Pragmatični vizionar

Predsednik Kine Si Đinping došao je da pozdravi Henrija Kisindžera koji je nedavno napunio sto godina i ponovo se, po 109. put, pre nekoliko dana našao u Pekingu.

“Welcome, sir.”

“Imam veliko zadovoljstvo da pozdravim starog prijatelja Kine. Veoma sam srećan što vas vidim. Mi nikada ne zaboravljamo stare prijatelje i nikada nećemo zaboraviti vaš istorijski doprinos u razvoju američko-kineskih odnosa i prijateljstva između dva naroda”, rekao je Si.

Henri Kisindžer, američki državni sekretar i savetnik za nacionalu bezbednost iz vremena predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dobro zna da “stari prijatelj Kine” predstavlja vrhunsko političko i moralno priznanje koje Kinezi ukazuju strancima. Oni ne odlikuju strane državnike i političare ordenima, ali ako ih u zvaničnoj prilici nazovu “starim prijateljem”, to vredi više od svake lente ili medalje.

Susret se odigrao u Diaojutaju, državnoj vili broj 5 koju Kisindžer pamti iz svoje prve, tajne posete Kini pre 52 godine. Tada je u razgovorima sa premijerom Džu Enlajem postignut načelan dogovor o uspostavljanju odnosa između Vašingtona i Pekinga.

Sedam meseci kasnije, sporazum o normalizaciji odnosa formalno je ozvaničen tokom posete američog predsednika Ričarda Niksona Pekingu. Kineski rukovodioci nikada nisu zaboravili zasluge koje Kisindžer ima za ovaj istorijski sporazum: vlada u Pekingu priznata je tada kao jedina legitimna vlada svih Kineza, Tajvan kao sastavni deo Kine, a kineski predstavnik je zauzeo mesto stalnog člana Saveta bezbednosti OUN.

Džu Enlaj je, stavljajući potpis na taj istorijski dokument, rekao da će ovaj čin “potresti svet”. Ali, potresi sada ozbiljno prete da unište svet i Kisindžerova poseta je pokušaj da doprinese očuvanju mira i izgradnji sveta. Kinesko-američki odnosi imaju, možda, odlučujuću ulogu u tome.

PRIVATNA POSETA SA SLUŽBENIM DNEVNIM REDOM

Kisindžer je, prema vlastitim rečima, došao u “privatnu posetu” Kini. Teško je, međutim, razlučiti šta je kod njega privatno, a šta javno. On ne samo da je bio više od stotinu puta u Kini, već je i jedini političar u svetu koji se sastao sa svim najvažnijim liderima Narodne Republike Kine od njenog osnivanja 1949. godine. Razgovarao je sa Mao Cedungom, Džu Enlajem, Deng Sjaopingom, Điang Ceminom, Hu Đintaom, Si Đinpingom, mnogim premijerima, maršalima i partijskim rukovodiocima, te mnoštvom društvenih, političkih i ekonomskih lidera u poslednjih pola veka. Nikada se, međutim, nije sastao sa Čang Kajšekom, ali je boravio na Tajvanu i sastao se sa njegovim sinom koji je bio predsednik na ostrvu.

Tokom ove “privatne posete”, a pre susreta sa predsednikom Sijem, Kisindžer je razgovarao sa odgovornim ljudima za spoljnu politiku i nacionalnu odbranu Kine. Sastao se i sa ministrom odbrane Li Shangfuom, koji je na crnoj listi SAD zbog “kršenja američkih sankcija”, a u vezi s kupovinom aviona u Rusiji (kao odgovor, Kina i danas odbija da nastavi vojnu saradnju i kontakte sa Amerikancima). Ali, Kisindžer je izuzetak. On i u Pekingu i u Vašingtonu ima status institucije, on je politički pragmatičar sa jasnom vizijom.

Razgovor sa predsednikom Si Đinpingom trajao je više od dva sata, a o sadržaju još ništa nije saopšteno. Stogodišnji gost iz Amerike imaće šta da prenese svojoj vladi, kao što je verovatno imao nešto i da poruči Kinezima. Možda će to biti značajan korak u pravcu smirivanja sadašnjih tenzija između dveju supersila i uspostavljanja stalnog dijaloga među njima.

KISINDŽEROVA DIPLOMATSKA VIZIJA I NIKSONOVA POLITIČKA HRABROST

Kineska štampa naglašava da je “Sjedinjenim Državama potrebna Kisindžerova diplomatska vizija i politička hrabrost Niksona”. Kisindžerovi diplomatski uspesi, kako ocenjuje “Global tajms”, postignuti su zahvaljujući njegovom razumevanju drugih zemalja, ne samo na političkom nivou, već dubokom poznavanju njihove kulture, filozofije i tradicije. To je nešto što nedostaje savremenim američkim liderima.

U osmočasovnom intervjuu časopisu “Ekonomist”, Kisindžer je nedavno naglasio da sudbina čovečanstva zavisi od toga da li Amerika i Kina mogu da idu zajedno. Odnosi dveju država i međunarodna situacija drugačiji su nego pre pola veka, ali to ne znači da je fundamentalna potreba za mirom i prosperitetom promenjena. Dijalog i saradnja su jedini način opstanka. Opasna je politika SAD po kojoj Kina predstavlja neprijatelja broj jedan. To je put u rat u kome nema pobednika. Mir je jedina šansa da ne budu poraženi svi.

Pre pola veka tadašnji lideri – Mao i Džu Enlaj, te Nikson i Kisindžer – hrabrom i izuzetnom strateškom vizijom pronašli su rešenje za kinesko-američke odnose i započeli proces saradnje. Istorija se ne ponavlja, ali nešto slično bi se moglo dogoditi i sada. Kina i SAD su ponovo na raskrsnici puteva i obe strane treba da iskoriste šansu koju još imaju.

Kinezi tradicionalno pridaju značaj političkoj simbolici. Kisindžer je odseo u istoj vili kao i pre 52 godine, razgovori (takođe u tajnosti) vođeni su tada u mesecu julu, kao i sada. Njegovu posetu domaćini vide kao novi signal Vašingtonu. Naglašavaju da kinesko-američke odnose treba sagledavati u istorijskoj perspektivi, a ne u kontekstu kratkoročnih političkih interesa. Kisindžerovo diplomatsko i političko iskustvo je na novoj probi. Tek naredni meseci pokazaće koliko je njegova “privatna poseta” bila od realne koristi.

Možda će predsednik Džozef Bajden, ako dobije novi četvorogodišnji mandat, prilagoditi politiku prema Kini u duhu za koji se zalaže Kisindžer. Jer, američki predsednici obično u svom drugom mandatu ublaže antikinesku retoriku i nastoje da prilagode politički kurs prema Kini. A možda će biti potrebno da Kisindžer još jednom dođe u Kinu.