupljenu za slikanje ispred hrama Hefesta, antičkog boga kovača.
Kraći, radni deo samita bio je posvećen neformalnom kovanju institucionalne budućnosti Unije, oko čega su se iskristalisali samo neki načelni stavovi. Rodonačelnik evropskog ujedinjavanja i šef Evropske konvencije Valeri Žiskar d’Ésten podneće nacrt ustava na junskom samitu, da bi ustav mogao da bude ocenjen, prihvaćen, proglašen i primenjen pre evro-izbora 2004. Razdor medju članicama oko Iraka verovatno je doprineo tome da u Atini, bar načelno, preovlada stav da je potrebno uvesti funkciju šefa diplomatije umesto sadašnjeg mesta komesara za medjunarodne odnose (Kris Paten) i visokog izaslanika za spoljnu i politiku bezbednosti (Havijer Solana).
Dodatan nosilac kontinuiteta u sprovodjenju politike i važan korak ka nekoj čvršćoj vrsti „državne zajednice“ bilo bi i uvodjenje funkcije predsednika EU-a, izmedju ostalog i zato što Unija „treba da ima dostojnog sagovornika za Vašington“, kako je rekao jedan od učesnika. Sadašnja rotacija na šest meseci ne obezbedjuje kontinuitet, ali ozbiljan prigovor predlogu da se predsednik menja na dve i po godine leži u tome što bi onda svaka članica došla na red tek – svake 63. godine! Neraščišćena pitanja odnose se i na potencijalne nadležnosti predsednika i odnos sa predsednikom Evropske komisije, ali i na način izbora/imenovanja.
„Naša Evropa je Evropa svih“, poručila su dvadesetpetorica u Atinskoj deklaraciji, punoj velikih reči i dobrih namera „zajednice vrednosti zasnovane na demokratskim idealima“ koja želi da „prevazidje podele iz prošlosti“.
NA TANKOJ ŽICI: Uverena da EU ima „suštinsku ulogu“ u svetu globalizovanom politički, ekonomski i vojno, dvadesetpetorka izražava spremnost da odgovori svojim obavezama u okviru medjunarodnog prava. Izmedju ostalog, EU preuzima obavezu da se bori protiv „globalnog terorizma“ i za ograničavanje oružja za masovno uništavanje. S ciljem da učvrsti stabilnost van svojih granica i „sprovodi humanitarne ciljeve“, EU je odlučna da „jača svoje civilne i vojne kapacitete“, dok poziva Ujedinjene nacije da „obezbede medjunarodni legitimitet i globalnu odgovornost“.
Hodanje po žici na osnovu najmanjeg zajedničkog imenitelja o za sada najvrelijem pitanju postiračkog sveta – o ulozi UN-a koju SAD negiraju, ali koju većina u EU-u izgleda da želi, nastavljeno je i u saopštenju koje je sledećeg dana objavilo grčko Predsedništvo EU-a, upravo zato što nije moglo biti usaglašeno kao zajednički dokument. Na inicijativu Španije, Velike Britanije, Francuske i Nemačke – četiri članice i EU-a i Saveta bezbednosti UN-a, koji su se našli na suprotnim frontovima u prediračkoj fazi, pokušano je još jedno „premošćavanje“ koliko prekookeansko toliko i unutarevropsko.
U izjavi o Iraku i bliskoistočnoj krizi, na koju je imao primedbi italijanski premijer Silvio Berluskoni, EU poziva da UN imaju „centralnu ulogu“ prvenstveno u političkoj rekonstrukciji Iraka, dok su „savezničke snage“ (US i Velika Britanija) odgovorne za bezbednost i humanitarnu pomoć, a EU najavljuje da će i ona tražiti „značajnu ulogu“ u političkoj i ekonomskoj rekonstrukciji.
