Pragmatičar ili konzervativac

U drugi krug predsedničkih izbora u Iranu plasirali su se bivši iranski predsednik i najveći favorit Akbar Hašemi Rafsandžani i bivši gradonačelnik Teherana Mahmud Ahmadinedžad. Prema preliminarnim rezultatima, Rafsandžani, koji je osvojio 21,34 odsto glasova u prvom krugu, tesno vodi protiv Ahmadinedžada, koji je osvojio 19,71 odsto glasova. To znači da su pale u vodu nade zapadnih političara da neko od kandidata koji važe za reformiste uđe u drugi krug; u drugom krugu našli su se jedan pragmatik (Rafsandžani) i Ahmadinedžad, koji važi za ultrakonzervativca i koji je pobedio reformistu Mehdija Karubija za samo nekoliko desetina procenta. Bivši ministar obrazovanja Mustafa Moen, koji je pre izbora važio za drugog favorita, završio je na petom mestu (od ukupno sedam kandidata).

VELIKI ODAZIV: Odziv birača bio je iznad svih očekivanja, oko 68 odsto, što se smatra veoma važnim za legitimisanje iranskog režima. Od oko 1000 prijavljenih kandidata vrhovni verski vođa Irana ajatolah Ali Hamnei i Savet čuvara revolucije dozvolili su samo sedmorici da se kandiduju, dok su svi ostali diskvalifikovani; to je izazvalo proteste reformista, kao i organizacija koje se bore za ženska prava, jer nijednoj od 93 žene, koliko se u početku prijavilo, nije dozvoljeno da se kandiduje. Reformisti su protestovali i zbog gušenja proreformskih medija, dok su Mehdi Karubi i Mustafa Moen još pre završetka glasanja optužili Revolucionarnu gardu da se meša u izborni proces i smatraju da su izbori namešteni. Vrhovni verski lideri podržali su Mahmuda Ahmadinedžada pre izbora i reformisti tvrde da su vodili kampanju u njegovu korist, propovedima u džamijama i medresama.

Iako funkcija predsednika u Iranu ne podrazumeva veliku moć odlučivanja (jer sve odluke moraju da odobre verski lideri), ovi izbori imaju veliku važnost, jer bi trebalo da ukažu na raspoloženje birača prema trenutnoj situaciji u kojoj se Iran nalazi. U Iranu ima, prema nezvaničnim procenama, više od 25 odsto nezaposlenih, dok je polovina stanovništva mlađa od 25 godina, bez neke nade u bolju budućnost. U skladu s tim, bile su i predizborne kampanje. Svi kandidati obećavali su nova radna mesta i nastavak reformi.

Ko god da pobedi u drugom krugu, moraće bar donekle da se kreće u okvirima koje je postavio bivši predsednik Mohamed Hatami. Hatami je na mestu predsednika nasledio upravo Rafsandžanija i uspeo da za dva mandata dosta doprinese promeni i poboljšanju iranskog imidža u svetu, posle islamske revolucije i rata sa Irakom. Ekonomske i političke reforme koje je inicirao imaju podršku većine iranskog društva, tako da više nema govora o povratku na stanje, način razmišljanja i retoriku iz vremena islamske revolucije, što se moglo videti i iz predizbornih poruka koje su kandidati upućivali biračima, jer je većina njih iransku budućnost videla u boljim odnosima sa Zapadom i u nastavku reformi.

GLAVNI FAVORIT: Takvu retoriku zastupa i Hašemi Rafsandžani, koji važi za glavnog favorita i u drugom krugu. Njega su već podržali reformski kandidati i njihove političke partije. Rafsandžni (70) važio je ranije za tvrdolinijaša, ali je u poslednje vreme promenio (bar na rečima) stav i predstavlja se kao pragmatičan političar. Više od dvadeset godina on je druga najuticajnija politička figura u Iranu, posle vrhovnog verskog vođe Ali Hamneija. Za vreme vladavine ajatolaha Homeinija bio je njegov prvi pomoćnik i savetnik. Nalazio se na gotovo svakoj najvažnijoj funkciji u zemlji (izuzev onih koje imaju verski lideri). Analitičari smatraju da nijedna važna politička odluka u poslednje dve decenije nije mogla da se donese bez njegovog pristanka. Odmah posle revolucije bio je ministar unutrašnjih poslova, a zatim i predsednik Medžlisa (iranskog parlamenta) i vrhovni komandant oružanih snaga. Na mestu predsednika Irana nalazio se od 1989. do 1997. Iz tog vremena ostaće upamćen po katastrofalnoj situaciji u ekonomiji koju je ostavio za sobom, proganjanju i zatvaranju disidenata koji su se suprotstavljali teokratskom režimu. Sud u Berlinu objavio je osamdesetih godina prošlog veka poternicu za njim, kada je otkriveno da se nalazio u četvoročlanom komitetu koji je donosio odluke o likvidacijama iranskih disidenata u inostranstvu. Zapadna štampa predstavlja ga i kao osnivača iranskog nuklearnog programa, iako je on započet još ranije, za vreme šaha Reze Pahlavija. Ipak, početkom osamdesetih, taj program je bio pod njegovim nadzorom, jer je bio vrhovni komandant oružanih snaga.

SA AMERIKOM ILI BEZ NJE: Sada se predstavlja kao iskusan lider, koji želi da reši probleme oko iranskog nuklearnog programa sa Zapadom i obnovi veze sa Amerikom. On je verovatno i jedini političar u Iranu koji ima dovoljno moći i uticaja da to i uradi. Ipak, nema nameru da obustavi iranski nuklearni program, ali želi da omogući njegovu bolju kontrolu uz pomoć inspektora Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA).

Pregovori o iranskom nuklearnom programu nisu daleko odmakli otkako je 1998. godine otkriveno da Iran ima opremu koja može da se koristi za pravljenje nuklearnog oružja. Iran i dalje tvrdi da svoj nuklearni program koristi isključivo za proizvodnju struje, ali istovremeno odbija da dozvoli nesmetan pristup svojim nuklearnim postrojenjima inspektorima IAEA. Nedavno je i priznao da je kupio manju količinu plutonijuma od Severne Koreje, koja je zajedno s njim svrstana u tzv. osovinu zla od strane američkog predsednika Džordža Buša. Za razliku od Amerikanaca, koji još od 1979. godine i krize sa američkim taocima nemaju diplomatske odnose sa Iranom i ponekada podsete da ni vojni udari na iranska nuklearna postrojenja nisu isključeni, zemlje Evropske unije i dalje smatraju da stvar treba rešiti pregovorima. Hašemi Rafsandžani upravo tu vidi svoju šansu za normalizaciju odnosa sa SAD.

Za razliku od njega, Mahmud Ahmadinedžad (49) smatra da dobri odnosi sa Zapadon ne moraju da budu prioritet Irana. Što se odnosa sa SAD tiče, nedavno je izjavio da je „Amerika bila slobodna da raskine odnose sa Iranom, ali je na Iranu da odluči da obnovi odnose sa Amerikom’’. On važi za ultrakonzervativca i kao gradonačelnik Teherana ostao je poznat po zatvaranju restorana brze hrane i po zahtevu da gradski službenici nose brade i dugačke rukave. Veliki je pristalica iranskog nuklearnog programa i ima podršku grupe mlađih revolucionara, poznatih kao Abadgaran, koji imaju značajno uporište u iranskom parlamentu.