Upravo dok su se lideri u Atini dogovarali o tekstu, predsednik SAD Džordž Buš je nezvanično zatražio ukidanje ekonomskih sankcija protiv Iraka, uvedenih posle prvog zalivskog rata. Reakcija na obali Egeja bila je više nego mlaka i uzdržana i pozivala je na poštovanje rezolucije UN-a kojom su sankcije uvedene. Diplomatski izgovor, jer se oko naizgled „humanitarnog“ pitanja lome neka mnogo veća koplja. S jedne strane političko – insistiranje na ulozi UN-a, s druge strane opet političko, ali i ekonomsko – odnos EU-a i SAD, kroz činjenicu da sankcije de facto ovoga puta ne bi bile ukinute Iraku, nego okupacionim silama koje kontrolišu izvore nafte i ne priznaju postojeće – pre svega francuske i nemačke interese, i s treće – čisto ekonomsko koje se odnosi na to ko kontroliše cenu nafte u postiračkom svetu.
Dok evropske zvezde grčkog predsedavanja formiraju otvoren krug, simbolično poručujući da proces proširenja nije završen, Atinska deklaracija se bavi i sudbinom, „dostojanstvom i pravima“ građana trećih zemalja koji žive i rade u EU, ali i „novim susedima“. EU-u sa njima želi dobre odnose, a ne nove linije podele, i razvijaće i graditi „veze i mostove saradnje“.
Međutim, verovatno zamorena poslednjim talasom proširenja i velikim institucionalnim promenama koje tek treba da uslede u Evropskoj uniji, većina lidera, kako stare petnaestorice tako i novoprimljenih članica, u pozdravnim govorima jedva da je i načelno govorila o daljem proširenju, a zemlje Balkana, uključujući i Hrvatsku koja se nedavno kandidovala, nije eksplicitno spominjala.
Predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozar Marović iskoristio je učešće na Evropskoj konferenciji za niz bilateralnih susreta koji su, kako je rekao, potvrdili da zemlja nezaustavljivo nastavlja povratak u sve evropske institucije i u tome ima podšku kako zemalja članica tako i suseda.
U razgovorima sa visokim predstavnikom EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijerom Solanom i sa predsednikom Evropske komisije Romanom Prodijem potvrdilo se da njihova podrška Srbiji i Crnoj Gori nije samo službena nego i lična, rekao je Marović. On je na konferenciji za novinare više puta ponovio opredeljenje da se „sačuva prošlost, ali ne izgubi budućnost“.
Statističko, geografsko i „ideološko“ proširenje EU-a od Baltika do Mediterana, sa 450 miliona stanovnika i zemljama koje imaju od 30 odsto (Litva) do 85 odsto (Kipar) proseka nacionalnog dohotka „stare“ petnaestorice, za Grčku ima i značajnu nacionalnu dimenziju. Odluka o prijemu Republike Kipar de facto znači prijem 62 odsto kiparsko-grčke teritorije, pošto do sada nisu urodili plodom pregovori o rešenju decenijskog problema pod okriljem UN-a, a kad će – ne zna se. Za premijera Simitisa to je značajna unutrašnjopolitička karta s kojom će ići na izbore, redovne ili vanredne, o kojima se sve više govori. Ali za Tursku i vladu Redžepa Tajipa Erdogana to je još jedan poraz posle fijaska sa pregovorima sa SAD o dozvoli za tranzit trupa ka severnom Iraku i neostvarenih pretnji o vojnoj intervenciji ukoliko irački Kurdi – kao što se desilo – zauzmu strateška naftonosna područja Kirkuka i Mosula.
Neuobičajeno za medije s druge strane Egeja, dan posle potpisivanja pristupnice Kipra EU-u u Atini, turska štampa je osvanula sa izuzetno oštrim kritikama domaće spoljne politike. Po njima, poraz će biti utoliko veći jer će Kipar, grčki, biti član EU-a i kao takav odlučivati o sudbini pregovora Turske o prijemu kada za to dođe vreme, 2004. Posmatrači tvrde da Atina „sa zabrinutošću prati“ šta se dešava na fluidnoj turskoj političkoj sceni, gde bitka između umereno-islamističke vlade reformatorskih i proevropskih namera i „države u senci“ moćnog vojnog establišmenta još nije završena, dok se ni treći faktor, krupni kapital, nije opredelio.
